Архиве категорија: неуроза

Стање неконтролисаног страха, панике

Screen-Shot-2013-01-07-at-11.29.44-PM-700x400.png

Из књиге Марине Легостаеве „Огледи из православне психотерапије“

Један 36-годишњак је затражио помоћ у вези са такозваним паничним нападима. Физички је изгледао прилично добро, добро обучен, дошао је са скупим аутомобилом. Ово је било његов први одлазак код психолога. До сада је покушао да изађе на крај са својим симптомима помоћу акупунктуре, масажа и лекова. Све то није давало резултата.
Било је потребно неколико сусрета па да Николај почне да говори о себи отворено и са поверењем. Наставите са читањем

Advertisements

Мрзовоља – (читати родитељима)

Када је неко мрзовољан, није важно да ли то дете или одрастао човек, разлог је увек један и исти – несигурност у себе.

Провоцирајуће негативно понашање представља увек тест за другог: „Да видим како ћеш на то да реагујеш, да ли ћеш ме прихватити таквог или не“? Деци требамо помоћи да схвате и науче како да реагују на увредиоца, како да га прихвате, и шта то заправо значи. Децу треба учити да трпељиво реагују на негативно, агресивно и мрзовољно понашање партнера.

На пример, девојчица се жали да јој дечак из клупе редовно баца свеске са стола. Како јој родитељи могу помоћи у тој ситуацији? Наставите са читањем

Списак симптома скривеног гнева (незадовољства)

Списак се не односи на бес. Бес – је гнев који је се отео контроли. Списак се пре односи на осећање „раздражености“, „незадовољства“, „изнервираности“. Сва та осећања имају нешто опште. Њих сматрају у бољем случају – непожељним, у горем случају греховним и разрушујућим. Уче нас да их избегавамо, ако је могуће (но то није могуће), и наравно, да их изражавамо. Нажалост, многи људи не успевају да контролишу своја негативна осећања, зато што они, не само да контролишу изражавање тих осећања, већ и контролишу своју свест о њима.

Та чињеница, да не осећате своју љутњу, не значи да се ви не љутите. Највећу штету вама и вашим односима може да нанесе љутња које ви нисте свесни, зато што она ипак налази начин да се изрази, али на неумесан, неприличан начин. Симптоми са списка су – сигнали за опасност, који упозоравају да су негативна осећања загушена. Наставите са читањем

Двојна порука и осећање беспомоћности

yd8flifexxk

(двојно послање – double bind)

Ако сте се у некој ситуацији осетили беспомоћни, не журите да осудите себе због тога. Често узрок томе бива таква „двојна порука“ или како је још називају „шизофреногено порука[1]

Неко вам је изјавио да вас воли, а није учинио ни један корак вама у сусрет. Рекао је како лепо изгледате с равнодушним изразом лица. Дали задатак, нпр. „копај од зида до ручка“…

Било која порука (послање), у којој постоји противречење, да ли вербално или не, ствара НЕСВЕСНО осећање беспомоћности. А ако останете дуже у тавким односима, можето напросто пасти у депресију. Наставите са читањем

Унутарњи конфликт као шанса за раст (други део)

Од стреса ка неурози – Унутарњи конфликт (први део)

Беседа с доктором-психијатром, гешталт-психотерапетом Андрејем Бутко, чланом Свјато-Николског православног братства.

Андреј Бутко

Андреј Бутко: А сада ћемо прећи к дубљем схватању неурозе. Шта је то стрес? Све околности живота, проблеми који нас притискају, у ствари су стресови.

Постоји схватање неурозе које је потекло још од Сигмунда Фројда који је открио несвесно. До њега није постојао такав појам, сматрало се да то што постоји у сазнању – то постоји, а чега нема – то не постоји. А он је доказао да постоји нешто чега смо свесни, а постоји и то чега ми нисмо свесни. Доказао је да је наше сазнање подобно светлости која осветљава само део соба у воликом дому наше психе, а у другим просторијама светлост је искључена.

И пошто је тамо тамно, то ми не видимо шта је у тим собама, ми тамо не улазимо и можемо уопште не знати о њиховом постојању, но они постоје. При свему томе степен свесности у разних људи је различита, то је навика која се може тренирати.

Фројд је, размишљајући о том шта је то неуроза, изнео идеју да у основи неурозе лежи унутарличносни конфликт. Модел личности он је видео овако: постоји «ја» – свесни део личности, и постоји «оно» инстинкти и «сверх (над) ја» – морал, принципи, норме. Другим речима: постоји «ја», «хочу» и «дужан сам». То и јесте унутарличносни конфликт. Ако је «ја» – слабашно, а конфликт високе напетости, тада «ја» не може да издржи и укључују се механизми психолошке заштите.

Условно говорећи, ако је муж почео да вара жену, а она нема снаге да се избори с свим тим што преживљава у тој ситуацији, тада код ње могу да се појаве симптоми неурозе, нпр. наметљиве мисли. И тада она не размишља о томе што је муж вара него је заузета прањем руку, проверавањем да ли је укључен гас, светлост. Она се може тако прекључити у ту болест и дај Боже да се она из ње извуче. Заштите могу да прелазе из једне у дргу.

Суштина је у томе да: ако људи нису способни да разреше унутарње конфликте, то их они подављују, потискују из сазнања, као да се одвраћају (окрећу) од реалности, коју не могу да издрже. Човек се окренуо од проблема – и самим тим сачувао себе од неких неиздрживих преживљавања. Но ситуација остаје неразрешена, напетост остаје и свеједно покушава да се пробије у сазнање…

Као пас када завија. Можеш ге затворити у седам замкова, но ако он продужи да завија, ми то чујемо…

Нешто слично. Те идеје Фројда су актуелне и данас, но наука не стоји на месту. У гешталт-терапији, којом се ја занимам, схватање неурозе је мало другачије. Фрејд је неурозу схватао као непрорађени унутарњи конфликт, који је потиснут у несвесно (подсвест) и постојано покушава да се пробије у сазнање у виду симптома.

А ако човек нема снаге да издржи свој бол, шта му онда остаје да ради?! Ако га на силу упорно терају да гледа на то од чега му је неиздрживо болно, он може просто повредити ум (саћи с ума). 

Да. Зато он и потискује. Нема снаге – делује заштита. Но схватање неурозе у гешталт- психологији је по мени ближе хтришћанству. И управо гешталт-терапеути унутарњи конфликт схватају као шансу за личносни раст.

У основи неурозе лежи не сам конфликт него превремено примирење конфликта. Другови су се озбиљно посвађали, а потом се помирили. Ако они кажу: «Идемо, све је у реду», но при том и један и други су у себи затајили увреду, то је онда – терен за неурозу. Не када су се посвађли-помирили, него када се конфликт заташкава, помирили се не помиривши се, тј. решили су да се помире раније него што су били спремни на то. Помирење је било само на речима, али не и на делу. А требало је разјаснити, проговорити конфликт, може бити чак и потући се, да би примирење било природни процес даљњег развоја њихових односа…

Човек је творење амбивалентно, он истовремено хоће међусобно искључиве ствари, и постојано пребивање у стању унутарњег конфикта за нас је – норма. То је у нашој природи. Као православни човек мислим да смо такви постали после грехопада. А какви смо били до, не знам.

На пример, детету један од првих унутарњих конфликата ствара жеља-потреба за одобрањем и жеља-потреба за самосталношћу. С једне стране дете хоће самостално да истражује свет, а с друге – постоји потреба како би његово понашање одобравали. Ако он постане више самосталнији, то његово понашање могу и не одобравати (нешто је покварио, добио прекор). А ако га одобравају, њему је немогуће бити самосталним, зато што то значи да он треба да ради то што желе родитељи, и да ништа не ради сам. Здраво разрешење тог конфликта јесте – поступак. Када унутарња борба излази напоље.

На пример, човек одабира одобрење родитеља. Он се одриче од неких тамо својих жеља – и њега су похвалили, поласкали му. Када се «наситио» похвала, очврснуо, размишља: «Ма-дај, ризиковаћу!» И решава да сам себи наспе супу. Као разултат преврће на себе чинију. Да, у том моменту је он самосталан, но добија строгу критику и нема никаквог одобрења.

Принцип је такав: учинио поступак – показао се правилан или неправилан. Ако је неправилан – поправиће. Општа је идеја: боље је учинити и жалити, него не учинити и жалити.

Значи, у другом случају може да настане неуроза?

konflikt 2Неуротички варијант – остати у пространству унутрарње борбе и не изаћи напоље, не учинити какав-то поступак. Када покушавамо да све срачунамо и да гарантовано успемо, да не ризикујемо, тада остајемо у унутарњем пространству – то је неуротички варијант.

Шта онда, треба свагда ризиковати? А ако се мени прохте нешто греховно? Шта тада?

Рећи ћу тако, балансирајући на граници: може се позволити себи сасвим мало греховног и погледати, шта сам из тога добио…

Стећи неки опит?

Да. На пример, могу дозволити себи да у посту поједем меса. Бива да сам појео – и не осећам никакву грижу савести. А понекад бива да сам појео – и некако непријатно на души. Сећам се једног поста који ја скоро да нисам држао. Наступио Божић. Сви се радују, а код мене некако мало радости… И ја схватам да сам се мало потрудио, зато је и мало радости. Извлачим закључак да у следећем посту требам себе више ограничавати. А ако би се ја налазио у унутарњем пространству и само размишљао: «Трабам ли постити или не?» и ако се то никако не би пројавило, тада и не бих знао, не бих осетио сопствене одговоре на питања.

Уопште постоји неуроза као болест, и постоји неуротичка организација опита (негативан опит), као то што лежи у основи неурозе.

Ако смо у првом признаку неурозе већ рекли, други признак је – избор умишљене безопасности. Шта то значи? На пример, покушавам да искаликуишем како би успех био гарантован, и не могу да учиним избор, зато што се бојим да не погрешим. У таквој ситуацији је тешко дуго се налазити и издржати ту напетост. Уопште, родитељи су дужни да томе обучавају дете, како би могло поднети такве ситуације.

Но бива да човек бира једно од то двоје. На пример, дете бира одобрење, а не самосталност (самоизражавање): тако је безопасније. Али у конфликту одобрење-самосталност никада нема једнозначно правилног решења, оно се све време мења. У једној ситуацији је потребно изабрати одобрење, у другој самосталност. Ако сем ја – дете тромо, балаво, цмиздраво, тада ми је лакше отказати се од неке своје жеље и изабрати одобрење, да би ме похвалили и да би мало ојачао. А ако сам ја већ – ојачао, тада могу да кренем на ризик и да изаберем самосталност, добити по дупету и преживети то. Ако ми је после тога опита лоше, онда је потребно снова изабирати одобрење и снова се снажити. Та ситуација свагда изискује напетост.

При неуротичкој организацији опита човек хоће да се избави од напетости. Но здрав варијант је издржати ту напетост, зато што не постоји једно, јединствено правилно решење.

А када се изабира одобрење и отказ од самосталности (самоизражавања), тада происходи такозвана победа над собом (самозавоеваније), при којој би све требало да буде прекрасно. Но то је – «договор с ђаволом» који даје илузорну безопасност.

Зашто?

Зато што се послушно дете кога све време хвале, отказавши се од самоизражавања, одриче од истраживања света који га окружује. Он као да је у безопасности, но она није истинска. Зато што он све мање и мање разуме свет који га окружује.

И све су му мање разумљиви закони који дејствују у свету око њега?

Да. Ако је дете пошло да наспе супу и опрлио се преврнивши шерпу, тада је он схватио да супа бива врела, мама бива – љута, тата – разјарен, да родитељи бивају уплашени, да могу и казнити, а касније се извинити, да је опећи се – опасно, тј. он је много што-шта сазнао. Опет је где-то зашао – и опет понешто сазнао. Ако дете буде послушно и не буде упадао у невоље, онда ће се код њега формирати осећање да је у безопасним условима. А на самом делу он је у опасности, зато што мало испитује свет око себе, у то време док га друга деца испитују. Он не сабира опит и зато потенцијална опасност расте јер, видите, он је све мање приспособљен за свет (живот).

Трећи признак неурозе – неспособност орјентисати се у окружењу, у свету, док се вршњаци тог превише послушног детета сасвим добро орјентишу: знају на пример с каквом девојком вреди упознати се, а с каквом не, а тај дечко пита родитеље с каквом девојком да се упозна. Други дечак се већ опекао и схватио је од каквих девојака се треба држати подаље, а тај не схвата. Зато што су му родитељи говорили да не иде у дискотеку, и он није ни ишао, говорили не кради – и није крао.

Но, нећемо да подстичемо на крађу! Родитељи су у ствари говорили исправно?

konfliktНаравно, исправно. Но представите себи дете које ни једном није слагало, није украло, није појео прљавим рукама, и уопште ни једном није нарушио правила, која захтевају родитељи. А како дете може да зна да се не сме красти? Када је нешто тајно украо и преживео то задовољсто од власти (над ствари), затим муку савести, затим страх, увреду и љутњу, затим стид док прима казну, затим је видео емоције родитеља, следило је разјашњење односа при којем су родитељи и дете увидели унутарњи живот једно другог, правила и односи су престали бити формални. Поступак  – то је шанса за сусрет. Дело није у самим поступцима, него у томе како се ми према њима односимо, да ли долази до сусрета и унутарњег раста.

Четврти признак о којем сам говорио, то је самозавојевање – то је привремена победа добре самооценке (осећаја личне вредности), која постаје важнија од реалних односа. У том случају човек изабира самооценку, одобрење.

А зар то нису различите ствари: осећај личне вредности и одобрење, јер одобрење је оцена са стране (до стране другог)?

Осећај личне вредности се у почетним фазама формира од одобрења родитеља.

А у одраслих?

А даље се све на том темељу гради. На трећем признаку (неспособност орјентисати се у окружењу) се појављује узнемиреност. Зато што је дете које је чинио поступке, има опит односа са светом, и у идеалу – опит реалних односа с родитељима. У послушног детета или у детета без родитеља је све другачије. За њега су све ситуације приближно једнаке и све изазивају узнемиреност.

Зато што је пред њим неизвесност…

Да! А неизвесност је присутна зато што се он одрекао испитивања света, околине, нпр. зато што се одрекао до унутарње борбе, одлучивши да буде послушан и да прима одобрење.

Постоји такво мишљење, да је у неуротика ниска осећај личне вредности. И сам неуротик свето верује да је она у њега ниска. А на самом делу она је – висока. Човек с неуротичном организацијом опита је забринут за своју самооценку. За њега је она важнија од ризика.

А зашто је пошао разговор о самооценки? Какво она има значење?

Унутарњих конфликата је много зато што смо ми људи – противречиви. Но најранији конфликт с којим се дете сусреће јесте – конфликт међу одобрењем и самосталношћу, одобрење – то је висока оцена од стране родитеља или педагога, а самосталност – ризик истраживања околине. Даље се то одражава на отказ од самосталности, умишљеној безопасности, немогућношћу орентирати се и неурозом.

Онај ко је учинио такав избор је потпуно безнадежан или не? Да ли је могуће исправити га?

Није безнадежан! Ствар је у томе што човек с неурозом веома често није свестан да је код њега таква врста накупљеног опита.

А ако он то схвати?

Сва психотерапија је направљена на то да укључи светлост и тамном просторијама (свести).

У неуротика присуствује неуротичка гордост, сујета. Он верује да ће наступити момент када ће га неко из људи прихватити у целости таквим какав јесте.

Уопште, том формулом сви воле да се користе, ко није лењ…

На самом делу, она је довољно неуротична. Кога могу прихватити таквим какав је? Само дете. А одраслог – не.

Зашто?

Зато што ми дете волимо ни за што – то је рај љубави. А одрасле ми волимо због нечега. Ако је љубав према детету безусловна, то је љубав према одраслом – условна. Ако је у детињству «прихватити мене онакав какав сам» – сасвим природно, то је алфа и омега – почетак и крај, у одраслим годинама «прихватити мене онакав какав сам» – то је само алфа. Само почетак.

Почетак чега?

Било којих односа. На пример човек је навикао да где захтедне, тамо и врши нужду, чак и поред сопственог кревета. И, упознала се девојка с таквим момком. Она је – хришћанка, она га је прихватила таквим какав је. Шта ћеш, мама и тата га таквим одгојили, или је у шуми живео као Тарзан. И они тако недељу поживели и она му говори: «Ну, а сада се учи да идеш на вц шољу». А он: «Нећу, ја сам такав какав сам, прихвати ме таквог». Она: «Нећу! Ја сам те већ прихватила, а сада се ти мењај, учи се». То јест, у одраслим годинама немогуће је прихватити човека таквим какав је, и на том се зауставити.

Но дете је као пластелин, савитљиво, док одрастао човек има формиране навике, жестока правила итд. Може ли се он мењати? 

Може, ако хоће. Ако зажели, на почетку ће га примити таквим какав је (то је аванс), а потом ће му рећи како би они били задовољни када би се он мењао. Ако он то прихвати као разумно, он се може мењати у ту страну. То је закон одраслог света. И то што је у детињству прихватљиво, за одрасле не важи.

И тако, живот у унутарњем пространству – јесте неуротичка организација опита.

То јест човек као да је заостао у детињству, у етапама које су други већ давно прошли?

Не да се зауставио тамо, код њега је та етапа пошла укриво. Он је био дужан да је прође, све време балансирајући између похвале и ризика, похвале и самоизражавања, саморазвића. А он је изабрао похвалу и мисли: «Ја регуларно добијам добру оцену (похвалу) – код мене је све у реду. Добијо сам џек-пот – и све је у супер!»

А на самом делу он је упао у неуротичку замку. Психотерапеути говоре да је неуроза – «договор с ђаволом». Образно гооврећи, лукави пита:

– Желиш ли да будеш у безопасности, као у чоколади? Хоћеш да те сви воле, одобравају, да би код тебе у животу биле саме «петице»?

– Желим.

– За то ти је потребно само то, да просто слушаш маму и тату, и ништа више.

Човек се чуди: лукави учи да се слушају родитељи?!

– Да ли си ти сигурно ђаво?

– Сигурно.

– Договор с тобом је крвљу?

– Да, крвљу.

– И све ће функционисати?

– Да, све.

И подписали су. Маму и оца слуша, оцене свагда позитивне, сви га хвале. Као, све је одлично. А на самом делу он се одриче од испитивања света. Није познао свет, а то значи, све животне ситуације су му једнако неизвесне и све изазивају узнемиреност.

Заправо, он се налази у аду…

Резултат слика за Внутренний конфликт как шанс для роста (часть вторая)Формално су све тачке договора испуњене, но он живи у унуртарњем свету, и реално, то је – ад. Он је све време у опасности, све време се мучи. Његова оцена ситуације је чисто унутарња, зато што, ако се он одлучи да изађе напоље и нешто уради по своме, он ће одмах налетети на негативну оцену зато што не уме да живи у спољашњем пространству.

А он нема избора. Зато што, ако жели да има позитивну оцену од других, то је дужан да живи у унутарњем пространству, где он сам све време подржава своју позитивну самооценку.

Неки зачарани круг! То је ужасно!

Ми то називамо «ђаволска ловушка (замка)». Метафорички неуротична организација опита – то је догоовр с ђаволом: живи у унутарњем свету, напоље не излази и буди послушан. Постоји таква фраза у гешталт-терапији: «Ви желите, да деца буду послушна или да расту?

Како помоћи човеку који је упао у подобну ловушку?

Излазити из унутарњег пространства напоље, дејствовати, ризиковати (узгред речено, обраћање доктору – је такођер ризик), ићи намерно на лошу оценку (и оцењивати самом), преживљавати и живети…

Беседовала Елена Наследишева

http://www.obitel-minsk.by/_oid100109712.html