Како рећи „не“ – Типологија „одбијања“

1. Одбијање као прихватање. Особа се у основи слаже са предлогом, али се из различитих разлога не слаже да то учини одмах (формално одбијање попут: „Да ли желите да попијете чај?“ – „Хвала, али не бих да вас узнемиравам“ или „Хвала, сада журим“ или „Идемо сутра у позориште?“ – „Са задовољством, али сутра имам изборни предмет.“)
2. Одбијање као обећање. Особа се у принципу слаже са предлогом, али га тренутно не може прихватити. Овом опцијом се избегава конфликт. На пример: „Молим те, изнеси смеће“ – „У реду, изнећу га чим завршим домаћи задатак.“
3. Одбијање као алтернатива. Овај облик одбијања не утиче на осећања предлагача и омогућава давање алтернативног предлога. „Хоћемо ли сутра на базен? „Не, не волим пливање. Боље прошетајмо шумом“.
4. Одбијање као неслагање. Обично је усмерено на сам предлог или предлагача. Особа јасно ставља до знања да се ни под којим околностима неће сложити. Овде могу бити погођена лична осећања предлагача, може се увредити. Међутим, ова опција драстично смањује вероватноћу добијања нежељене понуде у будућности. „Да ли могу да оставим код вас неке ствари?“ – „Не, не желим да одговарам за ваше ствари“ или „Хајде да побегнемо са последњег часа?“ – „Не, остаћу – желим да поправим оцену.“
   Или можете да не објашњавате разлог свог одбијања: „Дај ми твој телефон да одиграм једну игрицу“ – „Не дам.“
5. Одбијање као сукоб (конфликт). То је крајња опција одбијања. По форми агресивно, може садржати претњу. Ефикасно је у случају грубог негативног спољашњег притиска. „Ако наставиш да инсистираш, мораћу да престанем да комуницирам с тобом.

Типологија „одбијања“ по А.Г. Макеевој

Молба

Молба (прозба) је један веома суптилан психолошки „организам“ који захтева дуго и деликатно педагошко обликовање у детињству. У овом су организму спајени у семантичко јединство нада и поверење, смирење и достојанство, искреност и самоспознаја, поштовање и вера, унутрашња потреба и слобода.

Ако само један од ових „органа“ изађе из строја, молба се претвара у своју супротност. Без наде, човек уопште не моли; без поверења он не моли другог, већ га тестира; без смирења не моли, већ захтева; без достојанства не моли, већ мољака; без схватања о унутрашњој неопходности онога што моли, о својој потреби за тим – не моли, већ тера каприц; без вере у несебичност другог – нуди трампу; без поштовања његове искрености – нуди мито; без признања његове слободе – лукаво манипулише или грубо уцењује.

Фјодор Ефимович Васиљук

Како емотивно незрели родитељи утичу на живот своје одрасле деце

Емотивна усамљеност настаје као одговор на недостатак довољне емотивне блискости с другим људима. Она се може појавити у детињству, ако заокупљени собом родитељи не обраћају пажњу на осећаје детета, а може се појавити – у зрелој доби у случају губитка повезаности с људима. Ако тај осећај прати човека током целог његовог живота, онда највероватније у детињству његове емотивне потребе нису биле задовољене у довољној мери.

Деца емотивно незрелих родитеља се често осећају усамљена. Такви родитељи могу изгледати и понашати се потпуно нормално, бринући се о физичком здрављу своје деце и опскрбљујући њихове физичке потребе и безбедност. Ипак, недостатак чврсте емотивне повезаности између родитеља и детета оставља у души детета зјапећу празнину, тамо где би се могао обликовати осећај праве сигурности.