Игнорисање осећања као социјално одобрен начин самоубиства

(Ово је један ранији текст са мањим исправкама)

Када игноришете ваша осећања, ви игноришете себе. Зашто? Зато што се човек састоји од осећања. Ви сваки дан осећате да те и те емоције утичу на доношење одлука у вашем животу. То је та покретачка сила која стоји иза сваког вашег корака. Игнорисати своја осећања – исто је као и одрицати дисање, одрицати свој живот.

Најтужније је то, што се људи не рађају с таквим умећем, деца слободно изражавају радост, тугу, страх или незадовољство. И вама просто у тамо неком мементу говоре да не би требали да осећате то што тренутно осећате, да сте „просто“ сувише осетљиви, да само нешто „измишљате“, причињава вам се. У том моменту они ваша осећања игноришу, осуђују вас. И тако постепено почињете да верујете, да вам се „чини“ да осећате, постајете „удобан“ представник друштва, престајете да штитите своје границе када их нарушавају и наносе вам бол, више не вриштите када вас психички унизе или погазе. Ваша осећања у том моменту нису идентификована. А ако, не дао Бог, будете протествовали и говорили о своојим осећањима (преживаљавањима), осудиће вас, назваће вас „слабићем“, зато што се то сматра неприличним, нешто горе него ли разголитити се пред људима.

Псовке као последица недостатка самопоуздања

Из књиге „ЊЕГОВАЊЕ САОСЕЋАЊА“ – Александра Колмановског– Почињући разговор о псовкама, прецизираћемо да не говоримо о оним људима којима се једанпут у години деси да опсују „за себе“, већ о онима који свој свакодневни говор употпуњавају псовкама. Такви људи се видно разликују од оних који не псују. Који су то психолошки узроци псовања?

– Те психолошке узроке је лако схватити на основу нашег свакодневног искуства. Шта је псовка као језичка појава? То су табуиране речи у неком језику, тј. речи које је забрањено користити. Изгледа нам чудно: зашто постоје речи којима је забрањено служити се? Ако мало боље размислимо о овој противречности, постаје јасно да су оне потребне да би се показало како ја рушим те културне баријере, ја их не признајем. Погледајте како сам моћан, снажан, како сам независан!

Два разлога због којих не волимо себе и начини превазилажења / 2

Два разлога због којих не волимо себе и начини превазилажења

Наставак разговора са психологом Александром Колмановским

– А сада да пређемо на то како се у ствари може решити проблем самоприхватања и вољења себе. Причали смо на ту тему са различитим особама и постоје две концепције, два различита приступа. Један приступ је да треба прихватити себе без обзира на све, а други да треба схватити: зашто ми себе не прихватамо и да то у себи изменимо.

– Одговор проистиче из горе реченог. Позитивно самоприхватање јесте принципијелан однос према својим манама као према нечему што ја сам нисам бирао и за шта нисам крив. То је моја несрећа, мој проблем, али не кривица.

– Постоје ли такве особине због којих човек себе никада не може да прихвати у потпуности?

– Не.

– А сада најважније питање: шта је неопходно да човек уради како би прихватио себе? Шта може да уради сама особа?

Два разлога због којих не волимо себе и начини превазилажења

Разлози због којих не волимо себе, комплекси

Како заволети себе

– Покушавајући да решимо своје проблеме или проблеме друге особе, веома често се срећемо са чињеницом да особи недостаје оно што се обично назива „љубав према себи“. Тј. постоји неки унутарњи конфликт. Ту појаву, такође, зову недостатком самоприхватања. Можете ли нам појаснити како се то тачно зове или, ако су у питању различити појмови, у чему је разлика? Постоје моралисти којима ова тема и није нарочито блиска, који кажу: зашто волети себе – то је егоизам. Али, ево, разматрајући проблем, ипак схватамо да су егоизам и љубав према себи различите ствари. У чему се, по вама, љубав према себи разликује од егоизма?

– Љубав према себи се још назива самоприхватање (прихватање себе). Што се боље човек односи према себи, то се боље односи према окружењу. Што више човек прихвата самог себе, то лакше прихвата друге људе и лакше му је да се концентрише на њих.

Егоизам и јесте управо то, када је човеку тешко да се концентрише на друге људе.