Архиве категорија: комуникација

Шта дајемо другима и шта желимо да од њих добијемо?

Комуникација – то је тајна размена, алхемија, вађење злата из руде наших емоција, осећања, покрета и речи.

Магија додира руке другог човека, душе другог човека. Међутим, најчешће је простор наше комуникације загађен. Прљавштина и сиромаштво друштвених мрежа и медији – то је само пола невоље. Кад се сретнемо једно с другим, о чему и како разговарамо? Све је то узајамно повезано. Друштвене мреже нам само показују наше неумеће да комуницирамо. А медији уопште не претпостављају саговорника с оне стране екрана. Али, без саговорника нема ни нас самих. Нажалост, ми и не слутимо да се комуникацији треба учити. Да је разговор – уметност. Комуникација са људима, са животињама, са природом – то и јесте уметност живљења. Без те уметности у нама се ствара  празнина коју ничим не можемо попунити. Тако постепено, неприметно, живот замењује његова сенка, његово унакажено подобије. И ми губимо свако интересовање за живот. Он постаје наметнута навика, понекад весела, понекад суморна. Као кад би кренули на путовање и успут заборавили одакле смо пошли и куда смо се упутили. Али као што знамо, у свакој бајци је увек могуће чудо. Чудо сусрета, комуникације, блискости… Важно је само да ми за то чудо будемо спремни…

философ Андреј Баумејстер (Украјина)

andriibaumeister.com

Шта спречава комуникацију?

Из нове књиге коју преводимо – „Растанка нече бити – како преживети смрт и страдање ближњих“, аутора Фредерике де Грааф, оснивача првог московског хосписа. У књизи се говори о ономе што се никако не може избећи у животу – о болестима ближњих, о губицима, о растанку са умирућима…

Способност да видимо и чујемо човека не даје нам се тако лако.

Шеснаестогодишња Ева је била из верујуће, православне породице. Стално су је хвалили што је била тако храбра, искрено верујућа и што се ничега није бојала. То ју је спречило да буде оно што јесте, да отворено покаже да је у ствари мала девојчица која се веома плаши и која тражи подршку. Када је умирала у очима јој се видео страх, а около се чуло само: „Како је јака!“ Тако је и умрла у самоћи, иако је око ње било пуно људи. Њени ближњии нису могли да схвате да су се они тим речима штитили од реалности, крили се од онога што се на самом делу дешавало са девојцом.

            Митрополит Антоније издваја следеће разлоге наше унутрашње затворености:

  1. Страхови.

            „Пред сваким од нас стоји питање нашег страха од патње, страдања – свог, не туђег страха. Чини нам се да ако се отворимо, чим се отворимо, чим чујемо, видимо, чим схватимо – бол ће растргнути душу. Наше учешће у животу света, у човековом животу и у Христовом животу почиње када кажемо: Да! Нека буде тако! Био то и свет и једна особа или нека измучена група људи; прихватање других значи, употребљавајући образ Христа, узимање другог човека, туђе страдање на своја леђа.“[1] Наставите са читањем