Архиве категорија: насиље

Бити или не бити; Да ли су детету потребне казне

Untitled-15-3

Психолог Александар Колмановски – о штетности физичког кажњавања и осталих врста кажњавања у васпитању детета

Научници-психолози већ скоро 70 година истражују утицај кажњавања на људску психу. Резултати тих истраживања и закључци који су из њих изведени нису баш утешни: физичко кажњавање као и било који други вид кажњавања не само да нису ефикасни у поправљању дететовог понашања него су чак контрапродуктивни. Упркос томе, многи родитељи настављају да их примењују. Наставите са читањем

Advertisements

Своји се не остављају. Како живети са тешким супружником? – 2. део

Своји се не остављају. Како живети са тешким супружником? – 1. део

originalОтићи да би се вратили

— Недавно нам је стигло писмо од жене. Муж је упорно вређа и то пред дететом, свако мало па говори — губи се из моје куће, али она све трпи: „Трудим се да према њему будем што је могуће боља, а он о мене брише ноге!“, мислећи да тако спашава породицу. Наставите са читањем

Зауставите насиље које се врши над вама и које ви вршите над другима! – из књиге „Ја га волим…“

Ja_ga_volim_korica (mil4) за ПС.jpg

Породици и пријатељима алкохоличара и наркомана.

Једно од основних права је право на миран, сигуран живот, право на безбедност. Истовремено, то је једна од основних потреба сваког човека и са присуством или одсуством безбедности повезани су многи наши поступци и, генерално, начин живота, много више него што се то чини на први поглед. Наравно, ту се подразумевају сигурносне браве у нашем стану, осветљавање мрачних уличица ноћу. То подразумева и да имате своју кућу, стан или собу где можете затворити врата и опустити се, да имате с ким да озбиљно поразговарате и да се посаветујете о неким значајним животним ситуацијама, да имате сигурно радно место. Управо, право на безбедност најпре страда када се у породици појави наркоман или алкохоличар. Тотална несигурност је саставни део живота сазависне породице. Ту се подразумева финансијска и, уопште, материјална несигурност, стална опасност од физичког насиља, па чак и смрти. Много пута сам имала прилику да чујем од жена и мајки приче о батинама, тучама, крађама и осталим врстама насиља, чак и о директним претњама смрћу, укључујући примену разних борилачких вештина и потезање ножева. Наставите са читањем

Зашто жене остају у лошем браку и трпе насиље?

На чему се заснивају партнерски односи?

У брак свако улази са пакетом очекивања и искуством из своје породице порекла. На брачне односе утиче традиција, али и масовна култура. У брак се често улази у заносу, помпезно, уз свадбено весеље као значајан ритуал који преводи млади  пар из фазе забављања у фазу заједништва. Протоком времена, ако су у брак ушли у фази заљубљености, партнери  збацују маске и суочавају се са  реалним особинама оног другог.

Некада то суочавање доводи до новог квалитета у односу, а понекад до мањих или већих разочарања. Са ситним разочарањима се може  живети (нпр. она не кува тако добро као што је причала, а он није тако предузимљив као што се приказивао), али ако су она велика услед непремостивих различитости у системима вредности, схватањима, животним приоритетима, погледима на будућност, васпитање деце и сл, онда се поставља питање да ли је у таквом браку смислено живети.

Могућ је и другачији сценарио – да фунционишу складно, а да се у одређеној временској тачки њихови развојни путеви почну  разилазити, што угрожава њихово заједништво. Ако стање брачног несклада потраје, то доводи  до различитих изобличења – свађа, прељуба, развијања зависничког понашања – не само од алкохола, опојних супстанци, него и од коцке, хране, интернета и сл. Ако у браку има деце, онда су она често утроугљена између родитеља – могу да развију неки симптом, рецимо неприлагођено понашање, деликвенцију, ноћно мокрење и др. Смисао свих тих симптома је да се смањи напетост у односу.

Зашто жене остају у лошем браку и трпе насиље?

Према статистичким подацима, сваки четврти брак у Србији се разводи. Брак се разводи када један или оба партнера одлуче да више не желе да живе заједно и поднесу тужбу за развод брака. То могу да буду  веома болни процеси који некада трају годинама. Ипак, не разводи се сваки лош брак. Мушкарци теже подносе напуштање, а жене су склоније  остајању у лошем браку. Разлози за то су многобројни. Неки од њих су:

Страх од статуса разведене жене коју, посебно у малим срединама, још увек зову „распуштеница”

Егзистенцијални страх – ако немају своје запослење и егзистенцијално су зависне од супруга

Дубоко утиснуте поруке из породице порекла да би жена требало да ћути и трпи, што је нарочито карактеристично за мале, затворене заједнице

Снажан утицај модела рођене мајке која је трпела у браку, нарочито ако тај проблем није освешћен до краја

Уверење да би деца, без обзира на све, требало да одрастају уз оба родитеља

У позадини ових разлога може да буде неразрешен емоционални однос са партером. Kолико год то парадоксално звучало, емоције су те које могу да држе жену у браку. Посебно може да збуњује амбивалентан однос жене према супругу (да га воли и мрзи у исто време), што омета помагаче на плану евентуалног пружања  подршке.

Kада жена ипак излази из брака? Онда када јој је озбиљно угрожена безбедност, а нарочито када је угрожена сигурност деце. Тада нестаје сврха брака.

Насиље у браку

Насиље у браку, ако се изузму манипулативно понашање унутар пара, манипулација децом и вербална агресивност, чему су склона оба пола, у суштини је злоупотреба друштвене и физичке моћи мушкараца над женама, а последично и над децом. Насилник може да врши:

  • економско насиље (ограничавање или ускраћивање новца, контролисање утрошеног новца и )
  • да застрашује (разбија ствари, галами), прети да ће нешто ускратити, да ће је повредити, да ће је убити)
  • да понижава (говори јој да је глупа, ружна, нагони је да се осећа безвредно)
  • да контролише (прати кретање, комуникацију са другим људима, прислушкује, чита СМС поруке)
  • да изолује од других (брани јој контакте са пријатељима, најближом родбином), а затим, ако пружи отпор,
  • примењује и физичко насиље које може да се заврши кобно, нарочито уколико жена одлучи да га напусти.

Новински написи су препуни  садржаја о трагичним судбинама жена које нису могле да се одупру насилнику, а недавно се у Житишту десило вишеструко убиство из страсти које је унесрећило многе породице.

Шта чине институције и да ли довољно чине на плану заштите жена – жртава насиља?

Сигурно је да је неопходно унапредити праксу, боље увезати институције система које се баве овим проблемом. Бесмислено је и незрело прозивати само центре за социјални ради, судство, полицију или тужилаштво. Важна је координисана активност свих институција уз јасне процедуре поступања. Пред том снагом устукнуће многи насилници. У противном, они ће се издићи изнад система. Утопистички је очекивати да би у најидеалнијем друштвеном систему били решени сви случајеви породичног насиља. Понашање насилника је ипак непредвидиво и у екстремним случајевима, какав је онај недавни из Житишта, по бруталности подсећа на терористички напад.

Kоначно, многе жене не излазе из лошег брака из страха да ће њихови партнери покушати насилно у томе да их спрече, што се и дешава. Апелујмо на институције да међусобно уско сарађују у циљу сузбијања породичног насиља, али и на савест и обавезу јавности да пријављује насиље, пружа подршку жртвама и сведочи на суду о насиљу.

Уосталом, у доба племенских заједница, када није било јавних установа, обичајно право је сузбијало сваки облик насиља. У насилном односу нема дилеме ко је насилник, а ко жртва. Да би се насиље  препознало, није увек неопходно експертско знање, него природан осећај за правду.

Шта да ради жена која трпи насиље?

Доношење одлуке о изласку из насилног односа препоручује се онда када даљи останак у браку озбиљно угрожава психофизичко здравље и безбедност жене и деце, посебно када муж прети убиством и испољава патолошку љубомору. То не значи да жена нема право да изађе из насилног односа у некој ранијој фази. Она може да бира да ли ће се прво обратити полицији или центру за социјални рад. У случају физичког повређивања, обраћа се и дежурном лекару. Обично се смешта код најближих сродника и, уколико се претње од стране супруга наставе, она може да поднесе тужбу суду ради изрицања мера заштите од насиља – забрана приближаваја њој, деци, месту становања, радном месту, при чему се свако кршење мере заштите од насиља од стране насилника којем су изречене мере забране третира као кривично дело и кажњава се казном затвора.

психолог Светлана Продановић

Уколико жена нема безбедан смештај у својој средини, има право на смештај у сигурну женску кућу, заједно са децом, где се подвргава третману психичке трауме и где борави до окончања судских поступака. Ако нема сопствена средства, трошкови боравка у сигурној кући се подмирују из локалног буџета, што је брига надлежног центра за социјални рад. Жени нико не може да гарантује стопроцентну безбедност. Kоначно, ни професионалци „помагачи” нису потпуно безбедни у овом послу.

Несигурност производи осећање страха које не би требало да паралише, него да покреће све личне снаге на заштиту живота и тела. Жене – жртве насиља би требало да знају да оне уопште нису слабе. Напротив, оне су изузетно јаке, јер их је лоше животно искуство оснажило, само је важно да оне уз стручну помоћ  то освесте, јер им је, по правилу, због трпљења понижења снижено самопоуздање. Такође, требало би да знају да оне нису криве за распад породице, иако им насилник стално намеће осећање кривице. Породица која је изгубила заштитну функцију и у којој није безбедно живети, изгубила је сврху свог постојања.

Kо брине о мушкарцима који врше насиље?

За крај, ваља одговорити на питање ко брине о мушкарцима који врше насиље. Одговор је јасан. Насилници се могу упутити на третман, али само уколико признају да су били насилни и ако се покају. Уосталом, многи од њих су и сами као деца били жртве насиља и поистоветили се са насилним оцем. За оне друге, без самоувида и без савести, законске санкције једина су опција.

Светлана Продановић, дипл. психолог и породични психотерапеут

 

Мазохистички тип карактера. Зашто мене сви вређају?

Одмах да појасним, да реч не иде о сексуалним склоностима, мада та тема безусловно заслужује пажњу. Поред наследника Захара Мазоха и учестника БДСМ удружења, постоји још једна врста мазохиста. Треба још рећи да они сами могу уопште да не подозребају о свом мазохизму. Као уосталом и њихово окружење.

Можда сте сретали људе, који су се у животу не мало напатили. Притом не толико због тешке судбине, колико због неправде људи који их окружују. Они сами су веома пријатни у разговору, нежни, нису претенциозни, али из неког разлога редовно постају објект агресије, угњетавања или просто грубог обраћања од стране других, посебно блиских људи. При дужем општењу са таквим људима понекад се појави необјашњив осећај кривице – појави се неко чудно осећање, као да с човеком поступаш веома лоше. А понека – чак и реална жеља да увредиш таквог човека, да га гурнеш, опсујеш, па и удариш. Ако код себе чак никад нисте примећивали садистичке наклоности, у односима са таквим човеком одједном у себи откривате жељу да му нанесете бол или осетите задовољство од тога што сте му невољно (или вољно) већ нанели. Наставите са читањем

Жесток однос према … себи

%d0%b6%d0%b5%d1%81%d1%82

Ако одрасли почну да вређају дете, на њега ће се обрушити службе заштите, друштвене организације и полиција.

Ако човек удари пса на улици, изазваће праведни гнев месних бака и пролазника са слабим срцем.

Ако пред градњу почну да секу дрвеће, становници околних кућа пишу петиције, позивају телевизију и шаљу писма државним установама.

Штавише, ако сте само заборавили да полијете један прости цвет, ваша савест ће вас мучити цео дан.

Но, ако се жестоко односите према соби, нико вам неће ни речи казати. Нема никакве душевне полиције, која би излазила на терен због преступа против себе.

Можете своју душу лишити хране, још у заметку убијајући стваралачке идеје у вама.

Можете да уништавате себе саморазрушујућим (деструктивним) односима, који ће да сахране ваша достојанство под хумком уступака одишућих страхом.

Колико хоћете пута можете да се назовете и да се осећате потпуним ђубретом, и нико вам у томе неће правити сметње.

Можете се дати у ропство новцу, послу, ждерању, другом човеку, и на крају крајева, – нико вас неће спалити на ломачи за трговину човечијом слободом.

Можете да сакатите себе претераним напорима, мислено се мрцварећи пребирајући по старим неуспесима, полако се уништавати лошом храном и немирним сном, опустошити себе бесконачним прислуживањем (служењем) тамо некоме, растраћити се пристајући на површне односе, истрошити своју целосност истражујући своје пороке до психолошке изнемоглости.
Или можете изабрати финији метод – исушити емоционалном жеђу своје срце, које сиротињски и немирно цвокоће под вашим ребрима, коме је тако потребна капљица ваше топлине и бриге, но не добија ништа осим «треба», «дужан си», «потребно је», «хајде, хајде». Чак ако све то чините одједном и са завидном тачношћу – ни један вас закон неће осудити.
Штавише, наћи ће се људи који ће с пеном у устима, под лозинком љубави према ближњем, подстицати код вас презрење према себи, мржњу према животу, одседање свих жеља управњених према себи, као нешто грешно што је потребно искоренити. Притом ће да се убедљиво позивају на речи Светог писма извађене из контекста, с неуморном ревношћу култивишући код вас осећање кривице, стида и сопствене ништавности.

Можете да се жестоко односити према себи и друштво ће вас у том подржати, но идући на самоиздају не заборављајте да ви без жалости и жестоко абортирате сами себе.
Откидајући комад по комад своје животне енергије и бесплатно (бесповратно) је одавајући наметљивим пролазницима кроз ваш живот и тиранима разног калибра, имајте на уму да њихове животе вама нико није уручио.

психолог Галина Соколенко

психолог Галина Соколенко

Али је зато ваш живот – једини, дарован вама лично у посед, на личну одговорност и плату на небу. И једног дана вас могу упитати, зашто сте тако погазили оног, ко је исто тако, као и други људи, био саздан по образу и подобију, и био замишљен као још један фокус воплоћења божанског замисла…

https://www.b17.ru/article/zchestokost_k_sebe/

Чекам те у мом кабинету за консултације

dete-ne-zeli-jesti

Пише психолог Олга Гуманова.

Седим у ресторану.

За суседним столом, ако на њега погледамо очима психолога, видим како се врши  кошмар над кошмарима.

За столом су супермодерна дотерана дама, тих и ћутљив тата и дечкић од око пет година.

Дечак: – Хоћу палаћинку!

Мама: – Палаћинку ће добити само онај ко је појео главно јело. Једи рижу!

Мама гура дечаку пуну кашику риже у уста, дечак пљује и плаче.

Мама: – Ждери то! Гутај то брзо! Или ћемо те оставити овде самог.

Дечак плаче и гура од себе тањир с рижом.

Мама: – Ма знаш шта. Мени је већ досадио тај твој безобразлук! Ја идем!

Устаје од стола и прави се да одлази.

Дечак плаче, отац ћути.

Мама: – Сада ћеш да добијеш по глави! Брзо отварај та уста!

И даље опет све у круг.

 

olga-gumanova

психолог Олга Гуманова

Ну, дечак мој драги, шта могу рећи. Кроз неких двадесетак година чекам те у мом кабинету за консултације, са твојим страхом од жена, са вишком килограма и проблемима  с варењем. Уписаћу још негде и курс повишавањa квалификације за рад са психосоматиком, да би вила спремнија када дођеш.

 

https://www.facebook.com/olga.gumanova?fref=nf

Веза

Игнорисање осећања као социјално одобрен начин самоубиства osecanja

Када игноришете ваша осећања, ви игноришете себе. Зашто? Зато што се човек састоји од осећања. Ви сваки дан осећате да те и те емоције утичу на доношење одлука у вашем животу. То је та покретачка сила, која стоји иза сваког вашег корака. Игнорисати своја осећања – исто је као и одрицати дисање, одрицати свој живот.

brvnara (2).jpgНајтужније је то, што се људи не рађају с таквим умећем, деца слободно изражавају радост, тугу, страх или незадовољство. И вама просто у тамо неком мементу говоре, да не би требали да осећате то што тренутно осећате, да сте „просто“ сувише осетљиви, да само нешто „измишљате“, причињава вам се. У том моменту они ваша осећања игноришу, осуђују вас. И тако постепено почињете да верујете, да вам се „чини“ да осећате, постајете „удобан“ представник друштва, престајете да штитите своје границе када их нарушавају и наносе вам бол, више не вриштите када вас психички унизе или погазе. Ваша осећања у том моменту нису идентификована. А ако, не дао Бог, будете протествовали и говорили о своојим осећањима (преживаљавањима), осудиће вас, назваће вас „слабићем“, зато што се то сматра неприличним, нешто горе него ли разголитити се пред људима.

dvorac.jpgТо представља фундаментални проблем насиља – не обраћање пажње на осећања. Када ваша осећања не признају, вас искоришћавају као ствар. А игнорисање својих сопствених осећања јесте – насиље горе од свих. Правити се као да се ништа није десило, одрицати свој бол, убијати способност да осећамо – значи не живети свој живот.

Када вас приучавају да не осећате (на безосећајност), насилно вас принуђују на обесцењивање својих сопствених преживљавања. То буквално своди с ума – сам факт да осећате је реалан и стваран, а вама говоре, да то не постоји. И што је психа осетљивија, то снажнија преживљавања она трпи. Игнорисање ваше реалности руши вашу самоувереност, а она опет руши ваш осећај личне вредности. То може да постане најстрашнији преступ који неки човек можа да учини против другог, а да притом није ни палцом мрднуо. То се чак и не сматра за нешто противзаконито или неморално. Физичко насиље – је нешто ужасно, но тело ће се исцелити, а одрицање осећања, „убиство душе“ – то је прекршај против човечности, а да притом и не представља нарушавање закона.

cvece.jpgОдричући дан за даном своју реалност и своја осећања, живећи као да се ништа није догодило, ви издајете своје биће (суштину). Да, с вама је комфортно, с вама се може радити што угодно, но задајте себи питање – да ли је вама комфортно када дозвољавате неком да вам диктује како ви треба да се осећате? То није слабост, признати другом своја преживљавања. На самом делу, само снажан човек може да се сретне с интензивним осећањем, да га свесно прихвати, проживи, проконтролише и искористи у виду ресурса, који ће му побољшати квалитет живота.

психолог Елена Ракитова

Свесно испратити своја осећања, пројаснити узрок њиховог појављивања, и искористити их да би даље дејствовао, захтева истинску храброст. Дозволите себи да проживите то што осећате и не губите сувише времена на оне који се још увек боје суза.

https://www.b17.ru/article/55073/

Како престати викати на децу?

download-4Мислим да је потребно освајати нове варијанте понашања, навике и начине реаговања, које ће нам помагати у свим тим моментима.

Алгоритам поступака

1. Обавест

Јавно објавите својој деци и породици како се спремате да престанете викати на њих. То је психолошки крајње тешко урадити, но у исто време, то ће вам веома помоћи (не само да опет успоставите контакт, него и да се не предајете).

2. Разрешење (дозвола)

Разрешите деци да вас прекину или да изађу из собе када почнете да вичете. Без икаквих последица по њих. Да, то није баш учтиво и противречи правилима пристојности, но исто тако се ни ваш крик не уклапа у та правила. Дакле, дајте деци могућност да поступе на таква начин, да се не би осећали као жртве. Осим тога дете ће вам на тај начин давати веома јасан сигнал, да сте изгубили контролу – шта ће само по себи помоћи да се вратите у реалност. Наставите са читањем

Обавезни сте да опростите!

49

Зашто мислим да су коментари типа, “дужни сте да опростите!“ – погрешни и токсични? Ако су још написани испод чланака у којима се говори о родитељима, ја то приписујем Штокхолмском синдрому или страху коментатора, да ће се можда и његова деца такође појавити са оптужбама о њиховом васпитању у детињству. И зато они хоће унапред да се ограде од тога. Но, када сам данас прочитала испод текста жену коју је муж тукао током много година, и њу и малу децу заједно, избацивао их на улицу, уопште, чинио то што чине мужеви – насилници у филмовима ужаса, а они њој одмах: опростите му и сажалите се над њим!

И тако, зашто не треба опраштати: Наставите са читањем