Архиве категорија: Москаленко

Шта ће хришћанину психологија?

Свештеник Глеб Курскиј, професор библистике на Православном Свето-тихоновском универзитету. Предговор књизи Валентине Москаленко «Када је љубави сувише «много».

Валентина Москаленко u својим књигама покушава да оговори на нимало једноставно питање, како теорија и пракса психологије као науке могу да буду сједињене са хришћанским погледом на свет. Наставите са читањем

Advertisements

«Ех, кад би…»

Резултат слика за ах если бы

Као и свака добра особина, будући доведена до крајности, трпљење се може превратити у своју супротност. Неке жене трпе чак и те мужеве који разрушују њихов живот у духовном и физичком смислу. Једно са другим је везано. Настављати живети у таквим условима је све равно што и наивно маштати: «Ех, кад би…» «Ех, кад би он престао тако да се понаша! Ех, када би он постао њежнији и пажљивији према мени!» Између осталог «ех, кад би…» – је омиљена фраза жртава. Ако се код тебе моја девојчице, појављују такве мисли, сети се, да ниси можда такво нешто осећала у детињству: «Ех, само кад мој отац не би пио!» А сада размисли да ли су се некад оствариле те маште. Нису. Оне се неће остварити ни сада. Немој бити наивна. «Ех, кад би…» се никада не остварује. Ако су те већ односи привели ка таквој мисли, знај: све иде лоше и биће још горе.«Како можеш да будеш тако жесток?!» – често је узвикивала једна моја познаница, но чак ни мисао о разводу с «таквим жестоким» човеком није допуштала. У ствари она је замрзла своја нежна осећања, постала је слабоосетљива на вређања, затворила је канале по којима је к њој долазио душевни бол. То јој је помогло да преживи.Природа ју је наградила изграђеним у подсазнању механизмом обезбољивања (анастезије). То је механизам који делује на начин – не осећати уопште ако је осећање везано с болом. Психолошка анастезија.Та «анастезија» је помогла да се сачува њен брак, давао је утисак њене преданости (мужу, браку). Но то ју је учинило емоционалним инвалидом. У општењу с њом су постојале само емоције као што су гнев, мржња, злоба, досада, горчина, разочарење. У њеном емоционалном спектру није остало места за нежност, ласкање, очараност, дивљење, хумор, стидиљивост, и на крају крајева, љубав.

Из књиге В. Москаленко «Када је љубави сувише много».

Ако сазнаш моје недостатке, ти ћеш мене оставити

Делови из књиге – Када је љубави сувише много

ПРОФИЛАКТИКА ЉУБАВНЕ ЗАВИСНОСТИ 2006 („породична психологија“)

Валентина Дмитриевна Москаленко

Ако никад нисте имали тешкоћа у односима с блиским људима, одложите ту књигу. Она није за вас. Ја пишем ради тих који воле и страдају, којима једноставно не полази за руком. Посебно симпатизирам и хоћу да помогнем женама, и младима, и онима који већ имају опит породичног живота, који, рекло би се, све раде ради својих љубљених, но због чега-то нису баш много срећне. Можда те жене превоше воле.

Када је љубави сувише много – велика опасност љубавне зависности.

Основа срећне љуабави – здрави интимни односи,  који се не своде к физичкој блискости. Интимност  – раздељена љубав, радост узајамних односа, сарадња, поверење, нада, духовни раст.

Интими односи се не стварају за један дан. Може да смета прошли опит, траумирајући догађаји из детињства, нестабилан осећај личне вредности, психолошке заблуде.

Избавити се од лажних представа, непотребних страхова, наћи истинске орјентире у тражењу љубави, помоћи ће вам та књига.

Ништа тако не смета људима да буду у слози једно са другим, као незнано одакле накалемљени страхови, предубеђења, страховања које ја називам митовима. Мит – то је удаљавање од реалности, нешто супротно истини живота, заблуда. Мој задатак је – показати нејчешће заблуде људи који устројавају блиске односе. Како је већ добро познато, сваки поремећај се зачиње у главама. Излаз из вашег проблема ви ћете наћи сами. Митови и реалности интимности су у сваког човека своји. Поговоримо о некима од њих, који се сусрећу довољно често, у сваком случју, у мојој пракси психотерапеута.

Блиски односи су толико важна област људског живота, да сам убеђена да – о том вреди говорити. Један мој друг воли да понавља: „Пожели некоме, да му пође за руком да сретне Вас, тада ће и вама поћи за руком да сретнете њега“. Мени се такођер свиђа тај афориизам.

ИСТИНА ИЛИ ЗАБЛУДА?

Од заљубљених се често могу чути тврдње отприлике сличне приведеним ниже. А шта ви мислите које су из њих истините, а које не. Одговорите на сваки од нижеприведених питања: „истина„ или „заблуда“.

1. Ако ја себи дозволим блиске односе са тобом, тада ћу да изгубим себе/тебе.
2. Ако сазнаш моје недостатке, ти ћеш мене оставити.
3. Ми – једно цело.
4. Быть уязвимым и ранимым человеком всегда плохо. Бити рањив, је свагда 5. лоше.
6. Ми никада нећемо да се свађамо или критикујемо једно друго.
7. Ако нешто не иде добро – то је моја кривица. Ја сам лош човек.
8. Да би био/ла вољен/а, ја сам дужан/на да изгледам сретан/на, весео/ла, безбрижан/на.
9. Ми ћемо да потпуно верујемо једно другом – одмах и на свагда.
10. Ми ћемо све да радимо заједно.
11. Ти ћеш да инстиктивно хваташ све моје жеље и потребе.
12. Ако ја себе не будем потпуно контролисала, живот ће се превратити у хаос и срећа ће да пропадне.
13. Ако ми заиста волимо једно друго ми ћемо да будемо неразлучни.
14. Да ја те разумем…
  1. Ако ти сазнаш моје недостатке, ти ћеш мене оставити

Мени се чини да у сваког човека постоје недостатци. Нико није савршен. Немаш шта да се бојиш да ћеш бити разобличена, зато што ти ниси тако добра глумица, да би могла да сакријеш све своје слабе стране. Твој вољени тебе већ одавно зна такву каква си. И свеједно се ваши односи нису разрушили. Значи ваше несавршенство њега не узнемирава.

Кажи , није ли код тебе у детињству било таква ситуација, када су ти родитељи директно, или само успут, дали до знања: „Када би ти била добра девојчица, мама се неби тако нервирала, и оца неби болело срце?“ Можда си ти управо после тога почела да се стараш да, својим строгим родитељима покажеш само своје добре стране, на сваки начин скривајући недостатке? Ти си се бојала да плачеш у присутству маме. Ти се вероватно више не сећаш како ти је у раном детињству мама рекла да ће да те остави ако не престанеш да плачеш. И од тада страх бити одбалченом је и постао главни разлог твог пробијања – ка савршенству. Но савршенство уопште не постоји.

А пошто твоји родитељи нису увек били емоционално доступни за тебе, ти од детињства осећаш глад за признањем, људском топлотом, поверењем, сигурним брдом (пристаништем) ка којем би могла да пристанеш без икакве бојазни.

Кажи, јеси ли у процесу свога одрастања увек била уверена, да се налазиш у безопасности? Дали си била уверена, да у случају неке невоље можеш да рачунаш на то да ћеш бити заштићена? Безопасност и заштићеност су основа за преживљавања. Када се у том крајеугаоном камењу појаве пукотине, тада људима постаје теже да верују свету. Отуда је твоја неувереност у себе.

Таква је била и Тања, о којој сам говорила на почетку књиге. Њен отац је често одлазио од куће или на такмичења, или по команди, био је не само емоционално, него и физички недоступан. Исто тако је и мама била за њу недоступна, заузета на послу, а после посла својим мислима и обавезама.

Код Тање се накупила неутолима глад за љубављу, страсна жеља емоционалне блискости, њој се због тога чак није хтело ни да одрасте, она као да је чекала, да ево још мало – још мало и та ће глад бити утољена. Она сама низашта неби признала, зашто је пожурила да се уда за човека 13 година старијег од ње. Подсвесно, њој се хтело да што више одужи свој пут преласка из девојчице у жену, да се докопа родитељске љубави, њој се чинило да ће муж да задовољи ту њену потребу. Подсвест је тражила фигуру оца.

Желети да имаш чврсто емоционално пристанишет – то је нормано и природно. Данас ти имаш човека кога волиш, но ти се бојиш дали ћеш га имати сутра. У покушају да сачуваш ту подршку ти идеализујеш ваше односе, а уједно идеализујеш и своју улогу у тим односима.

Да би утврдила своју љубав, да би победила страх бити одбаченом, ти напрежеш све своје силе, стремећи се  да достигнеш савршенство. Треба признати, ти си у многом преуспела, и ја ти на томе честитам!

Што радити даље?

Сећај се, моја девојчице, да ти ниси обавезна да удовољаваш све потребе и прохтеве свог љубљеног, и других блиских људи. Слушај шта ти говори срце, буди пажљива к своим унутарњим импулсима. Узгред речено, а како се према теби односи твој љубљени? Сматра ли он да теби треба подршка, цени ли он твоје стремљење к самопожртвовању, примећује ли он како ти растеш духовно, даје ли он теби слободу да растеш?

Ти се бојиш бити одбаченом, но чешће бива да прво жена одбацује и предаје сабе, а потом исто то ц њом раде и други. У удатих жена то се лако примећује по томе, како оне говоре о својим мужевима. „Мој муж“ – с таквим речима често почињу било који разговори.

Када проводим групну терапију са женама, у кијих је брак усложњен (искомпликован) алкохолизмом мужа, веома ми је тешко управити разговор тако што би жена говорила о себи: о својим осећањима, о својим преживљавањима. Све оне говоре само о мужевима. Жене као да немају свој живот, одељено од мужа.

Оне су се све тако бојале бити одбаченим, да су престале да живе својим животом и живеле само животом мужева. Како сам се убедила, у свих тих жена у детињству није био удовољен осећај безопасности, наде, није било тврдог „емоционалног брега“ уз који би се могло пристати. А њихов тежак брак за време многих година као да се цементирао страхом бити одбаченом.

Добро је када је духовни раст човека природан и слободан од страхова. А када он служи једном јединственом циљу – задржарти љубљеног човека, тада се најчешће дешава то, чега се плашиш. Изгубивши себе, губе и љубљеног.

У једне моје познанице муж је био научник. Она је њега тако волела, тако волела, да се од свих својих интереса одрекла, радила његов посао у лабараторији, ишла за њим до самозаборава, ограђијући га од свега, а фактички од било какве одговорности за породицу. Сећам се како је патетички узвикивала: „Ја сматрам за вишу срећу пећи шницле за Игора!“ Тада ми се то чинило као самопожртвованост. Каква дивна љубав! После су се они разишли без обзира што је су имали троје деце.

Сада схватам да је та љубећа и страдајућа жена, бојећи се да изгуби Игора, изгубила себе. Може бити да је њено изчезнуће као личности и привело к разводу? Може бити да жена постаје неинтересантна за мушлкарце када губи нешто тако важно у себи, своју индивидуалност? Само немој да помислиш да сам ја против тога да жена пече шницле! Нека пече, но ради самих котлета, да би котлета просто било у кући. А виша срећа – то је нешто сасвим друго.

Буди сама своја са свим својим недостатцима и достојанством. Ако се боло-чега бојиш, престани да скриваш своје страхове од љубљеног, – узгред речено, и од себе такођер. Не претварај се као да се ти ничега не бојиш. Твој изабраник може да ти помогне да преодолиш страх, да ти да осећање наде.

Ако он ни на почетку ваших односа не може да расеје твоје испразне забринутости (тачније, твоји су страхови велики, но повод за њих може да буде ништаван), тада ја сумњам да ће он бити тврда подршка у још озбиљнијим ситуацијама. Тада, можда он није тај човек, којега ти тражиш.

Ти сама (или с помоћу психолога или добре другарице) требаш да се докопаш до источника твојих садашњих страхова. Довољно често су они, као и много тога у људској природи, повезани с детињстовом. Могуће је да ти се није дало да радујеш своје родитеље просто фактом свог постојања. Од тебе су очекивали неко посебно добро, какво-то идеално понашање, посебних успеха у школи, у музици, победе на такмичењима и олимпијиадама. И хтела-нехтела морала си да трошиш много снаге на достизање тих успеха, „његовање“ својих позитивних црта, и да трошиш много енергије, како би друге, како си ти мислила неприличне стране држала у сенци.

Та нит из детињства провлачи се кроз цео живот. Када ти то схватиш, када будеш разумела, да у имнтимним односима људи цене једно друго у целини, не раздељујући позитивне и негативне карактеристике (имати слабости – то је тако по-људски!), ти ћеш да стекнеш више уверености у себе. Познато је да ми код људи ценимо јаке стране, а волимо их за слабости.

Како је добро бити тај човек, који и јеси на самом делу! Тада „бити“ и „изгледати“ не противрече једно другом. Тада осећаш себе оригиналном, истинском, природном, способном да осети сва осећања. Такве људе психлози назиавају аутентичним, што значи „равни самим себи“.

Шта је угодно за душу – Први део

Аутор: Москаленко В.Д.

Пут ка себи

Најважније човечије потребе

1. Преживети

2. Додир

Пут ка себи

У нашем мишљењу незаслужено велико место заузима принцип недостатка. Нама постојано нешто недостаје, фали. Хтели би све више и више. Више ставри, новца, успеха, награда, признања од стране других, времена, љубави. Чини нам се да, ако би код нас нечега било више, били срећни. Оштрице свих тих жеља су усмерене напоље, мерило свих тих „више“ – је количина. Ту је приступ к срећи аритметички тј. упрошћени.

Принцип недостатка се пројављује и када размишљамо примерно овако: „Ех, кад би само мој муж (син или ко други) био такав и такав, када он не би био равнодушан према мени, кад не би био лењив, кад не би пијо итд.! Како би ја тада била срећна!“. Опет тражење среће споља, у свом укружењу.

Још ником није успело да своју суштину испуни нечим што долази споља, а нарочито не простим аритметичким додавањем нечега што недостаје. Има много ствари на свету које не могу бити измерене количински. Само обративши пажњу на сасвим друге, квалитативне, стране нашег битија (постојања), можемо да побољшамо свој живот.

Од чега у првом реду зависи квалитет живота? – Од тога како се осећамо (како себе осећамо) и од умо-настројења. Значи, исходна тачка лежи унутар нас, а не изван нас. Унутарњи свет и јесте душа човека. Тражити срећу само споља – у материјалном свету, значило би заборавити на душу. „Срећа је унутар нас, а не унаоколо“ говори народна мудрост.

Да, материјалне потребе су веома важне, то нико не оспорава. Сваки дан је потребно јести, пити, одевати се, имати кров над главом. Лишавање тих потреба се одражава тако снажним дискомфортом да се тих потреба увек сећамо, добро их знамо и бринемо се о њиховаом задовољавању.

Ипак човек није само тело него и душа.

Превасходство духовног начала над телесним признавале су многе културе. Ми стремимо да их постигнемо у јединству. В. Дал је у свом речнику дао следеће опредељење за душу: „Душа је – бесмртно духовно сушчество (биће, створење) обдарено разумом и вољом. Душа је – унутарњи психички свет човека, савест, преживаљавања, осећање“.

Наш текст говори о потребама душе. То нису наши хирови и жеље, на које можемо обраћати пажњу, а можемо их и игнорисати. Задовољење психолошких, тј. душевних, потреба је обавезан услов духовног раста човека. Значи, ако желимо да растемо и да се развијамо, дужни смо да се бринемо о задовољењу не само материјалих потреба.

Када прочитате брошуру до краја, разумећете да многе ваше потребе хронички нису задовољене. Не треба да се узнемиравате нити да се жалити на своје ближње. Нема таквих идеалних породица у којима би биле задовољене све људске потребе. Можемо само стремити томе. Код сваког од нас постоје духовни ресурси. Искористити их, сконцентрисато се на познању своје душе и на потребе својих ближњих – значи наћи истински пут ка срећи. То ће уједно бити и пут ка себи.

Најважније човекове потребе

Преживети

Сви ми смо преживели захваљујући томе, што се неко бринуо о нама. Ако новорођено дете оставе без бриге он умире. Да би физички преживео новорођеном је неопходно да задовољи своје материјалне потребе у храни и оптимална температура околине. Чак је и у том узрасту недовољно задоваољавати сама материјалне потребе. За потпуно преживљавање и ради даљњен хармоничног развоја, детету је потребно нешто више од удовољавања само тих видљивих потреба.

Ви мислите да мајка, дојећи грудима, даје само неопходне храњиве састојке своме детету? Не само то. Показало се да је веома важан осмех мејке, њежно мажење дечијег тела. Од тих „додатака“ храњивим састојцима зависи квалитет узрастања, хармонија духовног склада детета.

Да ли сте заметили да већина мадона на цртежима епохе ренесансе, а такође и Богоматер на руским иконама држе младенца на левој страни груди? То никако није случајност. Најпроницљивији уметници су приметили, да је детету удобније ако га држе у левој руци него у десној, зато што се дете брже успокојава када слуша лупање мајчиног срца. Он се привикао на тај ритам још у утроби мајке. За дете се у том додиру, у том спокојном ритму срца налази сва нада и безопасност постојања.

Обратите пажњу на то како у неким афричким замљама носе децу. Оне их лагано вежу уз себе, напред или од позади. Близина телу мајке обезбеђује детету исту ту безопасност која је тако потребна ради преживљавања и нормалног развоја.

Драге младе маме! Што чешће мазите своју децу, постојано одржавајте бар контакт очима, ако не можете кожом да их додирујете. Видела сам како маме возе децу у колицима иза себе. То је веома лоше за душу детета, зато што дете нема везу (контакт) с мајком. Ви сте веома сродни људи. Чешће им о том дајте до знања, с осмехом на лицу, нежним рукама, ласкавим гласом.

Додир

Додир није важан само за малу децу, и за одрасле је он посебно важан и неопходан, да би могли осећати потпуно благостања. Зашто би се иначе људи грлили при сусретима и растанцима, тј. у моментима највећег набоја емоција? Познати амерички специјалист у области односа у прородици Вирџинија Сатир сматра, да је свакоме од нас ради духовног благоустројаства неопходно од 4 до 12 загрљаја дневно. Наравно, има се у виду да се грле блиски људи. И то није хир, није измишљотина, него најважнија човекова потреба.

Једном сам се пожалила у друштву својих једнокласника, да ће ми бити тешко растати се са њима. То се дешавало у Ратгеровском универзитету у САД, где сам се учила за породичног консултанта. Као одговор на моје жалбе чула сам: “А ми ћемо на растанку да вас загрлимо и вама ће бити лакше“. То је био одговор људи који су прошли специјализацију, исто као и ја, на побољшању односа у породици. То је био стручни психолошки приступ к решењу ситног проблема и уопште не шала.

Савет Вирџиније Сатир (4-12 загрљаја на дан) примењујем према својим ближњим у породици, такође и другима препоручујем. С моје тачке гледишта, разултати су одлични.

А ево и разултата научно контролисаних експеримената. Американски научник Л. Доссеј је 1985 г. објавио рад у којем је показано огромно значење додира за здравље. Зечеве су дуго врема хранили специјалном дјетом која изазива атеросклерозу (сужење артерија). Биле су две групе зечева. У једној групи су сарадници постављали храну и одмах одлазили. У тој групи су успели да дјетом изазову атеросклерозу. Другу групу зечева су хранили истом храном, али су се сарадници лабараторије понашали другачије, никад нису заборављали да помазе зечиће. У тој се групи атеросклероза није појавила. Ето праве истине да је ласкаво мажење по крзну и за зечиће благопријатно, и то како благопријатно. Мажење им је буквално продужило живот.

Психолози тврде да деца која су лишена ласкавих додира, расту неуверени у себе и често трпе неуспехе. Благотворност додира на одрасле људе сам много пута могла да посматрам у групи међусобно непознатих људи сабраних на психотерапију. Пред почетак заједниочког рада проводимо вежбу. Сви се крећу по кругу без одређеног поретка, као у „метежу“ прилазе једно другом, пажљиво гледају у очи, дотичу се руками. Пет минута таквог загревања учине да мало пре сасвим непознат људи већ нису тако далеки, у сваком случају нису туђи једно другом. Атмосфера у  групи је одмах топлија.

Ако радите са групом деце у вртићу, школи, дечјем кампу, чак и у техничкој школи или на универзитету, саветујем вам да им предложите, да познанство почну таквим загревањем, а затим им предложите да седну за стол или школску клупу с ким сами желе. Нека свако себи бира пара. И видећете колико ће посао да крене брже и боље. Мање ће се времена изгубити на адаптацију тј. на уклапање једног с другим.

Код кући се у благотворност додира можете убедити на примеру свог сина или ћерке. Ако треба да их пробудите у одређено време, нека за ту сврху будолник служи само у крајњем сличају. Приђите детету које спава и разбудите га њежним додиром, и за награду ће те добити осмех. Ако узнегодује, то ће значити само једно: њему недостаје ваших ласки и својим каприцима он вам даје знак: „Мама (тата), понови“.

Наставиће се.

 

Непроцењива вредност тек рођене деце

 

Из књиге Др В. Москаленко „Када је љубави исувише много“

 

Размотримо како се формирају особине детета у здравом, отвореном, функционалном породичном систему. И заједно с тим ћемо да размотримо кеко те особине могу да се измене у дисфункционалном систему.

 

У тек рођеног детета можемо да приметимо пет карактеристика: сва су деца достојна[1], рањива, несавршена, зависна и незрела. Родитељи, уважавајући њихово од почетка достојанство, помажу деци да се развијају по свима из набројаних карактеристика. Када деца одрасту (природно, у здравој породици), они ће постати зрели, добро функционишући људи са позитивним осећањем личне вредности, с пријатном осећањем због могућности да буду оно што јесу (сами своји).

Код зрелих људи посотоје умећа (вештине) које им дозвољавају да преживе у тешким условима, а то су управо:

  • умеће да се усредсреде на себе, да би се унутарње развијали;
  • умеће да саберу и да оделе енергију неопходну за тежак посао – унутарњег раста;
  • способност да се прилагођавају, да би издржали процес раста, који потребује постојане измене.

Функционална породица развија и подржава таква умећа код своје деце. Размотримо подробно раније указане особине, зато што од њиховог развитка на крају крајева зависи и породична срећа деце када они одрасту.

 

Дете – Цењен (достојан) човек. У функционалној породици дете цене просто зато што се он родио. Ни један члан породице, ни један човек ван оквира породице се не сматра вреднијим него дете. У исто време породица цени дете не више од било ког другог човека. Сви чланови породице су једнако вредни (једнако се цене).

На почетку живата деца немају никаквог схватања о томе, ко су они и како они сами требају да се односе према себи. У њих још нема концепсије себе. Још нема изграђене форме понашања, правила за изграђивање личности. Они се томе обучавају уз узајамно дејство са мамом, а затим с мамом и татом.

Деца упијају уважавање својих родитеља према себи. На том ће касније бити постројено самоуважење, сопствени осећај личне вредности[2]. Како њих родитељи буду ценили тако ће се и они односе према себи.

Није потребно да дете освоји (заради) позитивну оцену. У здравој породици дете се свагда цени, цени се само то његово постојање, а не његова дела. И деца знају: „Ја сам се родио као цењен. То ми је довољно. Како је добро бити сам свој (оно што јеси)“.

Како породица може да подржава самоценост (самопоштовање) детета? Привешћемо такав пример. Једне  вечери мама спокојним но тврдим гласом говори:

  • Девојчице већ је пола девет, време ти је ићи на спавање.
  • Ја нећу да спавам,противи се девојчица.
  • Ја разумем да ти нећеш да идеш у кревет. Но то је потребно, теби је тек осам година, а деца треба да много спавају. Сутра ћеш имати дугачак дан.

Даље мама говори о томе да она зна шта је неопходно детету у том узрасту, мада и разуме да се девојчици то не свиђа. То је нормано – нешто не хтети радити. Мама наглашава то да ћерка може сама да одлучи да је време да се иде на спавање. Тим самим она избегава да говори „не“ жељи девојчице и „да“ својој наредби. То даје детету неку слободу избора.

На такав начин мама је пројавила своје уважавање детета: она је показала да слуша то што ћерка говори, разуме шта она (ћерка) хоће и шта неће, и зна како се ћерка осећа; она је објаснила разлоге своје упорности, правила за децу; она је рекла како она може да помогне да се испуне та правила, остављајући могућност избора; она је била тврда у свом понашању, но није причињавала бол детету: јер она је могла просто да узме дете на руке и да га однесе у собу или да га одведе тамо. Девојчицу уче да схвати да ако не пође на време да спава, то сутра могу да буду непријатне последице, нпр. она ће бути уморна, неће моћи да испуни домаће задатке после школе, да се поигра итд.

Пошто су сва та правила хумана, разумљива, имају смисла, тада дете сво понашање маме на крају крајева прихвата као бригу о њему. Из тога следи да се мајка односи према девојчици с уважењем, наглашавајући да је дете – цењен човек. И девојчица почиње да цени сама себе, код ње се развија позитиван осећај личне вредности. Поред тога дете добија очигледну поуку, да у животу постоји избор (могуће је поћи на спавање добровољно).

Када девојчица одрасте, уда се и када код ње буде каква-то несуглсица с мужем, она ће се сетити да је могуће размотрити варијанте, поделити се влашћи и достићи неки компромис.

А како су Тањи говорили да је време за спавањње? Веома просто: „ Не говори ми да ти нећеш да идеш на спавање. Мене не занима, хоћеш или нећеш. Марш у кревет!“

Таква реакција означава да то што Тања не жели да иде на спавање за метер нема никакво значење. Подтекст у разговору звучи овако, Тањи не стоји да говори о својим жељама с мамом. А када ми осећамо одређена стања (за дете то може бити дистрес) у вези са желењем или нежелењем нешто да урадимо, тада губимо делимично или потпуно осећај своје сопствене вредности (цењености).

Више од тога. Мама је могла рећи: „А тако значи? Нећеш да идеш на спавање? Но тада ћу да те лишим вечерњих шетњи напољу на недељу дана“. Те последице се могу показати Тањи сувише несразмерне с њеним противљењем вољи метере.

И Тања усваја следећу лекцију, и то веома трајну, као и све лекције научене у раном узрасту. Само моје понашање опредељује моју вредност у очима родитеља, а сама ја не представљам никакву вредност. Дете је довољно лукаво, лако се приспособљава. И Тања брзо бежи у собу за спавање, претварајући се да је све у реду, ником не говорећи своја осећања. Тако она придобија (зарађује) достојанство у очима својих родитеља.

За њу је то начин преживљавања. Она усваја да је  потеребно испунити вољу других, угађати њиховом потребама одричући се од својих. Тј. Да би имала позитиван осећај сопствене вредности њој је потребно да утиче на спољашње околности. Осећај личне вредности (самопоштовање) се схвата не као унутарње својство личности, него као нешт што зависи од вањских околности: происходи пренос – Од човека – к томе што он ради.

То је веома озбиљна лекција и веома опасно стање. Цео живот жене могу да осећају потребе за потхрањивбањем своје самоосене из вана. Оне ће стремити да задобију супруга, стремиће да угоде началнику, да напрегну све силе како би за себе добиле спољашње знакове своје вредности – одећу, стан, кола. А недао Бог да је муж остави – тада је све готово, крах. Јер тој жени је страшно да остане сама са собом, унутра је пусто. Без спољашњих знакова њене вредности она је сломљена.

Људи који су одрасли у дисфункционалним породицама, у систему емоционалне репресије, где се власт родитеља приближава к деспотизму, обично имају низак осећај личне вредности. Из историје знамо да су стране с деспотичним режимом успоравале или прекраћивале свој развој. То исто може да произађе и са душевним развојем детета.

Постоји оваква историјска анегдота. Руски император Павел био је владар који је желео да има максималну власт над својим поданицима. Једном је шведски амбасадор у Русији Стандинк похвалио празник и дозволио себи да замети да је домаћин празника Наришкин – лице веома важно. Након тих, неопрезно излетелих речи амбасадора, лице императора се променило и повисивши глас изрекао је следећу фразу: „Господин амбасадор, знајте, да у Русији нема важних лица осим оног с којим ја говорим и то само док ја с њим говорим“.

Та слова показују да император поданике савршено лишава права на човечије достојанство, на могућност да се осећају цењени. Треба се сетити да је Павел ступио на престо после многогодишњих понижавање и страхова. Угњетени човек, то је роб, и он свагда машта како да пороби друге.

Ја сам радила са болеснома од алкохолизма и наркоманије. У њих је понижен осећај личне вредности (самооцена), чак и у тих који се према свима односе с висока, грубо, који не признају ауторитете. Споља они понекад изгледају као људи с превисоким осеном своје личности. Но зашто би тај млади човек тако демонстрирао своју грубост ради устрашивања оних који га окружују, ако он сам не сумња у то да је он достојан човек.

Љубомора такођер проистиче из поножемног осећаја личне вредности, страсна борба за власт, увредљив тон началника с подчињеним – такођер је отуда. Када такви људи газе достојанство других, њих покреће недовољна увереност у своје човечије достојанство. Корени такве појаве су – у неудовољеној потреби детета, у одрицању реалности његових осећања, а такођер и у неразумевању рањивости детета, у прекомерном ограниочавању његове иницијативе.

 

[1] Мисли се на – човечије достојанство

[2] Самооцена – осећај личне вредности, самопоштовање, самопоуздање, – су термини које користимо да би приближно превели руску реч „самооценка“- најближе по значењу је термин осећај личне (сопствене) вредности

 

Kако они налазе једно друго?

— До удаје сам била уверена да никада нећу бити жена алкохоличара. Али, ево, пред вама сам. Ја сам жена алкохоличара, говори лепа тридесетдвогодишња жена. Назовимо је Света.

— А због чега сте ви тако чврсто обећали себи да се нећете удавати за алкохоличара? – питам је ја.

— Управо због тога што је мој отац  алкохоличар. Нагледала сам се ја свога татице. Не бих желела да се тако „усрећим“.

—    Како сте се упознали са својим будућим мужем?

Света се са задовољством отвара за разговор:

– Била сам у гостима. Пред крај вечере гледам, кад тамо у углу седи ”оно“ –  у пијаном и јадном стању. Одмах сам пожелела да га спасим.

Више пута сам чула овакав (или сличан) израз –  ”оно” у односу на мужа управо од жена чији су мужеви болесни алкохоличари. Зашто те жене воле овакве изразе, не знам. Да ли зато што одбијају да мужа признају за мушкарца, или пак негде у дубини своје свести он за њих уопште и није брачни партнер већ објекат за спасавање?

— И шта сте тада ви предузели у гостима? – настављам разговор.

— Позвала сам такси, буквално га унела у ауто и послала кући.

— И ви мислите да сте га тиме спасли?

— У сваком случају била сам спокојна и уверена да “то чудо” те вечери више неће упасти ни у какву „ситуацију“.

Размишљам о Светиним речима: „спокојна и уверена”. Могуће је да се у њима крије одгонетка њеног брака.

Могуће је да се код Свете из било ког разлога лако појављује узнемиреност. Да би некако изашла на крај са својим унутрашњим немиром, потребно јој је да сместа нешто учини.  Узгред, Света и није нешто нарочито уверена у сопствену вредност. Она не верује да је вредна пажње и вредна као особа. За потпору сопствене вредности потребни су јој подстицаји споља. Потребно је да те други људи похвале, да те вреднују као добру особу. И ево, она спасава мушкарца кога види први пут, а награда је — веће самоцењење. Могуће је и да се јавила неисказана помисао: „Ето какав сам ја мајстор свог заната! Други људи би га можда заобишли а ја сам га спасила. Ја сам  херој”.

Но, наш разговор се наставља.

— Колико је мушкараца било на тој вечери?

— Десетак људи.

— Да ли је неко покушавао да вам се удвара?

— Да, али су ми се учинили досадни, незанимљиви.

Света даље прича како ју је будући муж док је био трезан привукао тако сјајним странама своје личности.

Међутим, ја размишљам о нечему другом. Ако је, дакле, жени суђено да се уда за алкохоличара, онда ће од њих десеторице, чак и између двадесеторице мушкараца она изабрати управо њега.

Шта се заправо догодило на тој седељци? Он је дозволио себи да испадне слабић, да буде беспомоћан, чак и неспособан да се држи на ногама, њега су „унели” у кола. Она је показала своју бољу страну — спасавала је, саосећавала, одлучно деловала. Супротности су се среле.

Прича о њеном животу

Још у најранијем добу, Света је сопственим очима гледала како је њена мајка поступала управо у таквим приликама. На седељци је учинила управо то што је радила и њена мама. Лекције научене у детињству претварају се у аутоматске реакције. Мушкарац не може да се побрине о себи — то таквим женама какве су Света и њена мама представља сигнал да се побрину за њега како би му осигурале безбедност. Најважније у свему томе је што су жене задовољиле своју потребу да некога спасавају, да некоме послуже, да преузму туђу одговорност на себе. Суштински, то је спадало у домен његове одговорности — да одговара за последице опијања чак и да се уплео у неку типичну неприличну ситуацију. Он заправо ту одговорност скида са себе, док је она прихвата. Крпа је пронашла своју закрпу.

Установљено је да се око 60% ћерки алкохоличара удају за мушкарце који су већ оболели, или пак за оне који ће тек оболети од алкохолизма. Тенденција се не нарушава чак ни ако се мајка развела од ћеркиног оца (Seattle M., 1987). По становишту психолога, тај животни сценарио се записује у подсвести девојчице веома рано — до шесте године (Берн Э., 1992).

Света је деловала у сагласности са својим животним сценаријем. Слика коју је видела у гостима била јој је болесно позната још из детињства: пијани беспомоћни мушкарац. Кроз читав живот, њена мама се малтретирала са њеним оцем. Неговала га је, спасавала, дајући ћерци скривену поруку да се управо у томе садржи предназначење жене. Да ли је мама успела да спаси мужа? Не, али је сценарио већ био формиран. Преправити тај животни сценарио је прилично тешко, мада је у принципу могуће.

Сви се ми осећамо лакше у познатој ситуацији, сигурније него у непознатој. А Света се нашла у добро познатој ситуацији – она се са мамом заједно борила за да отац буде трезан. То јој није успело у детињству. Тиме се код ње јавила још јача жеља да поново одигра сличан животни сценарио, само овог пута са срећним расплетом.

Илузије

Жене алкохоличара силно верују у снагу љубави, као и у то да ће оне сигурно успети да „преваспитају” своје мужеве. На примеру сопствене породице, па чак и из примера историје човечанства може се видети да је немогуће променити и преправити човека Једино сâм човек може променити себе, а не неко други. Међутим, све жене верују у своју моћ, све мисле да оне могу да „обликују ” мужеве. „Ја сам те обликовала из онога што си био…” Такве жене су у власти илузија.

Илузије се појављују онда када се човек судари са непремостивим препрекама. Саме илузије доводе до још већих проблема. Пре или касније, неопходно је прихватити реалност. То бива болно, али другог пута нема.

Глад за љубављу и самовредновање

Без обзира на сјајна постигнућа у спољем свету и успешност на послу, Света има веома ниско вредновање себе, ниско самопоштовање. У дубини душе она себе није сматрала ни способном, ни талентованом, нити вредном љубави. Она себе као од шале уме да назове „идиотом“ (тако лоше изражавање о самоме себи није добро чак ни у шали). Света није умела да прима поклоне и комплименте. Снебивала се, чак ју је било и срамота, као да је она недостојна пажње или комплимената.

Међутим, да бисмо боље разумели зашто се Света тако понаша сада када је одрасла, потребно је да се осврнемо на њено детињство. Болест од које болује Светин отац спречава га да испољи своју родитељску љубав. У стварности, и мама и тата јесу волели своју ћерку али су били толико окупирани проблемима које алкохол доноси у породицу, да им није било до ње. А Света није доносила проблеме у кућу (дете као да је осећало да тих „лепих“ ствари у њиховој породици има и превише) — добро је учила и била је више него одговорна за своје године. Изгледало је као да такво дете и нема потребе за посебном пажњом и доказима да је вољено. Међутим, истина је у томе да свако дете има потребу за тим. Тако је код Свете настао недостатак љубави у родитељском дому. У тренутку одрастања, она је била гладна љубави.

Несвесно, такве девојке бирају себи за мужеве проблематичне, а често и лакомислене мушкарце — алкохоличаре, промашене, који су повремено завршавали у затвору, непризнате геније, разведене, удовце са децом… Такав ме неће оставити, заваравају се оне. Типична несрећна удаја од првога дана. Недостатке мужева оне виде, али понекад им то иде на руку. Из њихових недостатака могу се извлачити потврде своје вредности: „Ја сам боља од њега, ја се не опијам”.

Ниско самовредновање, недостатак самопоштовања, недостатак уверења да оне као жене могу бити вољене или обдарене талентима —то су психолошке особине жена којима прети несрећна удаја.

Било би добро да се почне са бригом о себи

           

Пре но што се учини било шта уместо другог, а не за другог, упитајте себе: Чији је то проблем? Ако је то његов проблем тада немојте журити да га натоварите на своја крхка плећа.

Размислите о својим ограничењима, о границама своје личности. Потребно је сагледати јасно где престајете Ви, а где почиње други човек.

Обично, када односи нису складни корисно је преиспитати границе. Границе — то су дефинисане тачке које гласе: „Ето, дотле ја могу да идем. Ето то је то што ћу ја да урадим за тебе, а ово је оно што ја нећу никада чинити, а ево ово нећу нипошто да трпим од тебе”.

Шта чинити са самовредновањем? Здраво самопоштовање је једноставно поверење у сопствену вредност. Оно зависи од тога какво је било Ваше детињство, од тог склопа околности. Али сада када сте Ви одрасла особа, ви не морате да живите по сценарију написаном још у детињству. Једноставно реците себи: „Ја нисам гора од других”. А да се не бисте уобразили и постали горди придодајте: „Али нисам ни боља од других. Ја сам просто особа која има своје људско достојанство”.

Свакако је потребно да се изборите са неким својим страховима.  Сопственим снагама је то тешко. Постоје групе самопомоћи попут Ал-Анон-а, постоје и познанице које су у сличној ситуацији као и ви. Не устручавајте се, упитајте пријатељицу: „Да ли и ти такође полудиш попут мене када се твој муж негде задржи?” Причајте са људима којима верујете. Најзад, постоји и психолошка помоћ.

Добро би било и да научите како да без агресивности заступате своје ставове.

Не постоје никаква правила о томе кога смо дужни да волимо, а кога нисмо, нити правило са ким морамо да градимо узајамне односе, а кога да избегавамо. Управо су нас сопствене грешке на том путу и начиниле онаквима какви смо данас. Дакле, није све било узалуд. Превладавали смо тешкоће и духовно напредовали.

Седите са својим вољеним у погодном тренутку и расправите с њим шта вам је од њега потребно. Само немојте говорити: „Мени је потребно да ти престанеш да пијеш”. Потребна вам је његова љубав? Тако му и реците. Ако ви сами не можете да га волите а да знате да ваши захтеви неће бити испуњени, у том случају на вашем месту ја бих рекла следеће: „Ако ти не престанеш да пијеш, ја нећу више моћи да те волим”.

То је практична формула: „Ако ти радиш тако, ја сам принуђена да урадим овако”. Само немојте обећавати оно што нећете урадити, не претите му разводом. Јер, ко ће вас после тога схватати озбиљно?

Научите се да задовољавате своје потребе. На крају крајева, у животу је веома мало таквих ситуација које је могуће побољшати а да се при том не позабавимо самима собом и ако не будемо давали себи оно што нам је потребно.

Аутор: Валентина Москаленко, психотерапеут, доктор медицинских наука.

Превод: Миодраг Рођенков

Извор: Перејит.ру

http://www.imanade.org/zivot-sa-alkoholicarem-kako-oni-nalaze-jedno-drugo/ 

ОСЕЋАЊА КОД ДЕЦЕ РОЂЕНЕ У ПОРОДИЦАМА АЛКОХОЛИЧАРА

Садржај: Увод, Низак осећај сопствене вредности.  Грешке.  Завршавање послова.  Негирање (одрицање).  Гнев.   Потиштеност.   Страх.   Кривица.  Стид и изолација.  Жалост, губитак.  Горке поруке из детињства.  Почетак оздрављења.

Вежба «Преиспитујемо протекло искуство».

УВОД

Породице алкохоличара, дисфункционалне породице, представљају основу за развој зависности, као и других проблема за чију појаву су доста заслужне трауме из детињства. Због тога се дисфункционалне породице зову нездраве породице, а функционалне – здраве. Упоређивање здравих и нездравих породица извршили смо раније (1). Чест случај дисфункционалне породице јесте породица у којој један родитељ болује од алкохолизма, а други пати од сазависности.

На примеру таквих породица разматраћемо специфичности емоционалног развоја деце.

СИСТЕМА ЕМОЦИОНАЛНИХ КООРДИНАТА ДИСФУНКЦИОНАЛНЕ ПОРОДИЦЕ

Расти и одрастати јесте тешко, а расти у кући алкохоличара, може да буде неподношљиво тешко. Милиони одраслих мушкараца и жена одрасли су у породицама где је живот био подређен алкохолу.  Милиони деце и данас живе у таквим породицама, ако то може да се назове животом. Моје искуство у раду са децом од родитеља оболелих од алкохолизма приморава ме да се сложим са мишљењем Цермак Т.Л (5),који је психолошке трауме деце у тим породицама упоредио са трауматским искуством ратних ветерана, познатим под називом пострауматски стресни поремећај(ПТСР). Овај синдром се јавља код ратних ветерана када почињу да се прилагођавају животу у миру, дакле, после завршетка рата. Деца од родитеља оболелих од алкохола доживљавају стрес који може да се упореди са губитком блиске особе

В.Е.Робинсон (4) је породицу алкохоличара упоређивао са пољем психолошке борбе. Деца су често принуђена да бирају на чијој страни да се боре – «да ли на страни маме или тате». Понекад линија фронта пролази између родитеља и деце.

Често се догађа да је детету лакше да се сложи са родитељем који пије, а теже са другим, трезним родитељем који пати од сазависности. Сазависни родитељи су често нервозни, јер су од те борбе уморни. Они су уплашени, нервозни и осећају напетост због понашања супруга. Ова осећања родитељи несвесно транслирају на децу. Најмања кривица деце довољна је да се сазависни родитељ раздражи, унервози, ожалости.

Неки родитељи покушавају да гуше своја истинска осећања и да их сакрију од деце. Ово неизбежно доводи до експлозије негативних осећања. Те пројаве емоција деци нису јасне. Осмогодишњи Тољик збуњено је рекао: «А наша мама се стално свађа».

Сазависни родитељи се очајно боре да у породици све изгледа нормално. Толико су обузети спремањем куће да то исцрпљује сву њихову психичку енергију и довољна је само једна искрица да дође до експлозије. Тада могу да према деци демонстрирају такав равнодушан однос: «Ради шта хоћеш, само ме остави на миру». Болесни алкохолизам окупира сву пажњу тако да се цео живот у кући врти око њега и његових проблема. Деца се осећају одбачена, нежељена, невољена.

ФОРМИРАЊЕ ЕМОЦИОНАЛНЕ СФЕРЕ ДЕТЕТА

Низак осећај сопствене вредности

Свест о личном достојанству, сопственој вредности, надарености и уникалности код детета се развија само ако му родитељи поклањају онолико пажње колико је потребно једном детету. Пажња, коју су синови и ћерке од родитеља оболелих од алкохолизма добијали, помешана је са отровним (токсичним) емоцијама. Они дете мало хвале, а много критикују. Речи и алузије дете интерпретира као негативне представе о себи (3)

  • Ја нисам много битан човек.
  • Ја се стално саплићем.
  • Ја другима стварам проблеме и тешкоће.
  • Ја нисам привлачна (привлачан).
  • Ја  сам веома бучан или тих, или незграпан (или било што друго)
  • Ја нисам бистар – ја сам глуп
  • Ја ништа не могу да урадим како треба.
  • Мени ништа не може да се повери.
  • Ја сам егоиста и тражим превише.
  • Мене не воле.
  • Ја сам непожељан, непотребан.

Чак и једно, или два слична убеђења довољна су да се код детета формира низак осећај сопствене вредности,  пошто ове поруке  долазе од њему најзначајнијих особа – родитеља или особа које их замењују.

Грешке

У здравим, функционалним породицама родитељи дозвољавају деци да праве грешке, јер, преодолење грешака помаже у расту и развоју детета. Чланови такве породице подстичу како одрасле, тако и децу да интензивније испитају непознате стране живота, и сви чланови породице сносе одговорност за своја дела.

У здравим породицама код деце се развија свест да припадају тој породици, јер они осећају позитивну повезаност и тесну везаност чланова породице једних за друге. У исто време се у здравој породици уважавају и цени индивидуалне различитости.

Деца из болесних породица, породица алкохоличара, себе виде кроз замагљено стакло погледа на свет својих родитеља. Грешке у породицама алкохоличара једноставно су – забрањене. Алкохол подрива  и раствара самопоштовање човека и свих чланова породице. Деца не знају да ли имају подлогу под ногама. Они не могу чврсто да стоје на својим ногама јер су њихови корени, односно родитељска породица, болесни и слаби.

Неувереност у то шта ће бити не само сутра, већ ни у то шта ће се вечерас да се догоди, од деце прави мале војнике-стражаре. Деци је неопходно да стоје на стражи како би били спремни да се суоче са проблемом, и да се заштите. Они се храбро боре како би победили, у принципу, несавладиви проблем. Непредвидивост догађаја у породици – јесте једина постојана и предвидива карактеристика таквих породица.

Ако се у породицама алкохоличара и назире нека слога, то је негативна слога постројена на критицизму, насиљу, непостојаности(несигурности), одрицању и прекомерном стресу. Ту је преживљавање могуће, али, по којој цени? Преживљавање ту замењује живот, раст и развој. Преживљавање није живот. Личностни развој детета се зауставља. Долази до фиксације на свом осећању неадекватности, понизности.

Завршавање послова

У здравим породицама родитељи постојано удељују пажњу послу који дете обавља и завршава. При томе, очекивања родитеља су реална, а похвале и подршка – постојане. Родитељи давају детету осећање да они руководе његовим животом и у исто време му дозвољавају да се осећа као самосталан човек.

У породицама алкохоличара признање и похвалу за завршене послове дете добија у зависности од расположења родитеља и од стања родитеља-алкохоличара.  Ту се углавном чују критика, а не охрабрење. Заједно са задахом алкохола у ваздуху се осећају могућа понижења, насиље – физичко, емоционално, сексуално. Ова очекивања зависе од нивоа алкохола у крви болесног члана породице.

Негирање (одрицање)

Породица игнорише алкохолизам и сматра да је управо такво неодговорно понашање алкохоличара допустиво. Негирање као форма психолошке заштите, помаже да се савлада бол. «Тајна породице» заштићена је маскама и пажљиво бираним речима у току разговора. И мада то помаже да породица преживи, у исто време негирање болести подржава дуготрајно присуство алкохолизма.

Сазависник, тј. родитељ који је живи трезно, пред децом  се претвара да се ништа посебно не догађа и инсистира како би деца управо тако и прихватали стварност. «О, твој отац није алкохоличар. Он просто много ради и дозвољава себи да се понекад опусти».

Родитељ негира оно што дете види својим очима. Дете је збуњено, оно почиње да не верује реалности. Деца су принуђена да своје слутње(подозрења) гуше и да минимизирају своја осећања у односу на родитеља који пије: « Кад је мама тако рекла, значи, није баш све тако лоше како се мени учинило». До деветогодишњег узраста деца на свет гледају првенствено очима родитеља. Они сумњају у сопствена запажања и негирају их. Зтим стичу навику да лажу вршњаке и да негирају то што се дешава у породици.

Споља гледано, деца делују као потпуно нормална. Дечаци и девојчице настоје да буду онакви какви треба да буду по мишљењу родитеља – натпис, визит карта непостојећег благостања породице. Тaкве породице се зову фасадне породице. Споља је све нормално, а унутра кошмар. Прави(најдубљи) пакао постаје уобичајено стање.

Гнев

Гнев је најраспрострањенија емоција код деце који се јавља као реакција на алкохолизам родитеља. Иако одрасли себи дозвољавају да се гневе, испољавање гнева деци је обично забрањено. Истина, одрасли ретко служе као здрав модел како треба изражавати гнев. Дете, дакле, нема од кога томе да се научи. Дете зна да несме да се љути и да то није исправно. Свој гнев оно често скрива под маском привидног осмеха. Касније то може да доведе до сиромаштва осећања. Како је писао Е. Фром: «На почетку дете одриче се да испољава своја осећања, а на крају се отказује и од самих осећања». (стр. 203) [2].

Гнев код детета може да се јавља због низа узрока. На пример – одбијање родитеља да подржи дете за време спора, издаја, двојне поруке («Ја тебе волим. Иди одавде и не мотај ми се око ногу»). Родитељи често не испуњавају своја обећања. Ако један родитељ пројављује грубост према детету, а други то види и не штити га, ту ситуацију дете доживљава као издају. Пијани родитељ детету може  да ломи играчке и друге ствари драге детету да поквари.  На уништавање његове својине дете може да реагује гневом, па чак и бесом. Испод тих осећања лежи бол, туга и горчина постојања.

Потиштеност

У односу на децу чији родитељи нису болесни од алкохолизма, деца родитеља алкохоличара веродостојно(истински) описују своје детињство као несрећно. У зрелим годинама они дупло чешће оболевају од депресије од деце која нису из породице која болује од алкохолизма. Депресија је доживотно наслеђе иако се често јавља само периодично. Добра вест је да од депресије ипак не пате сва одрасла деца. Очигледно је да се боље осећају деца чији се родитељи лече од алкохолизма и постижу дужи период уздржања од употребе алкохола.

Страх

Страх и лоша предосећања такође постају уобичајена осећања. Непредвиђеност родитељских очекивања и њихова реакција, рађа осетан страх од неизвесности. «Да ли ће отац данас доћи трезан? Да ли ће мама да виче на оца? За што ће данас да ме грде?»

Страх од родитељског гнева код деце скоро да не пролази. Гнев у породицама алкохоличара уопште не може да се разуме, он је бесмислен и сталан. Све време неко на некога виче, и неко некога оптужује. Понекад пак чланови породице једни друге туку.

Гледајући све то, дете се учи да избегава конфронтацију да неби још додавао у стално кипући котао.

Кривица

Деца у породицама алкохоличара често осећају кривицу и одговорност за пијанство родитеља. Неки чак сматрају да због њега, детета, родитељ и пије. «Да сам ја добра девојчица, тата не би пио», – рекла је петогодишња Ања. Она је мислила да ће, ако се веома потруди и постане «добра девојчица», доћи крај пијанству. Тако је она гајила своју наду и то ју је спасило од очајања. Деца често мисле да су у стању да зауставе пијанство родитеља.

И кад порасту деца продужују да имају непрестани осећај кривице. Ово осећање лако се пројави у најразличитијим околностима. Ако их неко криви, они са задовољством прихватају кривицу на свој рачун. Одрасла деца алкохоличара улазе у ординацију лекара или канцеларију шефа са већ спремном фразом: «Извините».

Неки од одраслих осећају кривицу због тога што су у детињству помислили: «Боље би било да мој отац умре, онда би одмах све ово престало». Неки осећају кривицу зато што су нешто учинили, можда ударили родитеља. Осећање кривице може да замени осећање гнева. А да ли је кривица лакша од гнева?

У хаотичној кући алкохоличара мало шта може да буде сигурно, безопасно и под контролом. Мајци и оцу се не може веровати. Свакодневни живот је непредвидив, болесна осећања се потискују и пригушују. Деца из породица алкохоличара веома много енергије троше  да би  једноставно егзистирали, постојали, преживљавали.

Стид и изолација

Десетогодишњи Миша често се жалио школском психологу да се деца  ругају његовом оцу када га виде пијаног. То је много смућивало Мишу. Он се због тога са децом није играо, а од вршњака се изоловао баш у време када су постали јак другарски тим. Могућност да код себе доведе другаре Миши је била ограничена. Једино га је Петја разумео, јер је Петја такође имао оца алкохоличара.

Обична прича о деци родитеља болесних од алкохола. Пијанство оца или мајке деца крију и зато избегавају да код себе кући зову другове. Наташин отац је једном у школу дошао пијан. Пао је наочиглед целог разреда. Деца су се кикотала и знатижељно гледала на њега. Наташа се много смутила и постала тако стидљива(повучена) да је говорила шапатом. Она се много стидела свога оца, затворила се и ни са ким се није дружила.

Многа деца из таквих породица око себе праве невидљиви зид, више живе у маштама и фантазијама него у реалном свету. Они као да инкапсулирају своја осећања и ту капсулу не отварају је до тридесет или четрдесет година.

Жалост, губитак

Поставља се питање: „Да ли деца од родитеља болесних од алкохолизма са таквим тешким емоционалним искуством могу да постану потпуна противречност својим родитељима? Да ли они могу да изграде функционалну породицу?“

Антон Петрович, 34 године, рекао је: „Ако сам ја одрастао у породици алкохоличара, желео бих да апсолутно не личим на своје родитеље. Жарко сам желео да имам своју здраву породицу, можда због тога што такву никада нисам имао. Никада нисам осећао да сам део своје породице, а више од свега сам баш то желео. Када бих ја живео у нармалној породици, вероватно ми то не би било тако важно“.

Туга код деце од родитеља који су болесни од алкохолизма може да се  испољава на разним нивоима. Одсуство нормалне породице код детета може да одаје осећање губитка, туге, изгубљеног детињства. То осећање у будућности човека с времена на време може да посећује. Сетите се речи Антона Павловича Чехова: «У детињству ја нисам имао детињства»? Губитак безбрижног, радосног детињства може да буде узрок туговања – психолошког процеса од 5 стадијума, које је описао Е. Кублер-Рос.

До ступања у пубертет дете није потпуно свесно свог процеса туговања због губитка родитеља, губитка физичког или психолошког («отац се утопио у вину»). Ово осећање спречава даљи развој идентитета детета, спречава да види себе као уникалну личност са осећањем сопственог достојанства и вредности. Неразрешено осећање туге и губитка може да помрачи живот и да спречи дете да изгради своју породицу.

 Горке поруке из детињства

Са каквом представом о себи деца родитеља болесних од алкохолизма ступају у зрели живот?

Таква деца су у најмању руку усвојила четири отровне поруке:

1.   Ништа не могу да урадим како треба;

2.   Не могу исправно да мислим;

3.   Никоме не могу да верујем осим самом себи;

4.   Ништа не морам да осећам, нити да испољавам своја осећања.

 Почетак оздрављења

Психотерапија одрасле деце од родитеља болесних од алкохолизма може да почне од анализе осећања које је човек искусио у детињству, а која осећа сада. Раније је ретко коме могао да у поверењу и тајности каже оно што  осећа. Одраслој деци од родитеља болесних од алкохолизма на једној од првих терапија треба предложити наведене вежбе. Ово је тек почетак.Терапија је дуга. Резултати могу да буду позитивни и значајни.

Вежба «Преиспитујемо протекло искуство»

Прочитајте доле наведени списак.

Почињете да оздрављате онда када почнете да цените читав свој протекли опит. Могуће је да сте у прошлости имали емоционалних недостатака – да су преовладавала једна осећања која нису дозвољавала другим да се пробију. Емоционално сиромаштво задржава раст личности.

Опустите се. Заузмите комфортан, удобан положај.  Читајте наведени списак и по свакој тачки постављајте себи питање: «Да ли сам преживљавао страх од одбачености?» «Да ли сам осећао тешкоће у успостављању блиских узајамних односа?»

Означите квачицом осећања која се односе на ваш протекли живот.

Открићете да се понешто од наведеног односи на вас, а понешто не. Не треба да осећамо само кривицу. Ако нека осећања важна за вас, (преживљавања, проблеми) нису укључени у овај списак, једноставно их додајте.

– Страх одбачености

– Тешкоће у успостављању блиских узајамних односа (интимности)

– Неповерење

– Напетост

– Нагла промена расположења

– Ниска самооцена, недостатак самоуважавања

– Булимија (преједање), нервна анорексија (одбијање хране)

– Алкохолизам лични и код нама блиских људи

– Лаж

– Пристрашће к преживљавању усхићења, узбуђења

– Зависност

– Случајне сексуалне везе или други сексуални поремећаји

– Појава насиља са своје стране или запажање насиља од стране ближњих који су ти значајни

– Прекомерна одговорност или претерана неодговорност

– Претерана реакција на нешто или претерана равнодушност

– Импулсивност

– Склоност критиковању и осуђивању других

– Неспособност опустити се

– Потреба контролисања других

– Потреба да добијаш похвалу и подршку, одобравање

– Компулсивно (готово насилничко) понашање код себе или код блиских значајних особа (преједање, настојање да нешто изузетно постигне по сваку цену, пушење, злоупотреба психоактивних супстанци).

Сада јасније увиђате неке своје психолошке специфичности  које могу да праве проблеме у вашем животу.

Увиђати своје проблеме – јесте веома важан део излечења.

Могућност да се размотре неке од набројаних проблема у условима групне терапије, доноси олакшање и наду на исцељење.

Списак литературе

1. Москаљенко В.Д. Одрасла деца болесна од зависности – група високог ризика // Психичко здравље. – 2006, № 5(5). – С.61- 67.

2. Фром Е. Бекство от слободе. / М.: «Прогресс». – 1990. 271 с.

3. Black C. Children of alcoholics as Youngsters- Adolescents – Adults / New York : Ballantine Books. – 1981. – 203 p.

4 Robinson B.E. Working with Children of Alcoholics. D.C. Health and Company/Lexington, Massachusetts/Toronto: Lexington Books. – 1989. – 253 P.

5. Cermak T.L. A primer on adult children of alcoholics. Pompano Beach, Florida : Health Communications. – 1985.

Аутор: Москаљенко Валентина Дмитријевна

Превод: Танкосава Дамјановић

http://www.realisti.ru/main/vred_piva/alkogolnaya_semya_deti_bolnyh_alkogolizmom_roditeley.htm#ixzz35IzB7qCV

Ако он пије – о алкохолизму у породици

Девојка Оља је одрасла у породици са оцем који је био алкохоличар.

Чланови ове породице, жена и деца, живели су  фактички са две доминантне мисли:

– ако је он често у алкохолисаном стању – када ће престати да пије;

– а ако је трезан – у болном ишчекивању када ће се поново напити.

 

Говорити о томе наглас,  не сме се – јер, то је табу тема. С друге стране, мајка често покушава чак и да некако оправда пијаног оца, у најмању руку, да током првих година алкохолизма умањи проблем. То, наравно не успева – деца одлично схватају у чему је несрећа породице. Али, мораће да се повинују условима игре, и да се претварају да присуство алкохолизма не примећују. Треће – друштво оштро осуђује алкохолизам сматрајући да алкохоличар више није ни личност. Тако да, и само поменути проблем изван породице, јесте недопустиво. На све начине је потребно сакрити проблем. Односно, основни принцип понашања је – „не говори, не веруј, не осећај“. Наставите са читањем

Повишење самооцене — није путь к самоприхватању

Критика и обвинения

Како заволети себе

Психотерапеут Валентина Москаленко

— Шта има лоше у томе, што човек себе не воли?

— Из моје практике породичног психолога могу да изведем закључак да скоро код свих клијената који се обраћају с психолошким проблемима — нпр. неуспех у односима с партнером супротног пола, тешкоће дето-родитељских односа, проблеми комуникације у друштву и остало — у основи тих проблема често лежи неумеће љубити себе.

Налазим се под снажним утиском моје последње консултације. Жена тридесет пет година, изгледом веома млађе. Толико млада да се у мени зародило подозрење да има признаке инфатилизма — изгледа као седамнаестогодишња девојка, крхка, грациозна. А то може бити и последица неких задршки у развоју. А задршке у развоју почињу да се јављају од времена када се десила психолошка траума. Наставите са читањем

Невесте алкохоличара

 

НЕВЕСТЕ (ВЕРЕНИЦЕ, ЗАРУЧНИЦЕ) АЛКОХОЛИЧАРА

ЊЕНО ДЕТИЊСТВО.. 4

ДЕЦА КАО МИРОТВОРАЧКЕ СИЛЕ — МИРОТВОРЦИ.. 5

ПОТРЕБА ДА СЕ УПРАВЉА.. 6

ОНЕ СЕ НЕ УДАЈУ ВЕЋ УСКАЧУ (беже од куће за младића са којим желе да живе)6

ЊЕНА МЛАДОСТ. 7

НЕВЕСТЕ, БУДИТЕ ОПРЕЗНЕ!9

ЊЕНА БУДУЋНОСТ. 10

ДОК НИЈЕ КАСНО.. 10

Откуда то да се неко уда за акохоличара, или пак уопште за неког младића који ће се касније разболети од алкохолизма? Шта је посреди? Да ли се ту ради о грешци у избору, или је можда у питању прст судбине? Можете и да се не слажете са мном, чак ме можете и каменовати, али, сматрам да је то — судбина. Можемо то рећи и другачије: то је утврђено правило! Научним истраживањима је установљено да су ћерке алкохоличара склоне да се удају за алкохоличаре. Механизам избора брачног друга је нејасан, међутим, та чињеница је потврђена.

У мојој пошти налази се не мало писама од невести (девојака пред удају-заручница) алкохоличара. То су веома поучне приче. Страдања тих женâ неки схватају као реакцију на несрећу коју носе из својих породица. Нарочиту психологију жене као да обликује вишегодишње искуство тешког живота поред човека на ивици алкохолизма – а невеста (девојка пред удају), још не поседује такво искуство. Психолошки посматрано, неке су девојке спремне на све могуће животне тешкоће у проблематичном браку. Наставите са читањем