Архиве категорија: многодетност

Каминг-аут каријеристкиње – други део

Каминг-аут каријеристкиње – први део

 „Имам 23… И ето, играм се са својим рођацима и схватам да тренутно уопште нисам спремна да имам своју децу. И, највероватније, још следећих пет година. Ловим себе на мислима, да је за дете потребно просто море љубави, емоција, топлине, а ја тог мора тренутно немам. Све одлази на сцену (она је певачица). Углавном,  још нисам спремна. И осим тога, имам толико идеја за сцену!“

каријеристкаФото: Елена Лонскаја

Олга, не може се бити спреман за рођење детета ни с 20, ни с 30, ни с 40 година просто из разлога што се не може бити спреман к неконтролисаном стресу и врисци. А море љубави – где га узети, Олга… Но ти нећеш бити једина! Види, удвоје те љубави  се некако и накупи… Када је мени било лоше – поред је био Саша! Не чини грешку коју су учиниле многе: „Ја још нисам довољно добра мајка, зато ћу то да одложим на 10 година“. То је исто што и рећи „Ја сада не могу да свирам на клавиру, зато ћу га купити кроз 10 година“. А здравље, да ли ће га бити код тебе кроз 10 година? И уопште… живот?

После првог порођаја промене мог тела су ме вргле у шок. Но показало се да је све поправљиво. А то што је непоправљиво – што и жалити! Боре су свакако ту. Груди свеједно већ «кориштене», и с млеком бар прилично изгледају, већи размер. Тако да ће ми «природно увећавање груди» трудноћом само ићи у корист. Косе и зуби су се већ одавно искверили. На лош сан ноћу сам се већ навикла. Депресија за време породиљског не настаје од неспавања већ од перфекционизма и од сензорне глади. Срећни људи не умиру због недостатка сна.

У кутијама се ваљају заборављени слинги, на балкону – колица, базенчић, дечија столица, оградица и торбе с дечијом одећом – зашто да ствари пропадају? Зашто губити квалификацију? За те две године сам научила више него за цео дотадашњи живот.

Свега годину назад маштала сам о том како отпутовати с муже негде у Париз. Но показало се да с дететом не можемо (за њу је потребна специјална дјета коју не можемо наћи ни у једном хотелу), а да је оставимо, без мене она не може. А и новац за стан треба штедети…

Но, показало се да се путовати и одмарати може овде и сада: посетили смо Троице-Сергејеву лавру, после чега је Париз за мене изгубио сву драж. Прошетали смо по центру Москве, и Париз је по други пут пао у мојим очима. Наша бутовска језера, куда с роштиљем можемо отићи у било који дан – ето то је наше море, а више од тога, показало се, није ни потребно.

Исто тако, као и без далеких путовања, може се преживети и без ананаса, шкампи и јогурта са бресквама, зато дијета дојеће маме, чак и хипералергијска, мене више не плаши. Била сам потресена када сам схватила како сам била размажена потрошачким веком и сада са задовољством све то са себе стресам. Куповала сам чарапе по 3 еура! Крпе за брисење стола за 2.5 еура!

Не плаши ли ме таква перспектива: да ћу отупети и постати мужу незанимљива? Незанимљивом жену не чине вођења домаћих послова. Ако је она незанимљива за шпоретом – значи, она је и раније била таква само се просто – претварала. За време првог породиљског сам прочитала толико литературе, и класику, и нонфикшн, колико нисам прочитала за сав живот. То ми помаже у васпитању детета и, што је најважније, у васпитању себе. Моја нова знања постају предметом занимљивих дискусија с мужем. Свагда имамо о чему поговорити.

Управо умне маме, с вишим образовањем, с књигама, докторским дисертацијама и наочарима – треба да васпитавају децу. И да продужују тренирати свој ум и попуњавати своју педагошку квалификацију. Добра мама и домаћица – то је професија која треба толико знања које не даје више образовање, него га даје само самообразовање, непрестано. Ради чега нам иначе наш ум? Ради началника, клијената?

Ако мушкарац одаје свој ум и снагу у каријеру, он ту снагу негде мора захватати, црпети, а ако жена буде радила то исто, ко ће тада да напуни тај крчаг из којег ће обоје захватати? Код нас су то чиниле наше маме, но – чиниле су то лоше, не тако како је нама било потребно. Ми смо одрасли у разбијеним породицама где је на нас пао терет живота у којем нисмо имали подршку очева, браће ни сестара, и управо зато не желимо имати само једно дете. И потребан је неко ко ће да напуни крчаг породице мудрошћу, снагом, умом, љубављу, спокојством. Ја би хтела претендовати на ту високу улогу и бити је достојна. И мени предстоји још много чега сазанти, научити се, и то је такођер каријере?

Тренутно у тој каријери ја вршим нижу дужност – ја сам слуга свог јединог детета. Бити слуга је уопште незанимљиво и увредљиво! Зато је природна жеља – померити се навише по каријерној лествици и постати менаџер, началник одела. Када деце буде троје – ја сам већ менаџер. Док већина људи остају на опслуживању и неправилно суде о добром послу само зато што нису бивали началниции.

Истина, мени је већ тешко: за време трудноће пробудиле су се старе бољке. Ја схватам да је овај пут – најтежи пут. И не знам да ли ћу имати снаге. Ја остављам себи за право рећи «стоп». Или учинити паузу.

Ја не желим да кажем да је свака жена дужна да испуни неку «норму». Ја само хоћи да кажем да је перидо здравог живота сувише кратак да би га трошили на забаве. И ко може, ко је припремљен – он је и дужан. Остали су дужни нешто друго. Но дужни су – сви. Зато што је натпис на колима «my life – my rules[1]» – чиста лаж. Зато што, ако је живот твој – онда ти сам бираш, када и где ћеш се појавити на свет и када одлазити из њега. А то не видимо да је тако!

Дакле, живот – није твој. Дакле, ти га арендујеш уз неке обавезе. И правила игре одређује Онај, Ко ти је тај живот (и смрт) дао.

Ја покушавам да схватим правила игре и видим да моја женска природа није баш припремљена за каријеру зато што се тамо не користе моја биолошка преимућства. Играти по правилима – значи искористити то шта ти је дано. Не само мозак, но и материцу. Најнежнији орган који код жена први излази из строја, а којег се последњег сећају. Он се сматра презреним због тога што нас приближава к животињама. Због тога што нам и руке и ноге веже у окове.

Жене, вама су и тако оковане и руке и ноге. Оковане отуством жељеног здравља и могућности бар на минуту продужити себи младост и живот. Одвратност према биолошкој улози жене је изазвана тим што она, та улога, просто напомиње на ту скованост – на страдање, старење, смрт. На то што је цивилизација сакрила од нас – а труднице и многодетне маме – износе на видело. Бити многодетна мама – то је нецивилизовано. И тај ко на себе узима тај крст као да постаје укор свом окружењу напомињањем о животињском.

Но мој текст је ипак о Духу. И наравно, Господ није призивао рађати и рађати. Господ је призивао љубити. И ако неко није спреман да искористи материцу на благо Њему (дакле, с љубављу) – не треба. За мене је пут љубави – такав. Но ја не желим да кажем да је он – јединствени. Ја се не обраћам к свим женама у том камигн-ауту, зато што знам да је Господу могуће служити и по-другому.

Обраћам се онима који пропуштају тај пут зато што су поставили за циљ свог живота – самореализацију. Тако је написано у најславнијим психотерапеутским бестселерским књигама века. И рађање деце томе, благо речено, смета. Покушати спојити и једно и друго – значи, прегорети и не попасти ни тамо, ни тамо. Зато се деца некако остављају за после самореализације, после циља.

Тај циљ – самореализација – изгледа као једна од најблагороднијих. На крају крајева, она је, такођер, управљена на спасење човечанства. Но ја не могу да схватим где је моја «самореализација». Јуче сам мислила да сам дужна релизовати се у музици, затим у журналистици, данас – се учим кувати супу, сутра – идем да шијем слинге.

Ја се мењам, моја интересовања се мењају, моја самореализација де мења. Не могу да се хватам за нешто што је промењиво и шта ће се сутра одузети од мене. Може опет наступити Аушвиц, и где ће тада бити моја самореализација? Одузму ти се ноге и руке, вид и слух – биће потребно тражити нову самореализацију која одговара околностима.

Из тога следи да саомреализација сама по себи није циљ, она је – средство. Средство које без циља – нема смисла. Она може помоћи да приђеш Господу, да научиш волети, помагати ближњему, а може и – нашкодити. Милиони људи су побркали циљ и средство и дају новац за бознис-тренинге типа «како наћи себе».

Наћи себе – јесте неиспуњив циљ и може донети бесконечну зараду свакојаким гуру. Наћи себе – јесте хир који доноси удовољство. Порођај и бременост приносе далеко мање удовољства. Ја би рекла да је то удовољство друге врсте, и њега је потребно научити примати. А човеку заробљеном на «самореализацији» примити то задовољство је крајње тешко.

Резултат слика за многодетность

А ако се рецимо код тебе појави један јединствени циљ – служити Оном, Ко ти је дао живот и смирено прихватити, да Он има право и узети ти га у било ком моменту – навике живота и наша посведневна стремљења су тада обасјана сасвим другом светлошћу. И фамозна самореализација сама по себи већ нас толико не брине. И због нечега баш се хоће рађати. Може бити, да би умножила број оних који ће Му служити. Добрих, мудрих, љубећих. И поставити самореализацију и поиск себе у том правцу. Као средство ради доброг циља. И тада некако све почиње да полази за руком. Мозаик се уклапа! Брзина живота се снижава, беспокојство – такођер. Буквално, као да си изашао из веверичјег кавеза.

Поред нашег дома су два дечија игралишта. Кроз један из њих грађани су утабали пут к метроу, кроз другу – к поликлиници. Једни те исти људи вечерима парадирају тамо-амо не примећујући децу што трче укруг. Понекад они нагазе на разбацане бојице. Ни једном, ни једном се они нису окренули и погледали око себе. Они нису овде и сада. Они су тамо, у офисима, у мислима, у будућем.

Седим на клупи и посматрам на офисне раднице, које широким, мушким кораком пресецају игралиште на путу за посао. Дебело намазане очи, црне панталоне, офисне ципеле, цигарете, смартфони. Зар су то оне? Зар оне себе таквима желе видети?

На другом игралишту намазане очи већ постареле, а ноге у панталонама већ пробијају пут у поликлинику. Једино што ја желим јесте да се и једни и други зауставе и увиде да «одрасли с дечијег игралишта» изгледају због нечега срећнији и природнији. Ја верујем да, ако они то једном погледају и осете, они исто тако неће пожелети да напусте тај малени рај – где си ти овде и сада. Но они, ти мимопролазници – су из неког другог света, из којег сам ја побегла. Наши светови се не укрштају. Они нас не виде, но ми – исчупавши се из тог веверичјег кавеза – веома добро видимо њих.

[1] мој живот – моја правила

http://www.pravmir.ru/kaming-aut-kareristki/

Advertisements

Каминг- аут каријеристкиње – први део

Ја сам успешна, образована жена, аутор књиге «Репортажа: од идеје до хонорара», дописник «Руског репортера», одлучила сам да урадим Каминг-аут. Већ две године ја скривам то што многи одавно подозревају. И сада отворено и часно признајем. Ја хоћу да постанем… многодтна мама и одлазим у породиљско на неодређено. 

Фото: Елена Лонскаја

Каминг-аут – процес отвореног и добровољног признања човека своје принадлежности сексуалним мањинама. Исто тако је и многодетна мама, која хоће да се професионално бави децом и домаћинством – данас гендерна мањина, зато и ја своје признање у потпуности могу да назовем каминг-аут. И ја исто тако припадам сексуалној мањини у том смислу што завршивши с кутијом презерватива нисам отворила нову.  

Прво породиљско је за мене био кошмар, без обзира на то што је био жарко ишчекиван. Није могла да схватим да ја таква умница – бришем каку, а све то и мајмуница може да ради. Више од тога, мајмуница то ради боље, зато што њен материњски инстикт није покривен многогодишњим слојем цивилизације и породичне историје у којој мене за материнство нису спремали. Мама ми је говорила да мене за жену нико неће узети, оца нисам имала, и ја сама са себе узела мушку улогу у породици. Нисам умела да спремам, да пеглам – такођер. Зато сам умел да забијам ексере.

Но имала сам дар да пишем извештаје што ми је обећавало одличну каријеру. Победила сам на конкурсу «Изазов 21 века» 2012 године, била сам најмлађи државни сарадник мог журнала и код мене се одједном појавила таква месечна плата какву моја мама никада није имала нити ће имати. А ја нисам желела да све то пропадне.

У првој години живота моје ћерке мени се чинило да ја живим када она спава. Док је она спавала ја сам дипломирала, написала књигу, написала гомилу лекција, два повећа чланка, превела десетак и више тренинга и вебинара, ишла на општинска заседања. То је био живот. Ревање детета – то није живот.

Потом сам схватила да је моја ћерка тако често ревала у знак протеста: она је инстиктивно осећала, да је ја игноришем, без обзира на грудно храњење и ношење на повезу. Ја сам све то чинила ради себе, а не ради ње – да би продужавала посао и што је могуће мање пажње обраћала на дете.

Сви су ми честитали на успеху: с 25 година написати књигу – то је заиста успех. А ја сам размишљала о томе, колико је моја књига коштала Машењку.

Колико је суза она пролила покушавајући да се домогне моје пажње, док сам ја редактирала рукопис да би га издавачу доставила у заказаном року. Колико са само цртаних подтурала у њен још нејак мозак да би се домогла времена за посао (од цртића се ноћу будила и викала неке-тамо фразе из њих).

Једном у ћеркином узрасту нешто више од године, када сам пред вечер била на граници умора, моја ћерка је просула пуну чинију супе на под. Тако сам је лупила да сам се и сама расплакала од жалости. Она је кричала и стискала се к мени, као да жели наћи другу маму, нормалну.

Плакала сам и схватила, нешто са мном није у реду. Ловила сам себе на мисли да ја и када се играм с дететом, ја нисам овде и сада. Ја сам у компјутеру. Ја сам у чланцима! А она се дере, дере, да би ме вратила ту, а ја се дерем на њу, зато што више не могу трпети њено дерање. Ја и муж смо пребацивали ћерку једно другом из руке у руку, како би обоје успели да порадимо. И обоје нисмо успевали. Нешто је требало мењати.

Све те године мене су учили (или сам се ја сама учила?) мушком начину мишљења и мушкој реакцији на свет, суштина којег је – добијати задовољтво од разултата. Зато сам тако и мрзела домаће послове и пажење детета. Ето, ти переш судове, спремаш јело, бришеш гузу – и кроз пар часова ти треба опет да переш ту исту зделу и ту исту гузу. Све ће бит другачије ако се будеш наслађивала од самог тог процеса.

Рекла сам себи: «Алесја, ти си до сада живела док Маша спава. А сада покушај да живиш када је она будна, и наслађуј се пуним плућима». Обећала сам себи не губити више ни часа сопственог жвота и живети овде и сада, с ћерком, а не с компјутером, не чланцима, не тиме што је «коме-то потребно».

Са сваком просутом чинијом ја сам расла. Најпре сам престала ударати је због тога. Потом сам престала прозивати је, уместо тога сам почела просто у ваздуг псовати ситуацију – сагласићете се, то је већ боље. Потом је и псовка престала. На крају крајева, ја сам достигла нирвану и користим ситуацију просуте чиније као повод да укрепимо наше односе

Почела сам да радим одмаћа дела и да при том засмејавам ћерку. И схватила сам да ја њу до тада уопште нисам познавала, без обзира на то што сам са њом била 24 сата на дан.

Потом сам се отказала од службених путовања, отказала сам се одсвих писања чланака, отказала лекције, отказала сам свој сопствени пројект. И све љето сам шетала с ћерком по парку, спремала с њом њена омиљена јела, лепила јој из пластелина Лунтика и бабу Капу, правила и пуштала огромне мехуриће, надувавала и спајала балоне у облику жирафе. Дала сам могућност мужу да се погрузи у свој посао и више нисам њему пребацивала дете, да би сама нешто радила. У нашем дому су се појавиле палаћинке и ђувеч уместо равиола и макарона.

И нисам сишла с ума. Није ми било досадно без журналситике. Насупрот: мисао о томе да живим као раније – изучавајући туђе судбине и забивши се носом у компјутер, док судбине блиских људи проходе мимо – мене је ужасавала.

Фото: Елена ЛонскаяФото: Елена Лонская

Лето се заввршило. На јесен сам се спремала да се вратим са породиљског на посао. Уместо тога престала сам да купујем презервативе. Нисам пошла на море него сам се припремила за нову трудноћу и на напорна дуга стајања пред кабинетом гинеколога.

Опет сам трудна, и цео мој живот ми пролази пред очима. Моја породица без оца, где су људи разговарали међусобно као сасвим туђи, где викендима никад није било пите, ни причешћа недељом, где сам чекала маму са посла да се расплачем и изнова јој се пожалим на бабу.

Моја породица је одличан пример распада руске нације. Ни ја ни моја мама нисмо имала ни браће ни сестара. Око мене су били туђа, неуротична деца истих таквих мама-јединица, и они су у очају уцењивали једно друго, певали непристојне песме, пушили, псовали и узимали наркотике право за време наставе.

Скоро све другарице моје мајке су остале старе удовице. До 18 година нисам ни једном видела бремениту жену, а можда и касније. А о сексу су нам у школској сали говориле две дебеле жене гинеколози, показујући нам страшне фотографије сифилиса и гонореје, убеђујући нас да се цео живот морамо штитити, зато што, каква код нас уопште може бити нада на нормалну породицу с вољеним и трезним мужем.

А ја сам девственост чувала управо ради таквога. Уписала сам се на буџет у добар универзитет где ме је заметио вођа једне невинарске агенције и узео ме себи у редакцију. Заједно смо писали чланке, заједно смо почели држати предавања. И заједно почели живет. Надам се да ћемо и сотарити заједно.

Обоје смо почели фанатично да радимо зато што нам је каријера изгледала спасење од брига и неуротизма наших породица и наше земље, радили смо корисне ствари и ишло нам је до руке.

И тада, на врху каријере ме је почео захваћати страх смрти. Сутра могу умрети у аутокатастрофи или заболети раком. Рак – је будеће већине нас. Питање је само у томе, са 70 година или са 30. А ако је са 30? Представила сам себи соју сахрану. Да ли ће на њу доћи хероји мојих чланака? Они којима сам помогал и не сећају се мог имена, они којима сам учинила нажао – обрадоваће се што сам умрела. Да ли ће доћи моји студенти или колеге? Мислим да се од њих могу очекивати изјаве саучешћа на страницама фејсбука. А много ли ја имам блиских људи? Боже, Боже, њих скоро да нема…

Све сам другове од себе отерала. Нико нема времена, сви раде – а и ја сам се тако понашала. Историја зна на мало примера када су талентовани људи умирали у самоћи. Ја такво нешто не желим.

Почела сам се разболевати. Добила сам ипохондрију, неразумљиви болови, водили су ме у болницу, испитивали, пила сам гомили скупих лекова. Ништа није помогло Све док се нисам отказала од презертива. Од тада, за сав свој перинатални период нисам лечила ништа осим прехладе и горушице. Задивљујуће, но после обновљења месечних циклуса, када сам поново почела да осећам кривицу за то што се заштим – болести су се вратиле.

Наш живот – је у суштини планирање смрти. Да би схватио како да живиш – потребно је изабрати смрт. Ја сам изабрала унучад уз постељу. А да би смрт била таква – већ сада треба почети спремати терен за њу.

Једном сам гледала филм «И даље Алис»- о жени која је у 50-ој години, будућу на врху каријере, добила Алцхајмерову болест. Почела је да заборавља не само предмет који је предавала, него и пут кући, потом – пут до тоалета (и унередила се!), затим није препознавала ћерке.

То би био страшан филм да није одговора који он даје. Та се жена свагда одликовала таквом љубављу, да су је ћерка, кућна помоћница и муж пазили до саме смрти, без обзира на то што је њен разум био разрушен до темеља. Они је нису одбацили не због тога што је она била – професионалац и аутор књига, не због њених заслуга. Него због сећања на њену љубав. Зато што, без обзира на разрушен разум, било је пријатно налазити се поред ње.

Схватила сам једно – да ти можеш постати и велики професионалац, но доћи ће Алцхајмерова болест – и све ће пропасти. Сва твоја достигнућа су ништа. Постоји само једно достигнуће којему се, на самом делу, човек учи цео живот – то је чинити правилан избор својих реакција као одговор на стимул.

У једној доброј књиги сам прочитала шта нас на самом делу разликује од животиња – слобода избора међу стимулом и реакцијом. Но та слобода важи само до тог момента – док наш избор не постане навика. Да ли је љубав била моја навика? Навикавши живети љубављу човек с разрушеним разумом, увидевши кућну помоћницу која му изгледа «непозната», неће је гађати вазом, неће је вређати, него ће се ласкаво са њом опходити.

Никада нисам планирала да будем многодетна мама. Мада сам се већ касније у старијим годинама сетила да сам у школи бирала другарице само из многодетних породица – са њима се могло дружити. Сећам се како сам једном враћајући се из школе кући гледала на улицу, пуну аутомобила стране марке. Представљала сам себе у будућем – усамљену, али зато у црвеном ферарију. Како ћу за њега зарадити – није важно, главно је да ћу бити сама, романтична, од свих несхваћена.

Још сам и представљала поред себе дете, но мужа – никада. То је био сценариј из којег ми је било нужно изаћи. И из којег, нажалост, нису изашли многи моји познаници и рођаци. Око мене није било нормалних породица. За време школовања дете не види око себе нормалних одраслих мушкараца. Сви учитељи су – жене. Ако дете нема оца – то је катастрофа.

Дечки из класе су били тупи и обећавали су каријеру алкохоличара. Почела сам се заљубљивати у девојчице. Могла сам данас да вршим сасвим други каминг-аут. Но, на срећу, имала сам своје творчество (стваралаштво): вечерима и ноћу сам писала романе, и сву енергију сам туда испуштала. У једном из мојих дечијих романа девојчица је имала оца, стрица, тетку и брата – све то што ја нисам имала. И, шта је карактеристично, није имала маму, баку, деда (то што сам ја имала) – То сам тек касније проанализирала.

Ник Вујчић говори, да, ако ви не сретнете чудо – постаните сами чудо за некога. Ја желим да возродим наш род. Осим тога желим да будем пример за многе моје другове – оне који се никако се одлуче да заметну децу. Једна од другарица ме је упитала: како је то родити с 23 године (испоставило се, да се то сматра за прерано!). Она пише:

 „Ја имам 23… И ето играм се са својим рођацима и схватам да тренутно уопште нисам спремна да имам своју децу. И, највероватније, још следећих пет година. Ловим себе на мислима, да је за дете потребно просто море љубави, емоција, топлине, а ја тог мора тренутно немам. Све одлази на сцену (она је певачица). Углавном,  још нисам спремна. И осим тога, имам толико идеја за сцену!“

(Наставиће се.)

Аутор: Алесја Лонскаја

http://www.pravmir.ru/kaming-aut-kareristki/