Архиве категорија: како заволети себе

Два разлога због којих не волимо себе и начини превазилажења / 2

1a2c81c1-850a-4bdb-9948-795e376cdce6

Два разлога због којих не волимо себе и начини превазилажења

Наставак разговора са психологом Александром Колмановским

– А сада да пређемо на то, како се у ствари може решити проблем самоприхватања и вољења себе. Причали смо на ту тему са различитим особама и постоје две концепције, два различита приступа. Један приступ је да треба прихватити себе без обзира на све, а други, да треба схватити: зашто ми себе не прихватамо и да то у себи изменимо.

Одговор проистиче из горе реченог. Позитивно самоприхватање јесте принципијалан однос према својим манама као према нечему што ја сам нисам бирао и за шта нисам крив. То је моја несрећа, мој проблем, али не кривица. Наставите са читањем

Advertisements

Два разлога због којих не волимо себе и начини превазилажења

1a2c81c1-850a-4bdb-9948-795e376cdce6*Разлози због којих не волимо себе, комплекси

*Како заволети себе

(Разговор са психологом Александром Колмановским)

– Покушавајући да решимо своје проблеме или проблеме друге особе, веома често се срећемо са чињеницом да особи недостаје оно што се обично називаљубав према себи“. Тј. постоји неки унутарњи конфликт. Ту појаву, такође, зову недостатком самоприхватања. Можете ли нам појаснити како се то тачно зове или, ако су у питању различити појмови, у чему је разлика? Постоје моралисти којима ова тема и није нарочито блиска, који кажу: зашто волети себе – то је егоизам. Али ево, разматрајући проблем, ипак схватамо да су егоизам и љубав према себи различите ствари. У чему се, по вама, љубав према себи разликује од егоизма? Наставите са читањем

Љубав према ближњем и брига о себи

Понекад ми задају овакво питање (а некад сам га и сама задавала другима) – како спојити бригу о себи и љубав према ближњем? Све изгледа доста једноставно, важно је слушати себе, бринути се о својим потребама, радити оно што ти се хоће, а не оно шта „треба“. С друге стране, значи шта, треба да постанем егоиста? А шта са заповешћу о љубави према ближњем и „ко хоће да узме од тебе кошуљу, подај му и хаљину“? Поред тога, људи имају потребу за нашом помоћи и бригом, а као прво наши ближњи – деца, супрузи, родитељи, другови. Што су ближи односи, то је теже одредити границе. Који део свог времена могу да потрошим на себе, да се моја деца не би осећали напуштени (одбачени)?

Понекад на такве сумње одговарају, да следујући својим потребама, човек ни у ком случају неће постати егоиста, него ће, напротив, постати све хармоничнији. Не мислим да је то истина. Уопште, за психички здраву индивидуу природно је желети безопасност и комфор и не хтети жртвовати своје интересе ради других. А љубав и самопожртвованост – је нешто више него психолошко здравље, то је више од природе.

Па ипак брига о себи не противречи љубави и самопожртвованости. Пре ће бити да су то различити нивои човечије реалности. Способност бринути се о себи, својим потребама и границама, говори о психолошком здрављу, а способност притеснити себе у својим потребама ради другог – о духовном здрављу. И они не сметају, него помажу једно другом, но само ако их не мешамо међусобно.

Старајући се да угодимо свима укруг и не бринући се о себи, човек „прегори“, губи способност да се радује и воли. Тада место љубави заузимају дуг, кривица, гнев… Таква самопожртвованост је – само илизија.

Научивши слушати себе, бринути се о себи и постављати своје границе, ми наравно ризикујемо да у себи откријемо „егоисту“, довољно лењивог и несклоног духовном усиљу (напору). Но зато се ослобађамо од илузија. И ако притом, поред здраве лењости, ми ипак донесемо одлуку да ограничимо себе у својим потребама ради другог, умеће да слушамо себе помоћи ће нам да избегнемо многе опасности на том путу. На пример, да опет не „прегоримо“ када буде потребно побринути се о другима, жртвујући неке своје потребе.

психолог Татјана Кошелскаја

https://www.b17.ru/article/71696/

© Познај себе

Без кривице криви. Или како нам умишљен осећај кривице трује живот.

Смелјанец Јулија Андреевна

Практична психологија

Кривица – то је наше стремљење

 да изменимо прошло, садашње или будуће,

 у корист неког другог.

Ричард Бах

Кривица је непријатан осећај који разједа човека изнутра. Пре или касније то стање је осећао свако од нас. Могли само да закаснимо на састанак, да не испунимо своја обећања, да разбијемо неку ствар коју је неки човек волео. Из осећаја кривице људи лажу, поклањају скупе поклоне, одричу се од својих жеља, и чак склапају брак. Многи се људи суздржавају, не дозвољавају себи «сувишног» због страха да буду криви пред другим чевеком, страхујући да ће да га увреде и да наруше његове границе и личне интересе. Страх да се каже «не» веома често происходи из бојазни да увредимо другог својим отказом и самим тим да се нађемо криви пред њим.

Човек који је склон да буде крив дубоко унутар себе је убеђен у своје сопствено «свемогућство» – тј. у своју способност да ради све и да буде све свим људима. Немогућност да се испуни тај перфекционистички задатак изазива осећај кривице, када човек не може да уради огромну количину ствари које је он запланирао. Наравно да постоји и реална кривица за неке учињене поступке, нпр. ако нисте испунили своје обећање нисте на време вратили дуг. Кривица увек иде у пару са другим непријатним осећањем као што је увреда. Ако сте се увредили на некога, тада ви са своје стране очекујете да ће тај човек да се осећа кривим и да ће се пре или касније раскајати. Тј. кривац «пројецира» своју увреду на другог, тј. њему се чини да се други човоек на њега увредио и зато је он дужан да се осећа кривим. Често то остаје неразјашњена фантазија, која, могуће је, и не одговара реалности.

Што је то кривица и како се она пројављује?

Кривица је директно везана с таквом појмом као инфантилност, тј. дечјим понашањем. Сетите се како се понашају мала деца… Они се осећају најважнији на свету, центром света. И такво схватање себе за дете је потпуно приридно. Психолог Жан Пиаже је то назвао егоцентричним сазнањем, и то није исто што и егоистичко. Егоцентризам (од лат. лат. ego — «ја», centrum — «центар круга») – неспособност или нежелење индивидуе да размотри другу, различиту од сопствене, тачку гледишта као ону која заслужује пажњу. Дете је до пет година убеђено да сви виде свет исто тако као и он. Поставити себе на место  другога дете не уме. Тек после пете код њега се формира реалистичко мишљење и сазнање, и тада он од егоцентризма прелази к реализму.

Проблем се састоји у томе што ми једним делом своје личности одрастамо, а друга нам може остати инфантилна. Као правило, инфантилне, дечје структуре личности остају у емоционалној сфери и у сфери међуличних односа. То значи да се веома често одрастао човек односи према другим људима егоцентрично, као мало дете. «Теби се нешто десило? Сигурно сам ја нешто погрешно урадила?» – пита жена разљућеног мужа. Жени се чини да само она може да буде узроком незадовољства мужа. Она не може да претпостави да код њега постоје неке његове, не повезани с њом, околности које га терају да се љути и које га доводе у растројство.

Кривица и савест

Осећај кривице је разултат разрешења централног конфликта, који прати развиће личности човека, Едиповог конфликта. Шта се дешава у том моменту унутар детета? Сваки човек у то време проживљава борбу међу животињским, егоистичким побудама и социјалним нормама и одредбама. Кривица кажњава човека изнутра, када он ради или помишља нешто што сам сматра неисправним. Малени дечачић на дечјом игралишту би веома хтео да лупи увредиоца лопатицом, но уздржава се зато што зна да се то његовој меми неће свидети, највероватније је да ће она да виче на њега. А поред тога, други родитељи ће да га сматрају кавгаџијом. Нормалан осећај кривице служи човеку као сигнал да се налази у опасној зони, када, понекад несвесно, могу почети да се пројављивати његове агресивне побуде према другима. Његова савест, потребује отказа од отворене агресије. Страх од спољашње казне од стране моћнијих родитеља се преображава у унутарње ограничење – савест. Сложићете се, да не можемо све и свагда да поверимо тим људим акоји нас окружују (ближњим, началству, родитељима).

Нећу да поновим грешке моје маме!

Постоје родитељи који би жарко желели да не понављају грешке својих сопствених оца или мајке. Хоће да васпитају своју децу пажљивије, образованије. „Моја мама се цело време на мене љутила“, -размишља таква жена, – „ Ја на своје дете нећу да се љутим“.

Крајности су свагда лоше. Када се ми уопште не љутимо на своје дете, сматрајући то испод свог достојанства, тада ми спречавамо развиће код детета нормалног осећаја кривице. Деца израстају «безосећајни» или с видним недостатком савести. Они немају унутарњег орјентира у узајамним односима с другим људима у друштву. Сетите се историја најпознатијих убица и насилника, као правило нико се од њих није кајао за учињено. Историја сваког из њих, дечја историја, је пуна насиља, фрустрација, жестоког обраћања с њима од стране одраслих. Тј. они су опдрасли у средини у којој је било немогуће да се формирају адекватни морални принципи и врености. Једно од дефиниција кривице звучи овако, кривица – то је емоцијонално стање у којем се нашао човек који је нарушио моралне или правне норме, које регулишу понашање људи у друштву[1]. Кривица (Guilt). Сазнање човеком тог да се он удаљио од важних улага, помоћу којих он одржава односе с људима[2].

«Љубав», кроз увреду и кривицу

Постоје породице, где помоћу осећања кривице регулишу односе.

Где се дечје-родитељски односи успостављају кроз свезу осећања увреда-кривица. Обично у таквим породицама избегавају да питају директно, зато поглед који означава да је он увређен постаје команда к дејству, тј. скривена молба, а пре ће бити чак и захтев. «Ја хоћу…» – говори такав поглед, «и мени није важно како се ти притом осрећаш». Оставити другог кривим – то је начин казнити га за то што ближњи није поступио тако, како сам ја од њега очекивао. Није опрао посуђе, није научио лекцију, није поклонио жељени поклон.

«Не ради тако како ја хоћу, нека онда сам плати», мисли за себе жена, и «одлази» у увреду, не говорећи са супругом недељама, или му одговарајући «кроз зубе». При томе тајно гајећи наду да ће се он раскајати и  признати своју кривицу. При томе се други: друг партнер, супруг, дете превраћа у марионету, којом се може управљати. Нпр. демонстративно не дизати телефонску слушалицу у току неколико дана и на тај начин држати га на «кипећој тачки кривице». У породицама где је алкохоличар или наркоман, све је потчињено пребивању у порочном кругу, где епизоде употребљавања супстанце, а затим раскајања, смењују пребивање у осећању кривице и стида за учињене поступке. Веома често жене алкохоличара или родитељи наркомана сматрају себе кривима у томе што се појавила зависност. Наравно, у реалности то уопште није тако. Без обзира на то што својим сазависним понашањем рођаци довољно често подржавају зависност, та појава (зависности) има под собом најразличитије узроке и никако се не може објасниоти утицајем једног-јединог човека. И без обзира на то постојан осећај кривице на дуго не напушта сазависних блиских.

Кривица је заразна?

Кривицом, као начином успостављања односа, могуће је да се заразимо у својој родитељској породици. Бива да мама или отац хипертрофирају осећај кривице у детета, зато што су сами били тако васпитани и предају му огроман сопствени осећај кривице. У таквим случајевима, се показује да је казна (емоционална или физичка) несразмерна учињеном поступку. За незначајан несташлук дете прима огроман поток прекора на своју адресу, осећање глобалности крвице и немогућности да се кривица искупи.

У таквим породицма не знају да праштају себи, ни другима. Дете одрастајући у таквој средини, присваја многообразни опит самокажњавања, пошто код њега нема опита праштања у односу према самом себи. То могу бити неуспеле љубавне везе, у којима човек одиграва «кажњавање» за то, што је он лош, јер управо томе су га научили у његовој родитељској породици. Често понављајуће трауме, преломи и ране могу да буду сведочанством самокажњавања. Неумеће распоређивати новцем, немогућност учинити свој живот бољим може бити јарко сведочанство тога да човек на подсвесном нивоу не осећа себе добрим и достојним.

Дете и његова представа о осећањима, а такођер и о томе, како он може да повреди друге људе формира се у родитељској породици, у дечијем колективу, кроз васпитаче, баке и деде. Повишена увредљивост родитеља може изазвати у детета постојани осећај кривице. Он се боји да направи корак да неби исправоцирао осећања матере, или да се неби нашао кривим пред њом. Такав стил вапитања веома често изазива у старијем узрасту разне варијанте заштите: као што је наметљива брига о другом, демонстративна љубав, лицемество, подављена агресивност. Тако се човек понаша према другима из страха остати крив.

Стид и кривица – два пара ципела

У својој пракси сам се сусретала са ситуацијом када често бркају та два осећања, стид и кривицу. Наравно није искључена ситуација да их човек може осећати истовремено. Постоје људи склонији да осећају стид, други – кривицу.Важно је схватити разлику између та два осећања.

Стид – то је стање одсуства подршке, жеља да се кроз земљу пропадне, зато што си ти лош. Кривица – то је осећање да си ти урадио нешто лоше. Стид дотиче централну идентичност човека (ја нисам за ништа, сви ме осуђују), његову целостну самост, његову суштину, док се кривица дотиче његових дела (ја сам урадио лош поступак). Стид и кривица играју важну улогу, то нису ни добра ни лоша осећања, као и било која друга осећања они нам дају могућност да се орјентишемо у пространству других људи, осећајући своје сопствене границе и оних који нас окружују. Нико не воли те људе који се брину само о том како да удовоље искључиво и само своје потребе.

Кривица и одговорност

Ми смо већ говорили о томе да понекад егоцентрична позиција принуђује човека да се осећа кривим. Принуђује га да на себе узима непотребан товар кривице, просто по навици. Просто, из разлога што је човек приучен да свагда и у све сумња у првом реду у самог себе, и тек потом почиње да размишља о томе да и други људи такођер могу да буду у чему то неправи. Све то изграђује у човеку навику да избегава одговорност. Нпр. избегава директне одговоре, да неби дао обећања, чија нарушења могу да изазову у души осећај кривице. Ништа не ради, «умртвљеност» уместо дејства може да сведочи о страху бити кривим. Успут речено такво понашање веома често изазива незадовољство код блиских и колега, и човек свеједно бива крив.

Страх да се узме на себе одговорност из опасности бити кривим може да се пројављује у речима «Ну да, може бити…», «Ако успем», «Погледаћемо». Обратите пажњу да иза тих одговора нема јасности, нема ни «да», ни «не». Пошто одговорност претпоставља, да човек узима на себе «одговор», овде реч иде о избегавању одговорности. Често се жене или мужеви жале да њихов партнер не може ништа да реши, развлачи «гуму», одуговлачи. Послови се не раде месецима и због тог се не предузимају важна и озбиљна  решења о томе што је важно за сву породицу у целини. Корен свега тога је страх бити кривим

и, наравно, страх погрешити, донети погрешну одлуку, пошто у човоека нема опита самоопраштања. Кривица ће га, као огромна рупа, прогутати и однети у сами центар бола, где ће се човек заузети «изједањем» самог себе за своје «ужасне» поступке. Узгред речено, грижа савести је близанац осећању кривице. Грижа савјести – изједајуће огорчење, које происходи из осећања себе кривим, тј соећања кривице. Човек који се мучи грижом савести, је љут на себе. Оно произниче због напрегнутог обраћања пажње на своје недостатке, грешке, грехе. Грижа савести се пројављује у самоукоревању, тј окривљавању и порицању себе. Самоосуђивању, тј. подављивању, понижавању себе. А такођер и у самоунижењу, тј. када постојано приносимо извињење, када се и не тражи.

Начини рада над собом

Ми смо говорили о томе како се осећај кривице формира, о томе да постоји реална и умишљена кривица. Време је да поговоримо о томе, како се избавити од осећања кривице.

  1. Покушајте да се разаберете дали заиста ваша кривица има право да постоји, или је то опет покушај да начините себе кривим за све беде на свету. Овде ће помоћи питање «У чему је моја кривица?», и одговор је дужан да буде довољно јасан и конкретан. «Ја сам крив у том и том…». Ако као одговор од себе чујете размазане, нејасне одговоре, онда сте вероватно изнова свалили на себе туђе бреме.

Пре свега рецимо и то да сви ми живи људи пре или касније ненамерно можемо да учимнимо штету, или да емоционално повредимо друге људе. Шта да се ради ако сте ви заиста криви?

  1. Молити за опроштај, извинити се, кајати се, надокнадити нанесену штету. Ако сте у друга узели неку ствар и упропастили или изгубили је, нисте испунили обећања, закаснили на састанак итд.

У случају да човоека пред којим сте криви, више нема међу живима, постоје разни начини рада с осећањем кривице (написати писмо, просто покајати се, отићи у цркву итд.) Главно знајте, да и у преступника, лопова, рецидивиста постоји право на помиловање и поновно разматрање оптужбе. Упитајте себе, тај суд који се одвоја унутар вас, дали је он праведан?

Понекад то што просиходи код нас у души слично је на најжешћи судски процес. При том је страна којаоптужује активна у својим претензијама и окривљивањима. Тај који оправдава, тражи објашњења учињеним делема, указива на олакшавајуће околности, та унутарња страна ћути. Заштитник ћути. Наш унутарњи оптужени, као да се зараније отказује од заштите, и као разултат прима највишу могућу казну. Зато је могуће покушати узети лист папира и написати нешто у своју заштиту, урачунавајући све околности међу којима и олакшавајуће.

  1. Користиће такођер и умеће ставити баријеру при покушају наметања кривице и стида са стране. Сваки пут напомените себи да погрешити – то је нормално, сви смо ми људи, но сами по себи ми имамо право да будемо такви какви смо.

[1] (Е.Ильин „Психофизиология состояний человека“).

[2](Л. Хьел, Д.Зиглер. „Теории личности“.)

http://www.b17.ru/article/18219/

ЈА САМ ГОРИ ОД СВИХ, И ТAKO МИ ЈЕ ДОБРО?

У ћошку

Ина Карпова, 5. април 2009. г. Психолог

„Ја сам ништарија. Мени ништа не полази за руком. Није ни чудо што ме нико не воли.” Неретко се срећу људи који овако размишљају. Психолози их називају људима са ниском самооценом. Међутим, ако се мало боље размисли, може бити да управо тако ми хришћани и треба да мислимо о себи? Зар није у томе разлика између самозадовољног фарисеја и незадовољног собом митра-цариника? Није ли то одраз смирења.

Смирење као изговор

По признању свештеника, међу парохијанима се заиста веома често и редовно срећу људи са ниском самооценом. Такви увек сумњају у себе, воле да траже благослов и за најбезначајнији корак и веома, веома су заокупљени својим несавршенством. Када се од њих затражи помоћ, прва њихова реакција је — страх. Тако неки свештеник например, замоли парохијанку која уме да чита црквенословенски: „Помози за певницом, читај мало данас!” — „Не, шта Вам је! Ја ужасно лоше, страшно лоше читам! Нећу моћи! Ја се баћушка (оче) не усуђујем!” Дакле, иако такво понашање и изгледа као смирење, има ли оно у суштини било какве везе са духовним животом?

По мишљењу доктора психологије, професора Виктора Слободчикова, такво омаловажавање себе често представља – не смирење, већ болесно психолошко стање: „Оно се изражава у одбијању дејства воље — из страха да се не испадне неспособним, да се не изгледа глупо у очима других, да се не испадне неспретним, малоумним, неискусним. Такав човек чини све како би избегао ситуације могућег неуспеха. Како би се заштитио од тако страшних ствари, из страха он са себе скида одговорност: “Ја сам слаб, нисам стручан, нећу ја то успети”. Међутим, све је то само — пред људима. Када га нико не види — дошао је кући, затворио је врата — све у свему, нема више ниске самооцене!”

Чиме се дакле, смирење разликује од ниске самооцене? Према запажању протојереја Бориса Левшенка, свештеника московског храма Светога Николаја у Кузњецкој Слободи, шефа катедре догматског богословља Православног Свето-Тихоновског хуманитарног универзитета, ради се о томе да је: „Човек са ниском самооценом превише оптерећен мислима о себи, свагда је заузет собом. Са друге стране, смирени човек је просто заузет неким делом. Смирени човек прихвата своје несавршенство са надом на Божију помоћ, а човек са ниском самооценом болесно га проживљава и мисли о томе да није у стању да испуни било каква очекивања других, а често и завиди онима који ће то урадити боље од њега. Човек смирен, унутар себе, душом стоји пред Богом, а човек са ниском самооценом — пред људима”.

Најчешће, доживљај своје ништавности јесте — управо супротно од тог убеђења: мора бити онако како ја хоћу. А уколико не испадне тако – и само тако, значи да ја нисам ни за шта. По протојереју Борису Левшенку: „Са чиме се најчешће сусрећемо? — “Како бих желео да будем чувени научник, али у мојој глави нешто није како треба”. “Како бих желео да наступим на Олимпијади! Та, куд ћу ја тамо!…”; Или ми дај све — или ћу у супротном све одбити и због тога ћу само патити”. А по Виктору Слободчикову: „Са духовне тачке гледишта, то је иста та сама гордост, само окренута наопако: “Ја сам такав човек да, то – нешто, морам да имам али га немам”. Такође и мисао: “Та, одједном ће сви приметити да ја и нисам баш нешто нарочито паметан”, безусловно је од гордости”.

Такви људи неретко имају нездрав однос не само према себи, већ и према другима. По Екатерини Бурмистровој, дечјем и породичном психологу: „Ако је смирени човек склон да опрашта другима, није агресиван, за човека са ниском самооценом важи да, уколико среће некога ко је по његовом мишљењу још гори од њега, тада се то претвара у изливе агресивности. И тада нестаје лажног смирења: “Аха, Фифа! Дошла си у храм у панталонама! Ни свећу ниси упалила”!!!”

Човек наизглед смирен, и истински смирени човек, савршено другачије ће реаговати при сусрету са злом. По Виктору Слободчикову: „Ако шеф — битанга и хуља, обмањује и вређа потчињене, истински смирени човек ће се заложити за друге, док човек са ниском самооценом никада неће ући у сукоб. Истина, ако он иде у цркву свој страх ће покрити смиреношћу: „Не судите – да вам се не суди”. Али, зар је то смирење – пролазити мимо зла?”

Недовољно хваљена деца

Најчешће, лош однос према себи повлачи се још из детињства. То је случај са децом која расту без родитеља, или пак са децом из несрећних породица, где родитељи не маре за њих. Очево напуштање породице, по мишљењу психолога, веома умањује самооцену детета због тога јер је дете убеђено: ако би оно – дете, било довољно добро, тада тата не би отишао.

Међутим, такав човек може одрасти и у потпуно срећној породици поред родитеља који га воле, али у суштини поред родитеља који су, истина, заборавили да га похвале, али зато нису заборавили да га критикују. Породични психолог и мајка много деце (осморо њих), Екатерина Бурмистрова, објашњава: „Мало дете изграђује себе и своју самооцену на основу реакција родитеља. Људи са умањеном самооценом јесу — људи чији су родитељи сматрали да је хвалити — у принципу неправилно, или су се пак заносили поправљањем дечјег понашања (које је готово увек проблематично), критиковали не само понашање као такво, већ су и грдили дете: Чим си учинио нешто лоше — ти ниси добар. Отидите на дечије игралиште и чућете како тамо нека бака — и то она која воли! — говори из срца: ”Ти си лош дечак! Не волим те више!“ — због тога што је дечак некога тамо пецнуо или гурнуо”.

Плашећи се да хвале дете, родитељи понекад мисле да на такав начин спречавају код њега развој гордости, а подстичу нарастање смирења. Али, то често доводи до обрнутих резултата: не видећи позитивних оцена за своје понашање, дете дубоко у себи не може са тим да се помири. То се тада често претаче у изопачени, например демонстративни, или обрнуто, патолошки бојажљив облик понашања, у непрестано упоређивање себе са другима.

На основу проучавања психолога Екатерине Бурмистрове, родитељи смирење детета понекада разумеју само као аутоматску послушност и страх да се изрази своје мишљење, или пак покушавају да га васпитају помоћу насиља: „Сусретала сам се са случајевима када су покушали да му усаде смирење батинама и грдњом: ”Смири се, твој грех се зове гордост“, — али, на такав начин најпре се може однеговати увреда и озлојеђеност. Смирење се не сме натурати — њему се може научити само по примеру сопственог живота”.

Самооцену детета веома снажно умањује и његово упоређивање са вршњацима који су од њега: способнији, послушнији, вреднији итд. По Екатерини Бурмистровој: „Сви се људи рађају са различитим способностима. Упоређивање са другима увек рађа осећање да код тебе није све у реду. Упоређивање детета могуће је само са њим самим — данашњег са јучерашњим. Дете не треба да сумња у то да је са њим све у реду, да је он најбољи за своје родитеље — бољи старији син, например! Сматра се да као норма код детета у предшколском узрасту треба да буде чак и повишена самооцена, наравно, не безгранично. Потом, када дете пође у школу где оно за учитељицу неће бити најбоље, где ће морати да успоставља односе са другарима из разреда, да напредује у свим предметима, самооцена ће се кориговати. Дете ће само увидети за шта је способно. Тако ће његова, у почетку, повишена самооцена одиграти улогу заштитног оклопа који га чува од наглог падања мишљења о својим способностима. Таквом ће детету бити лакше да учи”.

По протојереју Борису Левшенку: „На основу свог педагошког искуства, уверио сам се да је веома важно не само указивати на недостатке, већ и запажати врлине, притом, не само код деце већ и студената, па и код одраслих. Увек је боље одушевити се оним што је човек нешто здраво усвојио, нешто је савладао, а ако нешто пак није успело, сажалити се на то. Дешава се да ће следећег пута он то урадити и десет пута боље”.

Улазећи у доба пубертета дете са умањеном самооценом може постати или плашљиво, или агресивно — „напорно”. По Екатерини Бурмистровој: „Управо таква деца упадају у лоша друштва. Њима одговара било која заједница у којој су прихваћени. Они мисле да нису довољно добри да би бирали, те дакле, ако су изабрали њих — с тим се мора сагласити. Тада им је већ много теже помоћи него малишану-предшколцу”.

Директор дечијег дома у граду Нерхете, протојереј Андреј Вороњин, осмислио је свој метод рехабилитације такве деце: „Како би се код ”напорне“ деце обликовала адекватна представа о самима себи треба их поставити у некакве екстремне услове. Док човек не доживи такав унутрашњи потрес, његово схватање о свету, другим људима и о самоме себи је изузетно ограничено. Зато смо васпитанике нашег дома повели у својеврсни поход. Са десетогодишњим дечачићима, били смо на Елбрусу, пењали се на Белуху, на Сабљу (Субполарни Урал), где је температура и до минус 30, минус 40. То је скијашки марш; само до планине иде се три дана, спава се тако што се закопава у снег…”

Одлазе само добровољно, но желећи увек више него што се може узети. Тек, после таквог похода деца се просто препорађају: „После десет дана тешког похода деца се препороде тако, како их, наравно, не можеш изменити ни за десет месеци. Раније, наша су се деца осећала као да су у недостатку у односу према домаћој деци. А ево, када одлазе у поход они већ исправљају кичме — схватају да они у овом животу понешто и могу. Старији почињу да се брину о млађима. Међутим, иако током похода немамо никакве часове Закона Божијег, ми наравно све што се дешава објашњавамо увек по јеванђеоском кључу. А то што се тамо доживи, одмах формира одређени систем вредности и координатни систем”.

Не даји оцене о другима!

А шта чинити са одраслима погруженима у мисли о својој промашености и безначајности? Такође их успињати на Елбрус? Или им пак повисити самооцену на пријему код психотерапеута?

Професор Слободчиков сматра да, ако се човек удаљи од психолошких преживљавања у пространство духовног живота, проблем губи на својој оштрини: „Пред Богом нема појмова у смислу ”ја сам добар” или ”ја сам лош“. Постоји само наша недостојност пред Њим. А све разлике за које се ми хватамо у свету — да ли си ти учен или неук, глуп или мудар — овде су неважне. Овде не може бити ”адекватне самооцене“. То је сама највећа гордост — давати оцене о себи и другима, разврставати све по заслугама. Коначну истину о нама и о другима зна једино Бог!”

Али, зар хришћанин не би морао себе да сматра за ништарију која је гора од свих? По протојереју Борису Левшенку: „У светоотачкој литератури срећу се описи у којима су Свети говорили о себи: ”Сви ће се спасти, а само ћу ја по својим гресима погинути“. Али ту напросто нема упоређивања себе са другима. Овде дакле нема: ”Ја сам гори“, већ: ”Ја сам грешан“. Моја воља чини све супротно од онога шта од мене хоће Господ и због тога се ја нећу спасти”. Не сме се сматрати себе за ништарију због тога што смо ми образ-лик Божији. А како то ми онда можемо лик-образ Божији сматрати за ништарију? Сасвим је друга ствар то што смо ми дужни да видимо у себи оно зло са којим би се вредело ухватити у коштац и молити се Богу за снагу у тој борби. Тако и митар-цариник када се молио, говорио је управо о томе да је он грешан и молио Бога за милост. Фарисеј пак, благодарећи, испунио се гордошћу због тога што је почео себе да сравњује са другима”.

Подсетимо се речи апостола Павла: „А ја најмање марим што ме судите ви или човјечији дан; а ни сам себе не судим. Јер не осјећам ништа на својој савјести, али зато нисам оправдан; а онај који ме суди јесте Господ” (1 Кор 4, 3-4). Управо је ово образац здравог хришћанског односа према себи — а сасвим не сулуде и душевно поремећене мисли о томе како ми немамо ничега доброг „у поређењу са другима”. Митрополит Антоније Сурожски је писао о таквом лажном смирењу: „То је једна од најразорнијих ствари; она доводи до одрицања у себи онога добра које постоји, а то је напросто неправда у односу према Богу. Господ нам даје и ум, и срце, и добру вољу, и одређене околности, као и људе којима се може учинити добро, али њега треба чинити са свешћу да је оно — добро, не наше, већ Божије”.

Људима који су подложни унинију (чамотињи) због преживљавања своје ништавности, протојереј Андреј Вороњин напомиње поздрав древних хришћана: „Радуј се!”: „Ако ми губимо ову радост, ми тада престајемо бити хришћанима и постајемо некакви философи који се служе хришћанском терминологијом ради оправдавања сопствених грехова и неспособности. А хришћанство — то је радост! Да, наравно, има ту и суза, и покајања, али то је већ због додира са Богом, а не од ума. Осим тога, ономе који је усредсређен на мисли да је он — ништарија, ја свагда говорим: ”Христос је умро за тебе! Да ли ти уопште имаш представу о томе колико си вредан за Бога?“”

http://www.pravmir.ru/ya-xuzhe-vsex-i-eto-xorosho/

Може ли у православних бити позитивна самооцена (осећање личне вредности)?

православни психолог – Марина Легостаева

Одговара православни психолог Марина Легостаева

„Удружење православних психолога „Санкт-Петербурга“

Серго73 28.02.2013 19:16

Може ли у православних бити позитивна самооцена?
Добра вече.

1. Кажите ми молим вас, може ли човек бити ни бољи и ни гори од других, или је он дужан постојано себе корити да је он гори од других итд.

2. Може ли бити у православних позитивна самооцена. Хвала.

Легостаева Марина 28.02.2013 20:53

Добра вече Сергеј! Наравно да је човек према себи дужан да се односи са уважењем, будући свестан да је он Обаз Божији. И у томе је суштина његове «позитивне» самооцене. А «корити» себе он је дужан ако одступа од Образа, ако греши, ако повлађује својим стрстима. Но, просто корити – то не значи ништа. Нама је потребно, да ако шта примећујемуо у себи што нас одводи у страну од Образа Божијег,да то исповедамо пред причешћем. А да би осетили свој грех у том степрену, да си «гори и грешнији од свих» до тог треба духовно дорасти. То о чему ви пишете, то је стање подвижника вере. Њима Господ открива дубину њихове греховности. А нама не открива. Зато што немамо снаге да то носимо. То би нас просто убило, вргло би нас  у такво стање да се може просто саћи с ума. Мислим да вама нема неопходности да сматрате себе  «горег од свих и грешниеги од свих». То би бло лукавство. Ви себе таквим не осећате.

А може бити да себе уопште није потребно ни са ким упоређивати. Просто примећујте своје грехове и носите их на исповед. И брините се о том да Ваша самооцена буде адекватна. То јест, да се научите да реално видите себе – објективно. То ће већ бити довољно на првом етапу.

Мало касније ће постати јасно да све што је у нама добро, да је то од Бога. И нема никаквог смисла себи то присвајети. Да, а лоше код себе треба исповедати без унинија и очајања. И избављати се од тога постепено с Божијом помоћу. То ће принети мир у срце.

Наставите са читањем

Повишење самооцене — није путь к самоприхватању

Критика и обвинения

Како заволети себе

Психотерапеут Валентина Москаленко

— Шта има лоше у томе, што човек себе не воли?

— Из моје практике породичног психолога могу да изведем закључак да скоро код свих клијената који се обраћају с психолошким проблемима — нпр. неуспех у односима с партнером супротног пола, тешкоће дето-родитељских односа, проблеми комуникације у друштву и остало — у основи тих проблема често лежи неумеће љубити себе.

Налазим се под снажним утиском моје последње консултације. Жена тридесет пет година, изгледом веома млађе. Толико млада да се у мени зародило подозрење да има признаке инфатилизма — изгледа као седамнаестогодишња девојка, крхка, грациозна. А то може бити и последица неких задршки у развоју. А задршке у развоју почињу да се јављају од времена када се десила психолошка траума. Наставите са читањем