Здрави свима! Одлучила сам да поделим с вама моју историју.
Мене зову Катја, имам 25 г. Муж 28 и ћерка 3 године. Ово је мој први запис на свом блогу, зато како напишем напишем , као увод.
Само пре месец дана чинило ми се, да уопште не могу да трпим свог мужа. Не само да разговарам – већ и да глегдам на њега било ми је мучно. Када је пио и трећу флашу пива за вечер и бежао свуда с телефоном – стављао улоге преко интернета тада је у мени кипела ужасна злоба. Понекад се та злоба изливала напоље, тада је бивао скандал, сузе, обећања, лажи и све остало по стандардном програму. На крају сам се тако уморила, да су се моја осећања према мужу превратила у лед. И ја сам отворено могла рећи, да га не волим. А он се трудио да то пропушта мимо ушију, несумњиво да није хтео да верује у то.
И у таквом стању према мужу не знам да ли мржње да ли равнодушности (у осталом, све друго у мом животу и није било тако лоше, одељено од мужа ја сам изгледала као здрав и весео човек), нашла сам се у Свето-Успенском Жировичском манастиру на исповеди код свештеника, који ми је много помогао и упутио ме свему томе што сам до сада успела да сазнам. Ујутро пре поласка смо се свађали и била сам веома увређена. Но пошто је требало путовати далеко – око 400 км, за време путовања схватила сам да се у таквом стању не могу исповедати, а још мање причестити. Тако да сам морала натерати себе да опростим мужу. Потпуно случајно наишла баш на тог свештеника. Благодарна сам Богородици за тај сусрет. То је заиста то спасење које сам већ годину дана упорно тражила. Нисам се тако брзо одлучила да му напишем, дуго сам се двоумила, но сада сам безмерно радосна што сам се ипак одлучила. За последње две недеље, колико се дописујемо, открила сам за себе толико нових (мада и очевидних ствари).Постало ми је много лакше да живим, као да ми је са душе пао камен који је тамо веома одавно лежао. Ја у ствари и незнам колико дуго. Зато што сада схватам да је моја историја започела још од родитеља а њихова опет од њихових родитеља…
Но покушаћу изложити по реду.
Углавном се никад нисам жалила на своје детињство. Мада сада могу отворвено да кажем – да, родитељи су пили. Први је почео пити отац – сећам се како ме је заборављао узимати из вртића, како су се но и мајка свађали и викали, како сам га је молила, умољавала да не пије, а он се затим извали у кући и заспе ту на поду. Затима је почела и мама да пије – не често, једном у неколико месеци или пола године – она је просто нестајала на неколико дана из куће. Понекад је долазила, узимала ме и заједно смо се „скривале“ код њених другарица, с којима је она пила (плашила се да се врати кући због отац који би почео да виче). Мама у стври није била „жртва“, пре би се могло рећи да је то био отац – а мама командир, лидер по природи. Варала га је и ја сам о том знала. И покривала обоје родитеља. Без обзира на све то, не могу рећи да се моја психикла траумирала или да сам остала огорчена на родитеље. Не, памтим много лепих момената из детињства и за многе сам им захвална. Развели су се када је мени било 13 г. Нимало се нисам била узнемирила зато што сам видела да је њихов брак већ био разрушен. Сдружила сам се са маћехом и очухом. Бринула о очевој ћерки и о мамином сину. Но расла сам као коров у пољу, ником није било посебно стало до мене – сви су имали своју породицу, а ја и тамо и тамо. Мени је то сасвим одговарало – прелазни узраст, другови, другарице, пијанке, излети. Родитељи као да не примећују, као да их се не тиче. Касније, са 20 г. кад сам пошла у цркву, о многом сам сазнала, зажалила за много тога што сам учинила, раскајала се. У то време сам већ била упознала свог будућег мужа. Мада сам пре њега ходала и са дригим дечкима. И како се испоставља, да сазависими изабира зависимих, тако и ти дечки, нисам могла да разумем зашто с њима нисам задовољна мада су сви углавном били добри. Сада ми се чини да разумем… Муж ме је привукао својом неконтролисаношћу, с њим није било једноставно, а мени као што се види, само то је и било потребно.. Свађали смо се, растајали, затим поново мирили. Још тада сам знала да он коцка и већ тада сам разумела да то није обична забава. И наравно, мислила сам, ако не ја ко онда? А пили смо већином заједно – живели у покретним кућама са другарицом и њеним дечком, тако смо се забављали. Касније већ када смо планирали дете, ја сам спокојно оставила алкохол. Мислила сам да ће и он гледајући мене престати да пије. Но не, дозе су се наравно мало смањиле али свеједно је наствио да пије. Тада томе, нажалост, нисам давала посебног значаја. Па сви унаоколо пију..
А игре доносе не мало проблема, због њих смо постојано били без новца. У време плата увек смо били дужни скоро половону. И ту је била, како се показало, моја највећа грешка – да, ја сам му помагала да исплаћује своје дугове. Он је давао многа обећања, да је то последњи пут, да ће све бити добро. Бивало је да добије на коцки, сав је расцвета – ево ја могу! Но примећивала сам да тај новац исто тако брзо и бескорисно оде као што и дође. Нешто потроши, нешто прокоцка. Он уопште не уме да троши новац. Не знам да ли је то везано за коцку или просто таква незрелост… Но будући главом породице са женом и ћерком, он је могао, па и сада може, да растраћи и последњи динар на некакву глупост. Тј. У дан плате он се увек разбацује – боље цигарете, укуснија храна. Ја се трудим да будем економична, да расподелом новац тако да би имали што да једемо до следеће плате, а не само првих пар дана. А он потпуно побесни од те економије, живи за један дан, разуме се, искрено се надајући да ће се сутра на њега свалити милиона долара.
Пре око годину дана сам се замислила, сигурно нешто не радим како треба. Но нисам знала где да потражим помоћ. Писала сам на један православни форум, но тамо је био само породични психолог, који није имао искуства са таквом врстом зависности. Мада сам још тада од њега добила неколико добрих савета, захваљујући којима се (како се показало) већ више од пола године полако али сигурно померам у правом смеру. Престала сам сувише оштро да реагујем на његове манипулациије и правокације, трудила сам се да порадим на себи, да научим речи „не“ на његове захтеве за новац и алкохол. Но опет сам била неуверена да ли правилно поступам и шта даље да радим. И много тога ме је ужасно љутило, спотицало, било је падова. Уопште, пре месац дана моја историја је била сасвима друга . Сада на мужа гледам сасвим другачије. Успела сам да оделим њега од његове болести и још сам осетила да могу са љубавњу да се односим ка том човеку. Његово пиће и коцка су на крају престали да ме раздражују. Наступило је неко примирје. Спокојно реагујем на његове обмане, трикове, увреде – сада разумем да он то не чини из пакости или нељубави к мени, него због своје зависимости. Борим се са собом да се не подам на манипулације, да се не поведем на правокације и свађе. За обоје је постало лакше, то се да приметити. Муж се и пре после свађе често сам извињавао и говорио – „видела си да нисам био у добром расположењу, зашто си продуживала свађу“. Но ни ја нисам од жељеза, па и сада, када разумем да то што он говори са љутњом и што није права истина, не могу увек да прећутим. Имам још да се учим и учим. Такође не могу увек да кажем тврдо „не“. Но већ има и неких успеха који не могу а да не радују.
На дани момент сам схватила своју немоћ пред мужевом болешћу па чак и то ми је донело олакшање. Јер моја љутња је била због тога што ми се чинило да сам ја дужна нешто да урадим, а нисам могла ништа да урадити. А сада сам усвојила за себе, да је муж слободан човек и може да пије и игра – то је његоб избор. Он има право да изабере то што хоће. Са друге стрне, ја сам исто тако слободан човек и то сазнање ми омогућава да држим своје јасно „не“ у неким ситуацијама са мужем.
У осталом, преда мном је јеш много рада – но то је рад над собом. А са собом се ипак једноставније договорити, него са другим човеком. Да ли ћу да изневерим саму себе зависи од мене саме, а муж ће сам решити да ли му је потеребно оздрављење. Ја сам га дуго држала на површини, исплаћивала дугове за њега, подржавала његову леност, несамосталност, инфантилност. Чак и када то уопште нисам хтела. Све у свему, својим сам рукама подржавала његов „паразитизам“, ма колико то било печално..
Знам да би ми у дани момент било најједноставније развести се и избавити се на тај начин од дела проблема, но научили су ме да је боље за почетак да сама оздравим. И донети као разултат не емоционално већ добро размотрено решење. Шта ће бити даље познато је само јединоме Богу. Ја сам спремна на сваки исход и ако буде нужно развести се – то ће се и догодити. А за седа ћу сачекати, имам велико брдо непрочитане литературе, скупова и много тога интересантног, што ми помаже да осетим укус живота, између осталог и породичног.
Могу да пишем још много, но претпостављам да сам и овако одужила, а нећу да будем напорна… Покушаћу да поделим са вама моје мисли и разултате у следећим записима блога.
Хвала вам за пажњу.
[1]Тада се je обратила на консултације у центар Ан-Анон (анонимних алкохоличара).
http://www.fgump.ru/blogs/schaste-est-i-budet-est/zamuzhem-za-alkogolikom-igromanom.html
„… Ви сматрате да моја приврженост компјутерским играма има везе са детињством? И – проблеми у односима с женским полом, да су повезане с тим „опијеношћу игрицама“! Могуће…
Познај себе 