Архиве категорија: Марина Легостаева

Жртва Богу или стање жртве. Каин и Авељ. Унутрашњи конфликт

Библијска прича о Каину и Авељу говори нам о том, шта су браћа принела жртву Богу. Свако је нешто принео од свог труда. Али Каинова жртва није била прихваћена. Позавидео је свом брату Авељу и убио га. Питамо се, како се ова радња може довести у корелацију са нама? Обратимо се анализи ове библијске приче са становишта психологије.

Прво што треба да разјаснимо јесте шта је то жртва. Шта појам жртва може да значи, конкретно у нашем животу. Како да схватамо шта значи – жртва Богу? Многи од нас имају архаичну представу о жртви. А у 21. веку некако није уобичајено да се о томе говори. Хајде да размислимо.

Почнимо од тога да многа наша психолошка стања, када се осећамо као жртве, нису угодна Богу. То значи да су ова стања бесплодна, да их Бог не прихвата и да се ништа у нашем животу не мења, без обзира колико се ми осећали као жртв, без обзира колико дубоко ми ушли у образ жртве. Таква стања се пре могу описати као болесна, неуротична. Понекад постају хронична. У психологији су описани као негативни и захтевају обраћање специјалисту.

Наставите са читањем

О инертности нашег сазнања

Промене у животу почињу променама у сазнању, свести. Када одједном, можда и неочекивано за себе, почињемо да размишљамо другачије него што је то било до сада. И, сходно томе, понашамо се другачије. Али ово није цела истина. Поента је у томе да је код човека све повезано. И мисли, и осећања, и поступци. Тако да одредити што следи након чега често није могуће. Овде се ради о томе да се процес промена у сазнању може покренути након неког неког неочекиваног поступка. Он можда да буде нека врста окидача (тригера). Да, наравно, ако се том поступку посвети довољно пажње, ако га максималн освестимо. Тада освешћен, проживљен поступак може довести до стабилних промена у сазнању. Такве промене утичу на промене у карактеру, а затим и на промену човекове судбине у целини.

Наставите са читањем

Зона психолошког комфора

Да би изашли из зоне комфора неопходно је променити наше ставове који нас ограничавају.

Да би човек почео истински да живи и да се радује од самог процеса живљења, он најчешће мора радикално да измени поглед на себе, да схвати какви процеси происходе у његовој свести, на која психолошка уверења се и даље ослања, а који не дају резултате. Усредсређена пажња на себе самог може да се покаже као напоран и болан процес.

Могуће је да се многима неће свидети оно што се спремам да кажем, али ја ћу то ипак рећи, зато што је схватање тога крајње важно. То је најтежа истина са којом се моји клијенти морају суочити пролазећи психотерапију. Могуће је да ће разумевање тога бити тешко и за оне који читају овај текст.

Дакле, ми се налазимо управо тамо где желимо да будемо. Наш живот је леп тачно толико, колико ми сами осећамо да заслужујемо управо то што имамо. Све је просто. Управо сада – ви имате тај посао, те односе, такве приходе у животу које ви сами сматрате за себе допустивим. Другим речима, ви се налазите управо тамо где ви желите да будете. То је реалност.

Ја већ предвиђам неслагања са мном. Ви можете рећи: али то није тако. Ја читам толико разних чланака о психологији и саморазвоју. Ја желим више радости, слободе и материјалног благостања…

Наставите са читањем

На односима треба радити. Шта то значи?

Тема овог чланка је настала након што је на једној од психолошких сеанси, Анастасија рекла потпуно мирно,  да већ недељу дана она и муж не причају.

Шта се десило? У ствари – ништа посебно. Просто, Олег се није понашао онако како је она желела: није рекао оно што је Настја очекивала од њега да чује…

Људски односи – један од разлога огромне радости и, истовремено, узрок великог емоционалног бола, патње. Настја и Олег су сасвим недавно основали породицу. Али зашто се то дешава? Обоје су желели да буду срећни; обоје су се надали да ће у породици владати  љубав, радост, разумевање, нежност.

Највише ме је запањило што ми је то Настја рекла потпуно уобичајеним гласом, као да је не причати с мужем недељу дана нешто потпуно нормално, ништа важно.  Јер, он је крив. Он њу мора да разуме.

Ту сеансу смо посветили међуљудским односима. Много тога је за Настају било зачуђујуће, о много чему је она чула по први пут. Наставите са читањем

Вођење дневника као начин самопознања и структурисања свести о себи

journaling_00Приликом индивидуалне и групне психотерапије често говоримо о томе да је корисно водити дневник, због чега се често поставља и питање: а у чему се конкретно састоји та корист? Како се то ради? Одакле треба почети?

Најпре треба да одредим за себе, какав је мој циљ? Зашто желим да почнем водити дневник?

Од тога ће зависити и форма вођења дневника. Намера да се прихватимо неког посла зависи од тога какве очекујемо резултате. Често особа почиње да прави белешке интуитивно, схватајући чињеницу да, ако своје мисли и осећања уобличимо у речи, боље ћемо их схватити. Наш унутрашњи живот на тај начин се структурише, добија јасније обрисе. Наставите са читањем

Стање неконтролисаног страха, панике

Screen-Shot-2013-01-07-at-11.29.44-PM-700x400.png

Из књиге Марине Легостаеве „Огледи из православне психотерапије“

Један 36-годишњак је затражио помоћ у вези са такозваним паничним нападима. Физички је изгледао прилично добро, добро обучен, дошао је са скупим аутомобилом. Ово је било његов први одлазак код психолога. До сада је покушао да изађе на крај са својим симптомима помоћу акупунктуре, масажа и лекова. Све то није давало резултата.
Било је потребно неколико сусрета па да Николај почне да говори о себи отворено и са поверењем. Наставите са читањем

Фобија од лифта

fobija od lifta

Из књиге Марине Легостаеве „Огледи из православне психотерапије“

Разговор са Татјаном, женом узраста од 50 година, десио се у црквеној трпезарији. Био је то обичан разговор уз чај. Како се испоставило она је у Цркви око 20 година. Сазнавши да сам психолог док смо пили чај почела је да ми прича о свом проблему. Пре две године, тачно на Нову годину, заглавила се у лифту. Тада се код ње се појавио снажан астматични напад. Напад је био праћен осећајем предстојеће смрти и то у лифту. У близини није било никог ко би могао да јој помогне. Од тада Татјана, прилично крупна жена, мора да се пење на 9. спрат пешке. Чим се одлучи да позове лифт хвата је неконтролисана паника и страх од смрти. Наставите са читањем

Жртва хришћанска или патологија (сазависност). Психолог против свештеника?

Тема из подфорума „Психологија и психијатрија“, од корисника Марије Сергеевне, 10 окт 2017.


 Мария Сергеевна корисник

Здраво Марина Вениаминовна! Молим вас да ми помогнете у овој за мене веома тешкој ситуацији.
Моја породица данас, боље рећи у последњих 5-6 година, преживаљава веома тежак период. Породица је за мене највећа вредност. Данас се налазим на раскрсници, треба да одлучим можемо ли муж и ја да сачувамо породицу или смо већ учинили све што је могуће.

Мој муж неколико последњих година пије. Било ми је болно гледати вољеног човека како се стално налази у стању помућене свести, упропашћавајући своје здравље. Тражила сам информацију и читала о алкохолизму и сазависности, покушавала да помогнем, да погледа трезвено на себе. На моменте је било веома тешко, да ми мисли о разводу нису давале покоја. (Муж није ноћивао код куће, враћао се у ужасном стању, будио ме ноћу тражећи блискост или да расправља о неком важном питању, изостајао је са посла, понашао се агресивно према сину и према мени). Волела сам га (и сада га волим) и веровала сам да ћу успети некако да допрем до њега. Веома се бојао да ће га деца видети у таквом стању и да ће престати да га уважавају. И мени самој је било тешко сачувати осећање поштовања према њему. Ретки тренутци његове трезвености и спокојства давали су ми наду на исцелење и успостављање контакта. Млађа деца га веома воле, то ми је такође давало снагу и одлучност да се борим за породицу. Једном сам успела убедити га да се обрати за помоћ специјалисти, али није дошло до сарадње – муж је рекао да може сам себи помоћи. Наставите са читањем

Регрес. Осећање жалости према себи. Шта радити?

 

text78

Стање регреса је свеојствено свим људима. Регрес обично изазива нека стресна ситуација. Нас тада као да нешто одбацује уназад. Регрес се може пројавити на разне начине. На пример, у неком моменту живота човеку се чини да је све било узалуд, да су сви његови покушаји да нешто постигне били бескорисни. Нешто не иде како треба, оно што се са њим догађа ван је његове контроле. Ништа не иде онако како би се хтело – регрес, другачије речено – уназађивање.

Регрес (лат. Regressus ) заштитни механизам, форма психолошког приспособљавања конфликтној ситуацији или узнемирености, када човек несвесно прибегава ранијим, мање зрелим и мање адекватним обрасцима понашања, који му се чине као гарантована заштита и безопасност. Наставите са читањем

Не волим људе са стране у кући или тачније не могу да их поднесем

Форум – одговара православни психолог Марина Легостаева


  1. Юлия Кр  Јулија Кр

Добар дан, драги психолози и хвала вам за вашу помоћ! Мој проблем, ево у чему је – ја не могу да трпим ако неко код мене у кући «заседне». Је не мислим на госте за празнике или обичне посете, него већ угошћене посетиоце када заседну и не знају отићи.
На пример, цео живот љетом код нас по цео дан су деца суседа. Док су они још мали – до 12 год – ништа зато, но када поодрасту ја од тог лудим. То се пројављује тако да ја долазим у стање дивље раздражености. Посла има поприлично по кући но све ми испада из руку, ништа не стижем. Ако се присилим и нешто узмем да шијем, то само грешим. Тако да је боље да сасвим оставим.
Ја сама не волим да идем у госте – изузетак је једна другарца, но и код ње – једном два пута у години. Када ме позову на седељку код кога у госте – то за мене уопште није одмор, него рад.

Но, као на зло, мени са гостима «иде добро». Ево, на пример, већ недељу дана код мене по цео дан живи син невесте. (Тако је испало да је невеста старија од сина). Дечко је веома добар и ја га волим, он ништа лоше не чини и уопште… Но у дозама «од јутра до мрака» моја реакција на њега је иста као и на људе са стране.
Не знам шта да радим – посаветујте ме, како да се са тим смирим и да не зеленим од раздражења?

Да додам, наш дом је доста мален, а распоред просторија луђачки – кухиња је проходна, а хол је уједно и спаваћа соба мене и мог мужа – тј. нема месте да се осамиш ни на 5 мин.

Да бих се преобукла, идем у купатило. Да би поразговарала телефоном – исто тамо. Горе споменутом осећању раздражења и љутње додаје се и осећање стида због тога што тако реагујем. Осећам се као зла Мегера[1], у суштини тако и јесте, но то брижно скривам, убеђујем себе, да сам ДУЖНА смирено све то да подносим, но не успевам и обузима ме бес испод тиха.


2. Легостаева Марина Легостаева Марина психолог


Јулија, добар дан! Прво шта треба да урадите, јесте да престанете о себи да фантазирате, да не смете осећати раздражење због сувишних контаката с људима. Свако од нас има (своје личне) границе, када количина социјалних контаката почиње да превишује «дозвољену дозу». Мислим да то не треба подробније објашњавати. Наставите са читањем