Архиве категорија: инфантилност

„Желим и бићу“, или „Ја мрзим Лабковског!“

Недавно је по интернтету кружила лоша вест – ученик старијих разреда након што је прочитао књигу Патрика Зјускинда „Продавац парфема“ извршио је низ убистава с предумишљајем. Управо због тога су ту књигу забранили да се чита у школи. Да књига говори о љубавној зависности, удесеторострученој, о шизоидности, пограничном растројству и осталим занимљивим стварима – то ви и ја разумемо. Али то могу разумети само зрели мозгови, довољно развијени за критичко и аналитичко мишљење. Зоскиндова књига је прелепа. Али зар се може правилно оценити њена лепота, буквално схватајући написано у њој?

Наставите са читањем
Advertisements

Емоционална незрелост – узрок породичног конфликта. Како препознати?

Од аутора: Зрелост личности директно зависи од тога у којој мери је човек способан да узме на себе одговорност за свој избор, да престане кривити своје окружење или од њих да очекује избављење. Такође да призна бол везан са својом усамљеношћу, независно од свог удела у формирање социјалних улога и укрепљење социјалних односа.  Цемс Холис

Тема незрелости је увек актуелна. Незрелост се може пројављивати у свим животним сферама човека. Она може да буде општа, да обухвата све аспекте личности, а може бити и ограничена једним или неколико аспеката. Физичка незрелост је, као прво, очигледна, док се емоционална незрелост не може видети одмах. Зрелост је тесно повезана с емоционалним интелектом и представља најважнију животну навику. Та навика је неопходна при решавању разних конфликата. Како препознати емоционалну незрелост? Како схватити да је узрок породичних конфликата емоционална незрелост?

Наставите са читањем

А да ли сте ви одрасли?

Понекад читам такве ствари типа: мама ми брани да пређем у други град, да радим то што ја желим, да радим тамо где желим, да се удам, венчам, мама је против тога да родим још једно дете…

Погодите како је могће одраслом човеку нешто запретити? Како? Могуће је дати савет, препоруку, попричати отворено. Али запретити?
Ви онда или нисте довољно одрасли, или је то нека чудна игра садомазохизма – коју ви играте.

Проверите себе, да ли сте довољно одрасли: Наставите са читањем

Сепарација мушкарца од матере

Један читалац ми је задао питање: „а како схватити, да ли се мушкарац сепарисао од матере или не?“ Одговарам. Ствар је у том да, ако је код мушкарца произашла сепарација, он престаје да у жени види матер, он је снисходљив према мајци у њеним пројавама хистерије и спокојно може да контејнита њене и своје емоције. Он сам при том постаје мање истеричан и мање подложан да се афективно зарази. Његов живот у породици постаје квалитетнији. Наставите са читањем

Снажна жена

silna-zena

Веома често жена демонстрира мушкарцу своју снагу и слободу, дајући му до знања, да она о свему одлучује сама. Мушкарац, па и све њено окружење виде у њој снажну жену.
Но њена унутрашња девојчица [„True Self“, „Child Within“  – унутрашње дете/дете у нама.] жуди за пажњом и бригом.
Ретко која жена ће са благодарношћу да прихвати речи мушкарца који ју је назвао снажном. Када то чује од партнера, жена може да падне духом. Зато што се у њој појачава осећање усамљености и незаштићености пред овим огромним и страшним светом. Зашто је то тако? Она је рачунала на подршку мушкарца, често и на нешто више: на то да сада уопште неће морати да решава никакве проблеме.
Жене жуде за мушкарцем, иза којега би се могле сакрити од света као иза каменог зида. И када се партнер понаша не онако, како се очекивало, многи се одлучују на развод: шта ће им неко ко се понаша као мало дете…
У очима клијенткиња често видим збуњеност, разочарење и питања: „Где су нестали снажни мушкарци?“, „Зар мушкарци у женама траже само брижну мајку?“, „Шта уопште происходи са односима у овом свету?“
Људи у савременом свету су заражени гордошћу. А горд човек… он не сме да буде слаб. Слабост се не прихвата, она се чак и презире од стране друштва.
Јасне границе улога мушкараца и жена данас се све више бришу. И у свет улази жена која се са једне стране стреми да буде снажна, самостална, независна и успешна, а с друге стране, страда од осећања одбачености и беспомоћности, који преплављују њену малену унутарњу девојчицу.
Жена демонстрира мушкарцу своју снагу и слободу, дајући му до знања, да она о свему одлучује сама. Но њено унутрашња девојчица жуди за пажњом и бригом.

Клупко дечјих проблема

Нажалост, данас је честа појава да су женске линије породичног стабла изломљене конфликтима и унакаженим пројавама осећања: мајка не може ћерки да преда умеће да воли и прихвата себе и других, зато што њу саму није волела нити прихватала њена мајка. И тај проблем се као црвена нит провлачи кроз многа и многа покољења.
Ћерка не прихвата своју мајку и зато не може да прихвати ни своју ћерку. А као разултат жене не прихватају и не схватају своју дубоку женственост, често се оне просто не могу пробити до ње.
Односи између мајке и сина се устројавају на мало другачини начин. Жени је лакше и једноставније да прихвата сина: у односу на њега код ње се не појављује та скривена завист и супарништво. Зато се на њега управља сва сила материњске љубави, а такође и нигде не нашавши излаз, стремљења к блискости и нереализована жеља да се о неком брине. И жене буквално преплављују синове својом суперзаштитом. И они одрастају инфантилни, навикли на подчињавање у породици. Осим тога, свесно или не, неретко маме не желе да отпусте од себе одрасле момке, чиме још више код њих успоравају формирање и реализацију мужествености, снаге, и умећа да носе одговорност за друге. Такви мушкарци често не могу да се брину, не само о жени и деци, него и о себи самима.
Девојчице које у детињству нису добиле толико потребну љубав, топлину, бригу, удаљују се од своје женствености и уче се да рачунају само на себе. Оне су принуђене да рано одрасту, губећи контакт са својим унутарњом девојчицом.
Наравно да на формирање карактера детета утиче и васпитање у непотпуној породици, живот само са мамом. Када је жена принуђена да прихвати улогу главе породице, испуњује и женске и мушке функције, притом не добијајући уопште никакву подршку од мушкарца, она губи своју женственост и постаје жестока, властна (ауторитетна), све контролише. Њена мекоћа, нежност, доброта и трпељивост одлазе на друг план, а понекад и на трећи. Она је често принуђена да се буквално бори за преживљавање у социуму, решавајући све проблеме породице.
Пребивајући у таквој атмосфери, мушко дете навикава на снажну, независну маму, која свим управља и потом, да би саздао породицу, тражи за себе такве жене, с којима ће моћи да изгради тај модел односа, који је био присутан у његовој породици.
Девојчице узимају пример од маме и стреме се да постану као и оне: властне и одлучне. И у односима они реализују управо тај шаблон понашања – стреме да све контролишу и не умеју бити слабе. У исто време оне на такав начин желе да заштите од бола и страдања своје унутрашњу девојчицу.

Снажна жена. Прихватање слабости.

Да би вратили равнотежу у своје односе жене би требале да науче прихватати своју слабост, постепено померајући с главне позиције своје мушке пројаве. И то треба радити мудро: Не само да моле мушкарца за помоћ, него и да формирају такве услове, када ће мушкарац бити приморан да на себе узме решавање разних задатака.
Овде је важно ваше душевно стање и спремност да прихватате бригу другог, а не да то буде само просто изговарање прозби. Требате се научити да прихватате своју беспомоћност и незаштићеност.
imagesПослушајте на крају крајева своје унутрашње дете, окрените се к њему, поласкајте му и огрејте га. Њему је тако потрено ваша пажња и прохватање. Док не подарите подршку свом рањеном „ЈА“, ви ћете као и раније у свет да транслирате мушки начин понашања. И треба ли се онда чудити што партнери просто не виде неопходности да вам помажу?
Схватите да, ако свом мушкарцу изјавите да сте слаби и да имате потребу за подршком, а кроз неколико тренутака опет изнова почнете заповедничким гласом давати команде, ништа нећете моћи да измените. Овде је потребно трпљење и умеће чекати. Ако мушкарац није испунио то што је обећао, немојте сами то радити уместо њега. Дајте му до знања да ви очекујете обећано. Иначе ће мушкарац као и раније да беспосличи.
Ако вам се не свиђа, када вас партнер назива снажном женом, зауставите свој бег и „погледајте“ у очи своју незаштићену, малену, унутарњу девојчицу. Осетите зоне вашег душевног деикомфорта и напетости. Где је овде конфликт и унутрашње противеречење? Научите се да постепено одмотавате то клупко напетости.
Истински успешних, самоуверених, снажних мушкараца нема много. И тешко да их ви можете привући у свој живот, зато што они неће дуго ни да трпе поред себе жестоку и властну жену. Они траже меке, женствене сапутнице.
Сила женске душе је огромна. Али та сила је – женска. О таквој партнерки мушкарац може да каже, да је она самоуверена и снажна, али ће свеједно тежити да је подржи и укаже јој помоћ, мушку помоћ.


Коментари

Кирсанова Ирина Владимировна:

Седи код мене у кабинету једна таква
– Волела би да је способан да он доноси одлуке!
– Ок, а ви сте значи спремни да прихватите било коју његову одлуку?
– Па, ако буде исправна!
– А ко ће да одлучује, да ли је исправн или није?!
– Како ко, наравно ја!

http://www.irinagavrilovadempsey.ru/articles/self-development/a-strong-woman/

Ја сам пасивни агресор. Шта да радим?

pasivna-agresija

Данас желим да кажем нешто о пасивној агресији. Пасивна агресија се, за разлику од јавне, не препознаје одмах. Човек може да се држи мирно, спокојно, да буде попустљив, па ипак при свему том, у окружњу се почне рађати осећање раздражљивости, беспомоћности и неразумевања.

Какво понашање се може назвати пасивно-агресивним?

Спектар је довољно широк, но данас желим да говорим о том његовом делу, који се тиче супротстављања происходећим догађајима?

У пасивно-агресивног човека постоји много инструмената реаговања. Он може:

  • климати главом, саглашавати се и притом ништа не предузимати,
  • затезати с испуњавањем,
  • заборављати,
  • испуњавати, но како било, а понекад и намерно лоше,
  • прећуткивати, не говорити директно шта жели,
  • не противити се, не спорит,
  • саботирати то шта од њега зависи,
  • игнорисати итд.

Наставите са читањем

За све криви родитељи

Радећи са клијентима, почела сам да примећујем тенденцију да људи долазе код психолога већ припремљени. Може бити да је томе разлог – доступност психолошке литературе, или заразност популарне психологије, АЛИ – клијенти долазе са ВЕЋ готовим теоријама и претпоставкама по поводу ових или оних животних проблема. И углавном су речи осуде и претензије управљене на адресу родитеља. И сада се ја обраћам својим драгим клијентима:криви родитеељи

Радећи са клијентима, почела сам да примећујем тенденцију да људи долазе код психолога већ припремљени. Може бити да је томе разлог– доступност психолошке литературе, или заразност популарне психологије, НО – клијенти долазе са ВЕЋ готовим теоријама и претпоставкама по поводу ових или оних животних проблема. И углавном су речи осуде и претензије управљене на адресу родитеља. И сада се ја обраћам својим драгим клијентима: Наставите са читањем

Мени се не свиђа то што ти пишеш.

Резултат слика за Мне не нравится то, что ты пишешь.Када пишеш, овако или онако, у коментарима се сусрећеш са другачијим мишљењима. Неретке су негативне реакције.

– Не свиђа ми се то што си написала!

– Чини ти се да нисам у праву?

– Да.

– Шта ти онда смета да останеш при свом мишљењу? Зашто ти је важно да се раздражујеш и хоћеш да ме преубедиш? Ти као да ниси сигурна у своје мишљење.

– У праву си! Мени изгледа као да ми не остављаш избора! Ти си одрасла особа, психолог, ти се у то разумеш боље од мене. Ја као да сам дужна да прихватим твоју тачку гледишта! Буквално, твоје је мишљење неоспориво и заузима све пространство. И савршено тачно имам осећај да ти нарушаваш моје границе!

– Да ли си у детињству имала право на своје мишљење? Наставите са читањем

„Увреда: не могу опростити – шта да радим?“

 

Марина Филоник

Лекција-беседа о томе како и ради чега смо се увредили? Показало се да је, увредђеност – дечија привичка коју је могуће преодолети. 

Ми се сами мучимо од своје увређеноти и не можемо да опростимо, тешко нам је налазити се пореде увредљивих људи. Но ако је увредљивост – својство карактера стечено у детињству, значи да је от могуће исправити и олакшати живот себи и другима.

Како у увређености увидети манипулацију? Како да се родитељи понашају с дететом па да не провоцирају код њега развој уврдедљивости?

Та и друга питања је разабирала у првом делу своје лекције, психолог, психотерапеут, научни сарадник Федералног института развоја образовања Марина Филоник.

Да ли су гнев и жалост увек лоши? Наставите са читањем

Инфантилност

Инфантилност – незрелост човека,  задршка у развоју личности која се пројављује тако што понашање човека не одговара очекиваном за његов узраст. Инфантилни људи нису самостални у одлукама и поступцима, код њих је изражена критичност према самим себи и повишена захтевност од других према себи. Код њих су присутне компензивне рекције као што су фантазије које замењују реалност, егоцентризам, егоизам.

Етимологија речи – од латинске речи infantilis „дечији, младалачки“, infans „дете“.

Инфантилност је стање када понашање личности не одговара узрасту.    

Личност се развија у одређеним фазама. Начин понашања, који одговара фази развоја коју смо прошли, не изчезава начисто. Али, то што је било природно и нормално у одређеној фази, касније постаје неприродно. На пример, слабост, беспомоћност, каприц, инаћење, увредљивост, за дете су природан и оправдан начи понашања. Помоћу каприца дете покушава да утиче на одрасле и да управља њиховим понашањем, да би задовољило своје потребе. Када му је лоше оно плаче, а плач је једна врста позива у помоћ на који се родитељи и одрасли одазивају.

Ипак, ако те црте остају и код адолесцента, младића или чак одраслог човека, онда их ми називамо инфатилним цртама понашања, а наличје тих црта – инфантилност. Оне сведоче о том да се у развићу личности десио прекид изазван различитим околностима, пре свега неправилним утицајем одраслих. Исто тако је адолесценту својствен максимализам: код њега постоји само црно и бело, а полутонове не примећује. То је природно за адолесцента, зато што тек почиње да осмишљава и усваја моралне норме, тек почиње да гради представу о добру и злу. По мери раста човек почиње тананије да разликује узроке човековог понашања и престаје да буде максималист: у њему се појављује више трпељивости, способност да прихвати другог човека у свеукупности његових црта карактера, позитивних и негативних. Црте максимализма су својствене за адолесценте док су за одрасле знак инфантилности.

Које су то инфантилне црте карактера.

Прво: стремљење да се манипулише другим човеком. Дете манипулише родитељима, егоистички их принуђујући да испуне његове потребе, не узимајући у обзир њихове могућности, зато што их не разуме. Крици, инаћење, љутња, захтеви и прозбе се од стране детета примењују нимало не узимајући у обзир самосталност одраслих. Дете сматра да се мајка никада не умара, да је отац најјачи од свих и да може све, да су родитељи обавезни да се занимају само њиме. У својим захтевима дете је егоистично и његово главно оружје дејствовања јесте – принуђавање на све могуће начине. Ако се код зрелог човека појави жеља да утиче на понашање другога, он ће пре свега да узме у обзир интересе и жеље другог човека, да би код њега пробудио жељу за тим корацима у којим би се реализовали његови планови.

Резултат слика за Инфантилизм

Друго: зависност, несамосталност. Дете је апсолутно зависно од родитеља. Сваки корак у његовом развоју представља ново поље активности у којем оно стиче самосталност. Најпре почиње да једе само, да се само облачи, касније само себи бира другове, игре, врсту занимања. У сваком друштву је постојао неки сопствени средњи темпо стицања независности код људи. Оно се одређује начином живота, општим карактеристикама културе. На пример, двадесетогодишњи студент је зависан од родитеља, ако не прима стипендију и не жели, или не може, да нађе себи успутни посао да би попунио свој буџет. Док је пре отприлике сто година двадесетогодишњи човек који је живео на селу, као правило, већ водио своје домаћинство. Зависност може бити материјална, морална, емоционална. Ако млада породица константно има потребу за помоћи од стране родитеља, онда је она зависна. Зависност може да буде морално-емоционална, чак и ако су материјално независни. Млада жена, на пример, при првој свађи с мужем узима свој кофер и бежи мами. У другој породици млад муж све одлуке доноси само уз сагласје родитеља.

Треће: социјално упоређивање. У процесу васпитавања дете стално упоређују са другима. Тако му дају до знања шта је добро, а шта лоше. То је неопходно ради изградње потребних црта личности. За дете је природно да завиди другом, да се поноси оним што он има, а други нема, да осећа љубомору поводом родитељске љубави. Сва та преживљавања су могућиа само на основи социјалног упопоређивња. С развојем емоционалне зрелости и индивидуалности утицај социјалног упоређивања се смањује. Личност почиње сама по себи да изграђује критеријуме упоређивања. Човек више не упоређује себе са другима него са самим собом, какав је био раније, иде путем самоусавршавања, а не упоређивања са другима. У вези с тим код њега се смањује завист, сујета, љубомора, примитивно упоређивање себе са другима. Ако су те црте ипак остале, оне се сада показују као инфантилне.

Четврто: немилосрдност и жестокост према другима, неспособност да се саосећа и схвати стање другог човека. Дете лоше разуме одрасле. Његов свирепи егоизам се пројављује у свему, зато што оно зна само за своје потребе. Оно уопште не размишља шта хоће други. Ја уживам у разоноди и општењу с друштвом, заборавио сам да јавим родитељима где се налазим, заборавио сам на мајку која се налази у мучној неизвесности… Значи да се понашам као дете, не схватајући своју жестокост.

До одређеног узраста за инфантилност деце су криви родитељи који не усклађују свој однос према деци са темпом њиховог развоја. У адолесцентском периоду долази до сливања утицаја родитеља и друштва. Друштво у коме се свако вреднује по цени и количини ствари које су му обезбедили родитељи, а не по квалитетима личности и способностима, несумљиво ће помоћи да се још више укорени инфантилност. Ако адолесценти супарниче међу собом у томе колико новаца могу да извуку од својих „стараца“ и колико чији отац зарађује, они већ не упоређују себе него свеје родитеље. Такво друштво потпомаже деградацију личности, запечаћује инфатилност њених чланова и чини их савршено беспомоћним у сусрету са реалним животом. Зато свако ко жели да постане личност, дужан је да напусти такво друштво и да нађе себи достојан колектив.

Резултат слика за Инфантилизм

Инфантилност, такође, потпомажу и неки старији, чак и одговорни људи, нпр. руководитељ предузећа, који неког прима на лаку, фиктивну дужност зато што га је назвао његов отац… и многи други. Против таквог вишецевног дејства разних фактора који изазивају инфатилност, неки млади људи повремено протествују на свој начин: поступају насупрот вољи родитеља, беже од куће да би се сами пробили кроз живот, потпуно прекидају све односе с родитељима. Ја не одобравам такве поступке зато што они сами носе инфантилан карактер. Родитељи су достојни уважавања и одрастао човек не мора да им у свему противречи, мада, може бити да родитељи и нису били у праву.

Када си већ одрастао и свестан си себе, развијаш своје самосазнање, тада је твој први дуг да благотворно утичеш на своје родитеље. Воља и дисциплина скривени иза послушања и уважавања према онима ко нас је подигао и васпитао, можда чак и погрешно треба да се демонстрира не на разрушавајући начин него меко и зрело. Младићи и девојке су дужне да озбиљно поразмисле над васпитањем родитеља и томе како им указати помоћ у живот, чак и пре него им је та помоћ заиста потребна. То није тако тешко. Ако зарађујеш новац, унеси га у фонд породице, чак ако родитељи и не настоје на томе да ти трошиш на њихове прохтеве. Буди трпељив према родитељима, помози им да и сами буду трпељивији. Развијај код њих увереност да ће бити вољени и да ћеш се ти о њима бринути, да их волиш. Ти још немаш много искуства, али код твојих родитеља су снаге већ поприлично истрошене. Показуј бригу о њима и тако ћеш превазићи црте своје инфантилности. И знај да не само њих него и тебе чека старост.

Извор: https://pro-psixology.ru/azbuka-dlya-nesovershennoletnix/221-infantilizm.html