Архиве категорија: игуман Нектариј (Морозов)

Усамљеност – пут к Богу или реализација сатанине молитве?

Говоре ми да су се људи одаљили једни од других. У суjети овог света проблем људске усамљености стоји, чини се, тако оштро као никад раније. У исто то време све је лакше срести оне, који ка усамљености свесно стреме – оптерећују их односи с друговима, не желе да саздавају породицу и битишу у сопственом одељеном унутарњем пространству, где им је комфорно и чак радосно. Зашто је за једне усамљеност мука, а за друге – блаженство? О томе како хришћанин треба да се  односи према усамљености, размишља редактор журнала игуман Нектариј (Морозов).

Резултат слика за Одиночество

Беда или благо?

Када реч иде о усамљености, често се сећамо речи Библије: Није добро да је човек сам(Постање. 2, 18). По мени то не треба да се схвата буквално: увидео Господ Њиме створеног Адама и схватио да му нешто недостаје, и саздао за њега помоћницу Еву. И Адам, и Ева су били у првоначалном творческом замислу Бога, који је постојао још пре стварања света или било чега другог, што је потом почело бити (Јован 1.2). Ми не можемо да објаснимо зашто је то произашло управо тако и зашто су управо двоје, он и она, били створени. Може се претпoставити, људски расуђујући, да би једном човеку било веома тешко после одпадања од Бога. Неко може да каже: видите ли да је управо Ева искушала Адама, а то значи, да без ње ни грехопада не би било. Свеједно је очигледно да једном човеку уопште није обавезан други да би био искушан. Адам је испочетка носио у себи могућност пада и зато би змија нашла други пут ка његовом срцу. А већ после грехопада самом се извући из тог стања, у којем се човек нашао, било би вероватно доста теже, показало се да су зато Адам и Ева и били потребни једно другом.

Осећање усамљености – је последица грехопада, до њега човек је био способан да постојано осећа непосредно присутство Бога у свом животу, што данас успевамо веома-веома ретко и у најминималнијој мери. Само што је човек раскинуо своје јединство с Богом он је постао усамљен.  Зато, ма колико около било помоћнiка или блиских људи, нека га они и истински воле, нека су и пажљиви, брижни, – свеједно док човек живи на земљи, усамљеност ће у неком степену да буде његов удео. Јер и најблискији и најдражи људи, који нас разумеју и дају нам тако неопходну  топлину, не могу да постојано буду поред нас, не могу нас у потпуности избавити од усамљености.   Зато што у срцу сваког постоји таква дубина, на коју заједно с њим ни један други човек се не може спустити. И та дубина није дубина радости коју ми ипак можемо с неким поделити. То је дубина скорби. Када осећамо скорб, гранични душевни бол, тада се нађемо један на један с бездaном сопственог стрaдајућег срца. Но управо тамо човека среће Господ, и при том сусрету с Богом, при пребивању с  Богом исчезава усамљеност.

Може се рећи да способност човека да се осети  усамљеним, јестe огромно благо (богаство) – јер управо то осећање треба да га приведе Богу. Блажени Августин је писао: „Бог нас је створио за Себе, и мучиће се срце моје, док се не успокоји у Богу моме“. Бездну човечијег срца може да напуни само бездна Божанства, и само Бог може дати човеку све, за чим тај осећа потребу. Тако је чудесно створен човек – он ће свегда или да тражи Бога и у Њему да налази излаз из своје усамљености, или ће се мучити и страдати од усамљености.

Не против замисла

Библијске речи да човеку није добро бити самом, односе се у првом реду на брак, но свеједно се могу и требају разумевати и шире. То што је човек сам и да нема никога, веома често значи да он никога не воли, живи сам у себи и сам за себе. Онај ко воли људе и уме да их високо цени, као правило, чак и ако је сам у овом животу, од усамљености не страда, зато што је пред њим сав свет и он осећа јединство с тим светом, којег је створио Бог. А када је човек сав управљен на себе самог и не примећује оне који су поред, он заиста постаје болесно усамљен.

Бива наравно и тако, да се човек истински пожљиво односи према људима, има много блиских и другова, но не може да нађе за себе супругу(а) и страда. Такву усамљеност је тешко назвати благом. Ствар је у томе, да о свеком човеку, без изузетака, у Бога постоји неки замисао. И тај замисао се није појавио једновремено са рођењем тог човека на свет, него је постојао првобитно, још до стварања васељене. У томе се и састоји вечност сваког од нас: ја не само да ћу постојати свагда, него сам, у неком смислу, свагда и постојао – присутствовао у замислу Божијем. Зато мучење човека због одсуства нечега или некога у његовом животу происходи због тога што он покушава да живи противно плану Господа о њему. Постоји воља Божија која нам даје најбољу из могућности коју би могли стећи у овом животу. И ако ми нешто не примамо, онда је једно од двоје: или је у Бога неки други план у односу на нас, или у нама самим постоји нешто што смета Богу да нам да оно што желимо и молимо.

Понекад човек живи с јасно одређњним задацима, које је сам себи одредио: дужан сам да оснујем породицу, одгојим децу, засадим воће, купим кола, стан, достигнем то и то на послу. И никако не може неке од тих задатака да испуни, и мучи се од бесплодног усиља. А други се просто стара у свему што му је дао Господ, и на шта се његове могућности распростиру, да се у максималном степену раскрије. И све происходи само по себи: и животни сапутник се среће, и на послу све успева, и у осталом је задовољан. Просто, када се фиксирамо на нешто, па нека је то и нужно и важно,  и почнемо да то од живота и од Бога пошто пото требујемо, ми то не добијамо. Потребно је умети примати те дарове које нам даје Господ, бити благодаран за њих, и он ће нам дати далеко више – а можда, између осталог, и оно што смо толико желели. А у томе што човек беспоговорно хоће нешто, што Господ још за њега не сматра корисним, састоји се суштина неверности Богу.

Како доћи до тога да усамљеност осећамо као благо а не муку? Пут ка томе је један, означен апостолом Павлом: ономе ко воли Бога све помаже на добро (Римљанима 8,28). Једне те исте ствари могу човека и изграђивати и разрушавати у зависности од његових способности или неспособности да види у ономе што са њим происходи руку Божију, дар Божији.

Усамљен, и сам

То што су данас многи људи фатално усамљени том болесном и не благом усамљеношћу, од које с ума силазе, завршавају живот самоубиством и гину, – није илузија. Свет стари и, овако или онако, приближава се свом крају – блиском или не баш, – и природно је да је тај ток испуњен свим тим процесима на које је Господ упозоравао у Еванђељу: и умањењем вере, и оскудношћу љубави. Наше време није карактеристично само по цветању самољубља него, заправо, болесном заљубљеношћу људи у самих себе. А што чевек себе више воли, то је више усамљен. Нежељење примећивати никога око себе – јесте, може се рећи, реализација сатанине молитве у животу човека. Сећамо се тако називане првосвештеничке молитве Христа Спаситеља у којој Он говори: Оче (…) да двоје једно буду (Јован 17,21). Воља Божија се састоји у томе како би људи које је створио једнаке по природи, били исто тако једо у љубави, у својој вери у Њега и да чине једно цело – Цркву. Но ми знамо да је сатана просио власт да веје те људе, саздане за јединство, као пшеницу (Лука 22,31), то јест да нас расејава на разне стране, како не би пребивали једно с другим у Христовој љубави. Зато онај ко сам себе одбија од јединства, заправо испуњује ту сатанину молитву и, безусловно, пада у веома лоше погубно стање.

Зашто та молитва коју нам је Господ дао почиње речима  «Оче наш»? Мноштво тумача су на то обратили пажњу – управо «наш». Не само «мој» – не, него наш. Ми смо – породица. Само схватајући то, осећајући то човек стаје на пут спасења, а док важи «мој», «моје», «мени», «мене»,  он остаје ван спасавајућег пута.

Аутор – Игуман Нектариј

http://www.pravmir.ru/odinochestvo-put-k-bogu-ili-realizatsiya-molitvyi-satanyi/

Резултат слика за Одиночество

ОСЕЋАЊА КОД ДЕЦЕ РОЂЕНЕ У ПОРОДИЦАМА АЛКОХОЛИЧАРА

Advertisements