Доктор филозофије, некро-психотерапеут Жјули Реше – о томе да не постоји особа која би била потпуно самодовољна, којој није потребна подршка, која није била трауматизована од њених најближих и који се не налази у доминантним односима. Зашто је идеја о самодовољној, самодовољној и нетраумираној особи – глуп мит?
Апсолутни услов љубави јесте отвореност; у идеалном случају – узајамна, али понекад је отвореност једне особе која воли таква да је довољна за двоје. Отвореност нам се може чинити застрашујућа. Бити отворен значи постати рањив; када си отворен тада твоја радост и бол умногом зависе од друге особе. И то се може учинити само ако имамо довољно вере у другу особу…
Као прво, оне основне вере у човека, дубоког уверење да у свакој особи постоје светлост, истина и бескрајне креативне могућности; да ако му помогнете, подржите га, надахнете ли га, хаос који нас често плаши у човеку може да роди звезду. Такво увереност јесте убеђеност да у човеку постоји светлост, да постоји истина и да она може да победи. И нема наивности у овој убеђености, у овој вери; она расте са искуством, које се заснива на знању о себи и на знању о животу и људима.
Анастасија Бељтјукова. Из предговора за књигу Жана Вање „Сваки човек – свештена историја“.
…Жан Вање о свом животу прича као о свештеној историји и помаже сваком читаоцу да на исти начин погледа на властиту биографију.
„Ако вољени и поштовани отац верује у тебе кад желиш да учиниш неки тако очито безуман поступак, онда и ти можеш да имаш поверења у самог себе,“ – пише Жан Вање, причајући о томе како је добио благослов од свог оца, отишавши из мирне Канаде у Енглеску у јеку другог светског рата. Управо на тако безуман поступак – да погледа на себе као на учесника божјег замисла, као на омиљено чедо Божије – и одлучује се читатељ који узме у руку ову књигу. Жан учи да се не бојимо својих слабости и сиромаштва, да се не бојимо да погледамо на своје ране и да видимо у њима праву снагу. Али не ону о којој говори свет, већ ону о којој говори Исус Христ у Заповестима Блаженства.
Ако се у вашем ближем окружењу појавио интроверт – узимајте ваздуха, требаће вам, ићи ће се у дубину. Зато штоинтроверти не знају да „поједноставе ствари“ и да се „не брину без потребе“, „неузмемиравају“. И да. Компликовани су.
Интроверти живе у свом свету који се може мењати у нијансама од светло розих до црно-белих. Он је привлачан и увек постоји ризик да вас повуче тамо. Не значи наравно да ће Вас интроверт пустити тамо – ти људи су веома избирљиви у дружењу, али ако се то већ деси…
Наставите са читањем