Архиве категорија: Лариса Березан

Емоције или страсти?

Larisa  Аутор: Лариса Березан

Као што је познато, било која крајност може бити погубна. Та тврдња важи и у односу на наше потребе.

Лоше је када на њих сасвим не обраћамо дужну пажњу. Јер без тога није могућа ни истинска љубав према себи, ни љубав према ближњем. Но с друге стране, није нам корисно када је та пажња претерана, јер се на тој основи се у нашој души могу изродити болесне страсти.

Управо о њима и о њиховој разлици од обичних емоција и осећања ће и бити реч у овом чланку.

Зашто сам уопште и започињала тај разовор?

Веома често се на интернету, као и у реалном животу, сусрећем с мишљењима људи о томе да су емоције – нешто јединствено, чиме се можемо руководити у животу при различитим условима. У пракси се то назива лозингом: «Живи срцем!» или још боље: «Гласај срцем!» J

О користи емоција сам и сама писала у својим чланцима. Но није све тако једноставно. При свим тим позитивним и благотворном утицајима које у наш живот приносе емоције и осећања, чинећи ге на много радоснијим и богатијим, постоји неколико нијанси на којима би желела да се зауставим подробније.

Збрка у умовима људи почиње тада, када под речју «емоције» или «соећања» многи почињу да подразумевају просто «страсти», сами то и не подозревајући. И тада се рађају песме типа «Ах! каква жена!» или «Боже мој! Какав мушкарац!» J.

Разуме се да ту реч не иде ни о каквој љубави. Него управо о преувеличаним, не знајућим меру, потребама, које жарко траже свеоје задовољење, тј. о – СТРАСТИМА.

Ево како о томе пише јеромонах Јов Гумеров, одговарајући на питање о разлици међу страшћу и осећањем: «Страст се дефинише као снажна и дуготрајна жеља, потреба која господари над свим осталим, која се укоренила у човеку као разултат ранијег опита њеног удовољавања. Страст је хипертрофирано, безумно раширена природна потреба, чијој власти и задовољавању се подчињава човек, деформишући сву структуру емоционалног, интелектуалног и духовног живота.  Воља чевека бива не само искажена него фактички поробљена».

Ако погледамо на јерархију душевних сила (разум, воља и срце), то овде заиста одлучује управо срце, којим се ми руководимо при донешењу најважнијих одлука у нашем животу: где да пођемо у школу?  с ким да оснујемо породицу? итд. Овде је најважније питање: свиђа ми се – или не свиђа?

 «Разум – је слуга срца», – говори свети Јован Кронштадски.

На таква начин, направљеност (вектор) ума се одређује управо направљеношћу срца

Но при том би наша осећања и срце требали да буду очишћени од стрсти – од гордиње, славољубља, гнева, стомакоугађања, разврата, туге, среброљубља идр., тј. од свих прекомерних амбиција нашег «ЈА», и тек тада оно може да указује правилан вектор.

Страст је при том, пре свега, болест воље, мада се и друга својства и способности човека развраћају.

То што се људи често обмањују и виде своје страсти као прекрасна, узвишена осећања, то је само један, непотпуни део целе слике ствари. Друга тенденција се састоји у томе да људи бојећи се тих истих страсти, и опет не схватајући њихов дубоки смисао, претпостављају  да запрете себи осећати било какве емоције и у суштини се превраћају у безосећајне роботе који живе искључиво по принципу: «треба», «дужан сам», «обавезан сам» итд. То је довољно често распрострањено међу верујућим људима. Наравно да је то директан пут у депресију и разна нервна растројства. Јер ако код човека постоји нека душевна сила, то је она обавезно дужна дејствовати, реализовати се, а не да се налази у атрофираном стању.

Рећи ћу и више од тога. С моје тачке гледишта, формирање једног из најраспрострањенијих светских учења – будизма и многих других источних учења који су касније произашли из његових њедара, заправо је разултат таквог неправилног односа према горе поменутим појмовима.

Укратко смисал таквог учења је такав: «ако емоције приносе страдање, потребно је свим силама од њих се избавити, а уједно и од жеља, мисли и уопште од целе наше драгоцене личности – за сваки случај – мало ли чега?»

Избављајући се од страдања ми погубљујемо и саму своју личност са свим њеним природним пројавама. Тј. добијамо разултат као у познатој пословици – «заједно с водом просипамо и дете».

О томе колико је то опасно за психу човека нећу ни да говорим. Сигурна сам да сваки здравомислећи човек к таквом закључку може доћи и сам.

На такав начин, као закључак на гореречено, ја би рекла да није потребно слепо верити својим емоцијама (како још неки говоре – својој енергетици (енергији)). Веома често нас они обмањују, скривајући за својом фасадом елементарне страсти и егоизам. Но и потпуно игнорисати своја осећања било би глупо и неразумно. Претпостављам да је истина негде по средини.

Тако да смо се драги другови опет вратили к схватању пагубних крајности.

И у предверју Нове године и Рођења Христова пожелела би Вам да што је могуће мање падате у те крајности! И да Ваше душе греју по могућности само радост, љубав и срећа, како у све празничне дане тако и током целе године!

P.S. Ако Вам се свидео чланак, и хоћете да сазнате још више о том како ОБРЕСТИ СЕБЕ и побољшати своје односе с блиским људима, потпишите се на новости сајта!   

http://obresti-sebya.ru/otnoshenie-k-sebe/emocii-ili-strasti

Како одрасти или психолошке границе личности

Larisa  Аутор: Лариса Березан

Ни за кога није тајна да је човек одвајкада стремио ка срећи. У већини случајева она се асоцира с односима и блискошћу с другим људима. Но парадокс је у томе што се човек стреми да изгради успешне односе с другима, а да до краја није схватио нити је одредио, ко је на самом делу он сам као личност. Разлог је у томе што он схвата те односе као спас од самоће, нада се да га други човек може учинити срећним и без усиља њега самог, просто већ тим једним фактом свог постојања :).

Заиста, да би се потпуно реализовао, човек има потребу за општењем с другим људима. Но да би имао контакт, везу с другима, он је дужан на почетку самоопределити се, успоставити своје границе, свесно раздвојити себе од других.

Како је то могуће определити се, питаћете ви? Шта значи самоопределити се?

Одговор лежи на површини, у самој речи «определити». Определити значи поставити предел, границе[1]. А то и јесте тема нашег данашњег разговора (чланка).

Да би се заиста сјединили с другим човеком, осетили истинскиу радост од блиског општења с њим, неопходно је, као прво – одрасти, осетити и проживети самог себе.

Близост и Самоћа – две стране ЗДРАВЕ ЛИЧНОСТИ

А да би одрасли најбоље ће вам помоћи психолошке границе, умеће правилно их установити и штитити.

Шта су то физичке границе вероватно сви занте. Оне су блиске таквим појмовима као «дистанца», а такођер «лично» и «интимно» пространство, у које можете да пуштате или да не пуштате друге људе. Код сваког је оно своје. То је оно шта се тиче нашег тела.

Но видите, и у души постоје такви граничници. Пошто ни ја ни Ви нисмо бесконечна (у времену и простору) бића, те смо дужни да се држимо у одређеним оквирима :).

У животу свако од нас влада и располаже индивидуалним набором различитих ресурса: мисли, осећања, жеља, таланата, вредности, времена, поступака итд.

Проблем настаје тек тада, када човек почне да меша своју и туђу сопственост. Њему је тешко разабрати се, где је он сам, а где је други човек и његова одговорност за свој живот. И овде су могућа два  варијанта:

  • Узети на себе одговорност за другог човека и преоптеретити се
  • Свалити своју одговрност на другог човека и постати «паразит» на његовом телу

Да су нарушене психолошке границе говоре нам следеће фразе:

«Његово трпљење нема краја»;

«Она прелази границе приличног»;

«Он је прешао преко себе» и друго.

А у завршетку чланка желела би да одговорим на следеће важно питање (свако од Вас то може да уради у коментарима у даном чланку :).

dvoje

Зашто је најпре нужно постати зрела и одговорна личност па тек потом стројити блиске односе с другим људима?

С моје тачке гледишта за то постоји неколико разлога:

– Као прво, незрео човек ризикује да постојано упада у сазависне односе.

То су такви односи који деградирају личност, који се формирају у породицама алкохличара, наркомана, а такођер и породицама где присутствује било какво физичко и/или психолошко насиље. Постараћу се да тему зависности и сазависности раскријем у следећим чланцима.

– Као друго, човек с развијеном и формираном личношћу априори је привлачнији за такве, као и он, зреле људе.

Зато се код њега на много пута поваћава шанса да сретне истинску љубав или истинске другове, да изгради јаку породицу и одрасте пуноцену, у психолошком смислу, децу.

Као што се каже, слично привлачни слично.

Наравно, може се престројити и одрасти и у самом браку, но ако постоје могућности занимати се тим раније, ја вам то топло препоручујем :).

Истинска љубав ниче само тамо где постоји карактер и личност

А то је немогуће без наличја психолошких граница.

На такав начин смо данас заједно с Вами сазнали једну важну истину:

Да би истински одрасли, неопходно је научити се правилно изградити и чувати своје личне границе, у односима с другим људима и са самим собом.  

Другови, бићу Вам признатељна (захвална) ако поделите линк на овај чланак у друштвеним мрежама, а такођер напишите своје мишљење у коментарима!

P.S. Ако Вам се свидео чланак, и хоћете да сазнате још више о том како ОБРЕСТИ СЕБЕ и побољшати своје односе с блиским људима, потпишите се на новости сајта!   

http://obresti-sebya.ru/otnoshenie-k-drugim/kak-povzroslet-ili-psixologicheskie-granicy-lichnosti

[1] руска речи „предел“ – значи граница. Определити – означити (успоставити) границе.

Чланци о границама:

О границама

Ситуације нарушавања лучних граница