Архиве категорија: комуникација

ГОВОРИТЕ

Говорите. Разговарајте о ономе што вас брине. Не постоји гаранција да ћете бити саслушани, да ће вас разумети, да ће се нешто променити, ако отворите уста и изговорите свој бол речима. Али вреди покушати, јер осим покушаја немамо ништа друго. Управо. У супротном, бол ће остати, али ћемо изгубити шансу да нешто променимо. Због страха да се отворимо и страха губитка другог, долази до редовног, методичног губитка себе.

Разговарајте једни с другима о ономе шта желите. Колико год то глупо, смешно, неумесно, неблаговремено, непримерено било. Разговарајте о ономе што волите. Или о томе, да су гнушање и равнодушност дошли на место нежности и радости. Шта се десило? Сећајте се. Извадите отуда то незадовољство и увреде које су као цигле изградиле зид неразумевања.

Пробијајте се једни према другима кроз срамоту и стид. Идући, седећи, лежећи. Да, било како, само искрено разговарајте. Разговарајте у кухињи, разговарајте телефоном, разговарајте писмима или плесом, само немојте да ћутите једни с другима о важним стварима. О ономе што вас брине. О ономе што морате да обуздате и гушите, да бисте сачували своје „лице“ – маску пристојности.

Говорите искрено. О том, да сте уморни. О ономе што желите. И о ономе што нимало не желите. Говорите о својој љубомори. Да се ​​плашите. О томе да вам се сада чини бескорисним и започињати разговор. Управо тада и започните. Време истиче сваког минута. Сваког сата истиче шанса да нађете блискост с другим и задржите свој интегритет, своју целосност, признајући своја осећања и мисли. Допуштајући својим потребама да говоре, ми допуштамо љубав.

Текст Маша Мошковскаја

http://www.facebook.com/groups/europsychology/permalink/708699626474066/?sfnsn=wa

Молба

Молба (прозба) је један веома суптилан психолошки „организам“ који захтева дуго и деликатно педагошко обликовање у детињству. У овом су организму спајени у семантичко јединство нада и поверење, смирење и достојанство, искреност и самоспознаја, поштовање и вера, унутрашња потреба и слобода.

Ако само један од ових „органа“ изађе из строја, молба се претвара у своју супротност. Без наде, човек уопште не моли; без поверења он не моли другог, већ га тестира; без смирења не моли, већ захтева; без достојанства не моли, већ мољака; без схватања о унутрашњој неопходности онога што моли, о својој потреби за тим – не моли, већ тера каприц; без вере у несебичност другог – нуди трампу; без поштовања његове искрености – нуди мито; без признања његове слободе – лукаво манипулише или грубо уцењује.

Фјодор Ефимович Васиљук

Шта дајемо другима и шта желимо да од њих добијемо?

Комуникација – то је тајна размена, алхемија, вађење злата из руде наших емоција, осећања, покрета и речи.

Магија додира руке другог човека, душе другог човека. Међутим, најчешће је простор наше комуникације загађен. Прљавштина и сиромаштво друштвених мрежа и медији – то је само пола невоље. Кад се сретнемо једно с другим, о чему и како разговарамо? Све је то узајамно повезано. Друштвене мреже нам само показују наше неумеће да комуницирамо. А медији уопште не претпостављају саговорника с оне стране екрана. Али, без саговорника нема ни нас самих. Нажалост, ми и не слутимо да се комуникацији треба учити. Да је разговор – уметност. Комуникација са људима, са животињама, са природом – то и јесте уметност живљења. Без те уметности у нама се ствара  празнина коју ничим не можемо попунити. Тако постепено, неприметно, живот замењује његова сенка, његово унакажено подобије. И ми губимо свако интересовање за живот. Он постаје наметнута навика, понекад весела, понекад суморна. Као кад би кренули на путовање и успут заборавили одакле смо пошли и куда смо се упутили. Али као што знамо, у свакој бајци је увек могуће чудо. Чудо сусрета, комуникације, блискости… Важно је само да ми за то чудо будемо спремни…

философ Андреј Баумејстер (Украјина)

andriibaumeister.com

Шта спречава комуникацију?

Из нове књиге коју преводимо – „Растанка нече бити – како преживети смрт и страдање ближњих“, аутора Фредерике де Грааф, оснивача првог московског хосписа. У књизи се говори о ономе што се никако не може избећи у животу – о болестима ближњих, о губицима, о растанку са умирућима…

Способност да видимо и чујемо човека не даје нам се тако лако.

Шеснаестогодишња Ева је била из верујуће, православне породице. Стално су је хвалили што је била тако храбра, искрено верујућа и што се ничега није бојала. То ју је спречило да буде оно што јесте, да отворено покаже да је у ствари мала девојчица која се веома плаши и која тражи подршку. Када је умирала у очима јој се видео страх, а около се чуло само: „Како је јака!“ Тако је и умрла у самоћи, иако је око ње било пуно људи. Њени ближњии нису могли да схвате да су се они тим речима штитили од реалности, крили се од онога што се на самом делу дешавало са девојцом.

            Митрополит Антоније издваја следеће разлоге наше унутрашње затворености:

  1. Страхови.

            „Пред сваким од нас стоји питање нашег страха од патње, страдања – свог, не туђег страха. Чини нам се да ако се отворимо, чим се отворимо, чим чујемо, видимо, чим схватимо – бол ће растргнути душу. Наше учешће у животу света, у човековом животу и у Христовом животу почиње када кажемо: Да! Нека буде тако! Био то и свет и једна особа или нека измучена група људи; прихватање других значи, употребљавајући образ Христа, узимање другог човека, туђе страдање на своја леђа.“[1] Наставите са читањем