Која је цена самопознања?

Веома велика.

Ишчезава мит о себи – прекрасном.

Почињемо код себе да видимо скривене пороке, жеље и мисли којих се стидимо признати, почињемо другачије, и то не благодушно, да оцењујемо своје поступке.

Ново знање о себи доноси бол.

И, што је најстрашније, тешко да ћемо успети негде побећи или се сакрити од тог новог сазнања.

Да, наравно биће и плусева.

Искрено говорећи, ради њих се ми и упуштамо у сву ту нечистоту.

А то су слобода, милосрђе и снисходљивост према себи и другима, способност волети.

Али, као прво – никоме није загарантовано да ће до свега тога доћи, као друго – све то долази касније, не одмах.

А до тада је потребно проћи кроз очајање и најдубље разочарење у самог себе.

Како је оно писао цар Соломон?

„Од многe мудрости много и скорби, ко умножава знање умножава жалост“.

Ето и размислите, да ли вам је све то потребно?

Где тражити изгубљену личност – (о кризи тридесетих)

Предупређен – значи наоружан. Када се може причати деци о кризама разних узраста

Жена је хистерисала. Међутим, довољно опрезно, без претеривања. Нос и очи поцрвенеле, сузе су се лиле, прсти су пуцкетали, но шминка се још држала. Сачекала сам док се хистерија заврши, као што испод крова суседне зграде чекају да прође непогода.

Осећала се као заложник (талац) ситуације, маштала је да се извуче на слободу. О том, шта је то слобода и где се она налази, није имала ни најмање представе.

Чекала је од мене решења, ја решења, наравно, нисам имала.

Катерина Мурашова

– Ја више немам снаге! Овако се даље више не може! – громко је зајецала и подигла поглед према мени, очекујући потврдног климања главом (као и све жене склоне ка хистерији, волела је и умела да игра у тиму).

– Ма не, што ви. Потпуно све може да остане тако и даље. Чак ће, највероватније, тако и остати.

– Шта ви то говорите?!

– То шта мислим.

Емоције или страсти?

  Аутор: Лариса Березан

Као што је познато, било која крајност може бити погубна. Та тврдња важи и у односу на наше потребе.

Лоше је када на њих сасвим не обраћамо дужну пажњу. Јер без тога није могућа ни истинска љубав према себи, ни љубав према ближњем. Но с друге стране, није нам корисно када је та пажња претерана, јер се на тој основи се у нашој души могу изродити болесне страсти.

Управо о њима и о њиховој разлици од обичних емоција и осећања ће и бити реч у овом чланку.

Зашто сам уопште и започињала тај разовор?

Веома често се на интернету, као и у реалном животу, сусрећем с мишљењима људи о томе да су емоције – нешто јединствено, чиме се можемо руководити у животу при различитим условима. У пракси се то назива лозингом: «Живи срцем!» или још боље: «Гласај срцем!» J

О користи емоција сам и сама писала у својим чланцима. Но није све тако једноставно. При свим тим позитивним и благотворном утицајима које у наш живот приносе емоције и осећања, чинећи ге на много радоснијим и богатијим, постоји неколико нијанси на којима би желела да се зауставим подробније.

Збрка у умовима људи почиње тада, када под речју «емоције» или «соећања» многи почињу да подразумевају просто «страсти», сами то и не подозревајући. И тада се рађају песме типа «Ах! каква жена!» или «Боже мој! Какав мушкарац!» J.

Разуме се да ту реч не иде ни о каквој љубави. Него управо о преувеличаним, не знајућим меру, потребама, које жарко траже свеоје задовољење, тј. о – СТРАСТИМА.

Ево како о томе пише јеромонах Јов Гумеров, одговарајући на питање о разлици међу страшћу и осећањем: «Страст се дефинише као снажна и дуготрајна жеља, потреба која господари над свим осталим, која се укоренила у човеку као разултат ранијег опита њеног удовољавања. Страст је хипертрофирано, безумно раширена природна потреба, чијој власти и задовољавању се подчињава човек, деформишући сву структуру емоционалног, интелектуалног и духовног живота.  Воља чевека бива не само искажена него фактички поробљена».

Ако погледамо на јерархију душевних сила (разум, воља и срце), то овде заиста одлучује управо срце, којим се ми руководимо при донешењу најважнијих одлука у нашем животу: где да пођемо у школу?  с ким да оснујемо породицу? итд. Овде је најважније питање: свиђа ми се – или не свиђа?

 «Разум – је слуга срца», – говори свети Јован Кронштадски.

На таква начин, направљеност (вектор) ума се одређује управо направљеношћу срца

Но при том би наша осећања и срце требали да буду очишћени од стрсти – од гордиње, славољубља, гнева, стомакоугађања, разврата, туге, среброљубља идр., тј. од свих прекомерних амбиција нашег «ЈА», и тек тада оно може да указује правилан вектор.

Страст је при том, пре свега, болест воље, мада се и друга својства и способности човека развраћају.

То што се људи често обмањују и виде своје страсти као прекрасна, узвишена осећања, то је само један, непотпуни део целе слике ствари. Друга тенденција се састоји у томе да људи бојећи се тих истих страсти, и опет не схватајући њихов дубоки смисао, претпостављају  да запрете себи осећати било какве емоције и у суштини се превраћају у безосећајне роботе који живе искључиво по принципу: «треба», «дужан сам», «обавезан сам» итд. То је довољно често распрострањено међу верујућим људима. Наравно да је то директан пут у депресију и разна нервна растројства. Јер ако код човека постоји нека душевна сила, то је она обавезно дужна дејствовати, реализовати се, а не да се налази у атрофираном стању.

Рећи ћу и више од тога. С моје тачке гледишта, формирање једног из најраспрострањенијих светских учења – будизма и многих других источних учења који су касније произашли из његових њедара, заправо је разултат таквог неправилног односа према горе поменутим појмовима.

Укратко смисал таквог учења је такав: «ако емоције приносе страдање, потребно је свим силама од њих се избавити, а уједно и од жеља, мисли и уопште од целе наше драгоцене личности – за сваки случај – мало ли чега?»

Избављајући се од страдања ми погубљујемо и саму своју личност са свим њеним природним пројавама. Тј. добијамо разултат као у познатој пословици – «заједно с водом просипамо и дете».

О томе колико је то опасно за психу човека нећу ни да говорим. Сигурна сам да сваки здравомислећи човек к таквом закључку може доћи и сам.

На такав начин, као закључак на гореречено, ја би рекла да није потребно слепо верити својим емоцијама (како још неки говоре – својој енергетици (енергији)). Веома често нас они обмањују, скривајући за својом фасадом елементарне страсти и егоизам. Но и потпуно игнорисати своја осећања било би глупо и неразумно. Претпостављам да је истина негде по средини.

Тако да смо се драги другови опет вратили к схватању пагубних крајности.

И у предверју Нове године и Рођења Христова пожелела би Вам да што је могуће мање падате у те крајности! И да Ваше душе греју по могућности само радост, љубав и срећа, како у све празничне дане тако и током целе године!

P.S. Ако Вам се свидео чланак, и хоћете да сазнате још више о том како ОБРЕСТИ СЕБЕ и побољшати своје односе с блиским људима, потпишите се на новости сајта!   

http://obresti-sebya.ru/otnoshenie-k-sebe/emocii-ili-strasti

Почети од себе?

 

Научити децу да буду срећна и успешна? Без сопственог примера тешко ћете успети.

Карактер човека, његов однос према самом себи, према људима и труду формира се пре свега под утицајем блиских људи. Па и гени су у наше деце од тате и маме. А оца и матер свом детету ми бирамо. Зато ја свагда говорим пацијентима: «Ако хоћете да видите разлоге својих несрећа – станите испред огледала».

Но часно погледати на себе и оценити себе није лако. На пример, једна мајка ми говори: «Ја васпитавам сина како би одрастао срећан, успешан, трудољубив, самоуверен – и уопште, прави мушкарац!» «А Ви сами сте срећни?» – «Не». – «Успешни? Самоуверени?» – «Не». На крају се испоставило да она живи с мужем алкохоличарем. Жена се као теглеће магаре, упрега у породична «кола», на којима седи незапослен, вечно пијан муж и деца која од њега узимају пример, она сама вуче, с маштом о прекрасном будућем.
Жена не схвата да се ни до каквог светлог «раја» она неће добрати. Ако се она разболи, чланови породице ће јој уместо саосећања, образно говорећи, дати бичем по леђима, вуци даље! А најстрашније у тој ситуацији је то што она несрећница и не жели другачујег живота – јер тада ће нестати осећања своје битности (незамењивости). Можете замислити, она се у души горди својим херојским страдањима, њој саосећају исто тако загнане животом другарице. И ето таква жена, делимично страдајућа од депресије, скандала, па и од мужевих песница, уверена је да ће научити децу да буду срећни и успешни.
Но речи уче само у том случају када је пред очима достојан пример. Вечно нервозна матер у улози куварице и перачице судова, и отац који се с пивом ваља на каучу или посипа жену грдњама, не могу да буду ауторитети за децу. Где таква деца налазе себи ауторитете? На улици. А то нису баш увек најдостојнији људи.
Карактер се формира од 5 до 7 године, даље происходи његово брушење, оштрење једних особина и тупљење других. После 5-7 године могуће је променити само једног човека на свету. Погодите кога? Себе. Но наша деца не журе мењати себе, нотације (придике) родитеља, учитеља улазе на једно ухо, а излазе на друго. Јер због њиховог слабог учења код њих на тањиру не бива мање хране, џинси, компјутер, нови телефон, златни накит, купљени од родитеља не нестају.
Човек се, као правило, почиње замишљати о свом понашању тек тада када га кажњава живот, а не мама и тата. Ми се старамо да чувамо децу од свих тешкоћа, пишући испочетка уместо њих школске задатке, потом – «ослобађајући» их од армије или их добро женећи, тражимо за њих престижан посао. Но све то их не чини срећнима.
Учи не реч, него пример. Смешно је говорити ћерки или сину о штетности пушења с цигаретом у зубима или о користи бављења спортом, када је ваш најбољи пријатељ – телевизор. Почнито од себе. Престаните бити за децу тиранин или слуга. Тиране мрзе – слуге презиру. Престаните цмиздрити, клети судбу и људе око себе. И ваше ће дете да израсте радујући се животу. Ако је вама занимљивије сатима брбљати с другарицама, него проводити време с децом, онда се немојте чудити што је вашој деци занимљивије бити у виртуалном свету интернета него с вама. Деца треба да виде како родитељи грле једно друго, а не како се гађају тањирима проклињући дан када су се упознали. Уопште, ако желиш да твоје дете буд срећно, постани сама срећна, а оно ће тебе да копира.

психолог Нестерова Лариса Васиљевна

https://www.b17.ru/blog/26062/

Како одрасти или психолошке границе личности

  Аутор: Лариса Березан

Ни за кога није тајна да је човек одвајкада стремио ка срећи. У већини случајева она се асоцира с односима и блискошћу с другим људима. Но парадокс је у томе што се човек стреми да изгради успешне односе с другима, а да до краја није схватио нити је одредио, ко је на самом делу он сам као личност. Разлог је у томе што он схвата те односе као спас од самоће, нада се да га други човек може учинити срећним и без усиља њега самог, просто већ тим једним фактом свог постојања :).

Заиста, да би се потпуно реализовао, човек има потребу за општењем с другим људима. Но да би имао контакт, везу с другима, он је дужан на почетку самоопределити се, успоставити своје границе, свесно раздвојити себе од других.

Како је то могуће определити се, питаћете ви? Шта значи самоопределити се?

Одговор лежи на површини, у самој речи «определити». Определити значи поставити предел, границе[1]. А то и јесте тема нашег данашњег разговора (чланка).

Да би се заиста сјединили с другим човеком, осетили истинскиу радост од блиског општења с њим, неопходно је, као прво – одрасти, осетити и проживети самог себе.

Близост и Самоћа – две стране ЗДРАВЕ ЛИЧНОСТИ

А да би одрасли најбоље ће вам помоћи психолошке границе, умеће правилно их установити и штитити.

Шта су то физичке границе вероватно сви занте. Оне су блиске таквим појмовима као «дистанца», а такођер «лично» и «интимно» пространство, у које можете да пуштате или да не пуштате друге људе. Код сваког је оно своје. То је оно шта се тиче нашег тела.

Но видите, и у души постоје такви граничници. Пошто ни ја ни Ви нисмо бесконечна (у времену и простору) бића, те смо дужни да се држимо у одређеним оквирима :).

У животу свако од нас влада и располаже индивидуалним набором различитих ресурса: мисли, осећања, жеља, таланата, вредности, времена, поступака итд.

Проблем настаје тек тада, када човек почне да меша своју и туђу сопственост. Њему је тешко разабрати се, где је он сам, а где је други човек и његова одговорност за свој живот. И овде су могућа два  варијанта:

• Узети на себе одговорност за другог човека и преоптеретити се
• Свалити своју одговрност на другог човека и постати «паразит» на његовом телу

Да су нарушене психолошке границе говоре нам следеће фразе:

«Његово трпљење нема краја»;

«Она прелази границе приличног»;

«Он је прешао преко себе» и друго.

А у завршетку чланка желела би да одговорим на следеће важно питање (свако од Вас то може да уради у коментарима у даном чланку :).

Зашто је најпре нужно постати зрела и одговорна личност па тек потом стројити блиске односе с другим људима?

С моје тачке гледишта за то постоји неколико разлога:

– Као прво, незрео човек ризикује да постојано упада у сазависне односе.

То су такви односи који деградирају личност, који се формирају у породицама алкохличара, наркомана, а такођер и породицама где присутствује било какво физичко и/или психолошко насиље. Постараћу се да тему зависности и сазависности раскријем у следећим чланцима.

– Као друго, човек с развијеном и формираном личношћу априори је привлачнији за такве, као и он, зреле људе.

Зато се код њега на много пута поваћава шанса да сретне истинску љубав или истинске другове, да изгради јаку породицу и одрасте пуноцену, у психолошком смислу, децу.

Као што се каже, слично привлачни слично.

Наравно, може се престројити и одрасти и у самом браку, но ако постоје могућности занимати се тим раније, ја вам то топло препоручујем :).

Истинска љубав ниче само тамо где постоји карактер и личност

А то је немогуће без наличја психолошких граница.

На такав начин смо данас заједно с Вами сазнали једну важну истину:

Да би истински одрасли, неопходно је научити се правилно изградити и чувати своје личне границе, у односима с другим људима и са самим собом.  

Другови, бићу Вам признатељна (захвална) ако поделите линк на овај чланак у друштвеним мрежама, а такођер напишите своје мишљење у коментарима!

P.S. Ако Вам се свидео чланак, и хоћете да сазнате још више о том како ОБРЕСТИ СЕБЕ и побољшати своје односе с блиским људима, потпишите се на новости сајта!   

http://obresti-sebya.ru/otnoshenie-k-drugim/kak-povzroslet-ili-psixologicheskie-granicy-lichnosti

[1] руска речи „предел“ – значи граница. Определити – означити (успоставити) границе.

Чланци о границама:

О границама

Ситуације нарушавања лучних граница