„ПУСТИТИ“ (други део) – из књиге „Ја га волим…“

Постоји још једна метафора о помагању зависницима. Можда сте имали прилике да видите инструкцију за спасавање дављеника. Тамо стоји кључна фраза: када допливате до њега, ухватите га „с леђа“ и обавезно се пазите „њиховог захвата“, да вас он не би повукао са собом. Дављеник ће се у паници ухватати за вас, тако да нећете моћи да пливате и обоје ћете потонути. Понекад да бисте се ослободили захвата и да вас дављеник не би повукао са собом, морате да прибегнете ударцу, али то је једини начин да му се помогне. Спасиоци то уче на обали, а ми морамо да учимо на „бојном пољу“. Од нашег умећа да се „ослободимо захвата“ наркомана или алкохоличара, да нас не „повуче за собом“ и не увуче у своју болест, зависи заједничко оздрављење.

„ПУСТИТИ“ (први део) – из књиге „Ја га волим“

Или o невероватном рађању људске личности, а такође и о мучном одустајању од улоге Бога у животу наркомана и алкохоличара

Почећемо од једне приче. Син Валентине Ивановне је алкохоличар. Валентинаима још деце, али они су пронашли свој пут, осамосталили се, а Валентина Ивановнаи дотични син су остали сами. Муж јој је умро. Она ради као педијатар, одавно јеу пензији, али не може ни да замисли да оде из поликлинике – тамо је воле и цене. Валентина има око шездесет година, а син око тридесет пет, од којих скоро већ двадесет година пије. Опијање га доводи до таквог стања да се дешава да, рецимо, потпун омодар лежи кући на троседу, молећи од мајке новац за пиво. Због свега тога живот постаје мучење за обоје. Кад је син по ко зна који пут довео друштво бескућника и пио са њима целу ноћ, Валентина Ивановна је ујутру, спремајући се за посао након непроспаване ноћи, схватила шта јој је чинити – или да напусти посао и настави да живи као те ноћи или да се разиђе са сином.

ПРИХВАТАЊЕ ЗАВИСНОСТИ БЛИЖЊЕГ – из књиге „Ја га волим“

Ми смо одбијали да поверујемо у своје слутње, али једног дана је постало очигледно: наш ближњи, син или муж, је болестан. Његова болест има чудан назив: зависност од психоактивних супстанци, простије речено – наркоманија или алкохолизам, тј. он је наркоман или алкохоличар. Ми смо га плашили том речју током „свођења рачуна“ овим или оним поводом, чак смо били спремни да чујемо те речи од лекара, психолога, консултанта, да продискутујемо о томе са њима… чак и са сином… Али да останемо насамо са том чињеницом… да кажемо то наглас пред пријатељима, да поделимо то са осталим рођацима… за такво нешто немамо снаге. Како да прихватимо болест ближњег?

Ко је крив? – из књиге „Ја га волим…“

„Младић је пао сa коња јер га је мајка лоше поставила на њега“ или „У нашој породици су сви нормални, само је он изрод!“

Скоро сви родитељи, који долазе код нас у центар „Зебра“, сматрају да су они криви за то што се десило њиховој деци. Уобичајена фраза са којом мајке започињу причу је: „Знам да сам направила пропуст, то је зато што…“. А то, наравно, није истина из два разлога.

Као прво, ми знамо да су наркоманија и алкохолизам болести. Као и свака болест, зависност је само делимично повезана са оним што смо погрешно урадили: возили се метроом где сви кијају, дизали телевизор, па  нас сада болe леђа, неправилно се хранили и „зарадили“ чир на желуцу. Али већина људи, као и ми, возила се метроом, вукла тешке ствари и хранила нередовно, па се нису разболели, зато што постоје још неке карактеристике нашег организма које нас чине рањивима и подложнима болестима. Осим тога, чак и ако поседујемо те карактеристике, нећемо се обавезно разболети – то знају сви ђаци који покушавају да се разболе и избегну школу. Ни ми, одрасли, се не разболимо сваки пут након вожње метроом или кад поједемо „нешто с маком“. Болест увек има свој смисао и постоји читав низ разлога због којих Бог допушта да се разболимо. На пример, да нас заустави и примора да размислимо, да бисмо увидели своју зависност од Њега и других људи, не заваравајући се мишљу да наша снага и здравље припадају само нама и, на крају крајева, да би други могли да се побрину о нама с љубављу. Болест је невероватна ствар која често у животу поставља све на своје место и која боље од свих мудрих речи објашњава да је наше место у свету испод Бога, а не уместо Њега или поред Њега. Ако сте некад осетили бол у срцу, знате о чему причам. Када осећаш да живот може да се заврши управо сада, одмах постаје јасно ко је од нас главни.

Наши општи страхови – „мотор“ сазависности / из књиге „Ја га волим“

Јелена Ивановна има сина наркомана. Цео живот живе заједно и воле се. Они су веома добри људи, познајем их много година. Јелена Ивановна је учитељица и стотине већ одраслих људи јој je дубоко захвалнo. Она им је посветила цео свој живот, као, уосталом, и свом сину. Ишла је на састанке групе Нар-Анон, радила по програму „12 корака“, радила домаће задатке и заиста је прешла један велики пут. Резултати су огромни и она сада већ може да живи захваљујући спољној подршци… Aли син наставља да конзумира дрогу и алкохол. Саша jе покушавао да оздрави много пута и сваки пут се то дешавало након неких стра-шних догађаја у његовом животу: озбиљне саобраћа-јне несреће кад је једва остао жив, предозирања, после којег су дуго остале последице, несрећног случаја са његовим другом, такође наркоманом, који је остао тежак инвалид; најзад је почео да оздравља након једне њене интервенције… И опет рецидив и опет употреба психоактивних супстанци. Сада се дрогира помало, тихо седи у својој соби и скоро ни са ким не комуницира. Одрастао је човек, његови вршњаци су одавно завршили факултете, раде, имају децу, а он тако живи сам и тавори. Јелени Ивановној је јасно да је сада „потез на њој“ и одлично зна шта јој је чинити: потребна је нова интервенција, треба га упутити у рехабилитациони центар и поставити строге грани-це, не би ли Саша променио начин живота. Међутим, интервенција подразумева жестоку алтернативу у случају да син одбије да иде на рехабилитацију, а она се плаши његове реакције. Њој су стално три узнемирујуће мисли на памети, њена три страха и то је паралише. Размишља: „Боље да сачекам, нисам још спремна, можда ће се некако нешто променити…“.

Осећања и живот. Увређеност. Страх. Гнев. Кривица. Усамљеност – из књиге „Ја га волим“

Знате ли како живи мајка наркомана? У страху. Страх је њен верни сапутник зато што се свега боји. Боји се да ће син умрети, да ће се предозирати или ће га неко убити, или ће извршити самоубиство. Само онај ко је кроз то прошао зна шта значи лупати на закључана врата синовљеве собе, знајући да је син унутра, а нема никаквог звука, шта значи „реанимирати“ поплавелог сина и очајнички викати да неко позове „хитну“. Само ми знамо како нам је кад зовемо службу за пријављивање несталих лица, описујемо како је био обучен и дајемо лични опис, када нам сина траже међу мртвима. Али то није све. Страшно је што је он опет узео кредит, а ја морам да га отплаћујем. Страшно је што ће опет доћи до рецидива и све ће се поновити из почетка. Страшно је чекати га целу ноћ на прозору. Страшно је кад се понаша као ђаво, страшна је његова подлост, као да је апсолутно без савести. Страшна је она неизвесност кад стојиш у лифту и размишљаш шта те чека код куће? Као да мајка живи на сувој грани дрвета, која је напукла и у једном моменту ће се сломити. Живот мајке наркомана је ужасан.

Зауставите насиље које се врши над вама и које ви вршите над другима! – из књиге „Ја га волим…“

Породици и пријатељима алкохоличара и наркомана.

Једно од основних права је право на миран, сигуран живот, право на безбедност. Истовремено, то је једна од основних потреба сваког човека и са присуством или одсуством безбедности повезани су многи наши поступци и, генерално, начин живота, много више него што се то чини на први поглед. Наравно, ту се подразумевају сигурносне браве у нашем стану, осветљавање мрачних уличица ноћу. То подразумева и да имате своју кућу, стан или собу где можете затворити врата и опустити се, да имате с ким да озбиљно поразговарате и да се посаветујете о неким значајним животним ситуацијама, да имате сигурно радно место. Управо, право на безбедност најпре страда када се у породици појави наркоман или алкохоличар. Тотална несигурност је саставни део живота сазависне породице. Ту се подразумева финансијска и, уопште, материјална несигурност, стална опасност од физичког насиља, па чак и смрти. Много пута сам имала прилику да чујем од жена и мајки приче о батинама, тучама, крађама и осталим врстама насиља, чак и о директним претњама смрћу, укључујући примену разних борилачких вештина и потезање ножева.

Дистанца с љубављу, права личности и одговорност за своје поступке – из књиге „Ја га волим…“

Књига намењена породици и пријатељима алкохолчара и наркомана (ускооро у штампи)

Неодговорност је оно за шта најчешће oкривљују алкохоличара или наркомана. Он мора да престане са конзумирањем психоактивних супстанци, он мора да буде од речи, он мора да се лечи, он мора, он је дужан… А он то не ради. Сад већ знамо и зашто: зато што је он болестан, тако болестан да прво што је он заиста дужан, и то дужан самом себи, јесте да попије нешто или да узме дозу да би се осећао боље, а све остало може да причека. Њега у томе неће зауставити ни наше проповеди, ни примена силе (на коју ће он такође одговорити насиљем), ни било какве васпитне мере. Једино што ће га зауставити јесте управо тај зависнички живот, зато што је веома болно, одвратно и страшно бити зависник. Већ и сами знамо да ако дозволимо животу да то учини, ако престанемо да штитимо наркомана или алкохоличара од последица употребе психоактивних супстанци, ако будемо контролисали своју сазависност, он ће највероватније успети да се заустави пре него што умре.

Здрава породица и породица у невољи – из књиге „Ја га волим…“

Књига намењена Породици и пријатељима алкохолчара и наркомана

Попричаћемо о томе како изгледа мање или више здрава породица. Моћи ћете да увидите неке јаче стране ваше породице, али и мане које се могу исправити док још није касно.

Дакле, главна функција породице је да васпита и омогући сваком њеном члану да се оствари у својој целовитости. А ви, наравно, знате да се човек састоји од душе, њеног вишег дела, тј. духа, и тела. Одгајити  човека значи васпитати га целовито, укључујући све његове делове. Најважнији је дух и зато је неопходно да се човек научи духовном животу. Шта то значи?

То значи да ја нисам центар света. Не остварује се све што пожелим. У центру света је Бог, а ја сам са Њим некако повезана и зависим од Њега. То је просто чињеница мог живота, чак и ако ми се то не свиђа или ја то не знам. Оно што је за мене добро Бог ми и даје и Он боље од мене зна шта је добро, а шта није. Слично је и са човеком који лута по шуми и коме се чини да иде у правом смеру зато што се испред њега кроз дрвеће пробија зрак сунца, али се са хеликоптера јасно види да то није крај шуме, него веома опасна мочвара. Али ми имамо среће што имамо телефонску везу са тим хеликоптером и зовемо: „Да ли могу овуда?“. Из хеликоптера одговарају: „Не, не иди туда“. – „А куда да идем?“ – „Надесно, тамо где су јелке и борови“. – „Али тамо нема пута!“ – „Има, и тамо је крај шуме“. Тај „телефон“ је наша савест. Ако је слушамо, изаћи ћемо из „шуме“ и нећемо упасти у мочвару, тј. решићемо све своје животне задатке и нећемо упасти у замку „мочваре“ ка којој нас све време води наше незнањe.

Реални циљеви и перспективе породице – из књиге „Ја га волим…“

Мотивација за сопствено оздрављење.

Да ли желимо да он оздрави?

Кажу да породица детету личи на мајчину утробу. У мајчином стомаку дете је расло од заметка до малог човека који сада већ може да дише сам и да се храни одвојено од мајке, и зато га је могуће донети на овај тежак свет. Тако и у породици дете мора прво да научи како да живи тежак живот одраслог човека и тада је могуће пустити га да оде из ње. А знате ли зашто? Да би створио сопствену породицу. Као што у стомаку мамин организам сам припрема храну и заштиту од болести коју даје детету, тако и породица припрема „храну“ за развој детета, смекшавајући и ублажавајући оштрице живота за које дете није спремно и на такав начин га штити од неприлика. Као што су мама и дете једно, али су и одвојени плацентом једно од другог, тако су деца једно с породицом, она улазе у свет заједно с породицом, док су унутар породице од других чланова одвојена личним границама. Као што од мамине љубави и благостања зависи дететово благостање, тако и од љубави у породици и њеног здравља зависи дететово благостање.