Архиве категорија: жртва

Зашто жене остају у лошем браку и трпе насиље?

На чему се заснивају партнерски односи?

У брак свако улази са пакетом очекивања и искуством из своје породице порекла. На брачне односе утиче традиција, али и масовна култура. У брак се често улази у заносу, помпезно, уз свадбено весеље као значајан ритуал који преводи млади  пар из фазе забављања у фазу заједништва. Протоком времена, ако су у брак ушли у фази заљубљености, партнери  збацују маске и суочавају се са  реалним особинама оног другог.

Некада то суочавање доводи до новог квалитета у односу, а понекад до мањих или већих разочарања. Са ситним разочарањима се може  живети (нпр. она не кува тако добро као што је причала, а он није тако предузимљив као што се приказивао), али ако су она велика услед непремостивих различитости у системима вредности, схватањима, животним приоритетима, погледима на будућност, васпитање деце и сл, онда се поставља питање да ли је у таквом браку смислено живети.

Могућ је и другачији сценарио – да фунционишу складно, а да се у одређеној временској тачки њихови развојни путеви почну  разилазити, што угрожава њихово заједништво. Ако стање брачног несклада потраје, то доводи  до различитих изобличења – свађа, прељуба, развијања зависничког понашања – не само од алкохола, опојних супстанци, него и од коцке, хране, интернета и сл. Ако у браку има деце, онда су она често утроугљена између родитеља – могу да развију неки симптом, рецимо неприлагођено понашање, деликвенцију, ноћно мокрење и др. Смисао свих тих симптома је да се смањи напетост у односу.

Зашто жене остају у лошем браку и трпе насиље?

Према статистичким подацима, сваки четврти брак у Србији се разводи. Брак се разводи када један или оба партнера одлуче да више не желе да живе заједно и поднесу тужбу за развод брака. То могу да буду  веома болни процеси који некада трају годинама. Ипак, не разводи се сваки лош брак. Мушкарци теже подносе напуштање, а жене су склоније  остајању у лошем браку. Разлози за то су многобројни. Неки од њих су:

Страх од статуса разведене жене коју, посебно у малим срединама, још увек зову „распуштеница”

Егзистенцијални страх – ако немају своје запослење и егзистенцијално су зависне од супруга

Дубоко утиснуте поруке из породице порекла да би жена требало да ћути и трпи, што је нарочито карактеристично за мале, затворене заједнице

Снажан утицај модела рођене мајке која је трпела у браку, нарочито ако тај проблем није освешћен до краја

Уверење да би деца, без обзира на све, требало да одрастају уз оба родитеља

У позадини ових разлога може да буде неразрешен емоционални однос са партером. Kолико год то парадоксално звучало, емоције су те које могу да држе жену у браку. Посебно може да збуњује амбивалентан однос жене према супругу (да га воли и мрзи у исто време), што омета помагаче на плану евентуалног пружања  подршке.

Kада жена ипак излази из брака? Онда када јој је озбиљно угрожена безбедност, а нарочито када је угрожена сигурност деце. Тада нестаје сврха брака.

Насиље у браку

Насиље у браку, ако се изузму манипулативно понашање унутар пара, манипулација децом и вербална агресивност, чему су склона оба пола, у суштини је злоупотреба друштвене и физичке моћи мушкараца над женама, а последично и над децом. Насилник може да врши:

  • економско насиље (ограничавање или ускраћивање новца, контролисање утрошеног новца и )
  • да застрашује (разбија ствари, галами), прети да ће нешто ускратити, да ће је повредити, да ће је убити)
  • да понижава (говори јој да је глупа, ружна, нагони је да се осећа безвредно)
  • да контролише (прати кретање, комуникацију са другим људима, прислушкује, чита СМС поруке)
  • да изолује од других (брани јој контакте са пријатељима, најближом родбином), а затим, ако пружи отпор,
  • примењује и физичко насиље које може да се заврши кобно, нарочито уколико жена одлучи да га напусти.

Новински написи су препуни  садржаја о трагичним судбинама жена које нису могле да се одупру насилнику, а недавно се у Житишту десило вишеструко убиство из страсти које је унесрећило многе породице.

Шта чине институције и да ли довољно чине на плану заштите жена – жртава насиља?

Сигурно је да је неопходно унапредити праксу, боље увезати институције система које се баве овим проблемом. Бесмислено је и незрело прозивати само центре за социјални ради, судство, полицију или тужилаштво. Важна је координисана активност свих институција уз јасне процедуре поступања. Пред том снагом устукнуће многи насилници. У противном, они ће се издићи изнад система. Утопистички је очекивати да би у најидеалнијем друштвеном систему били решени сви случајеви породичног насиља. Понашање насилника је ипак непредвидиво и у екстремним случајевима, какав је онај недавни из Житишта, по бруталности подсећа на терористички напад.

Kоначно, многе жене не излазе из лошег брака из страха да ће њихови партнери покушати насилно у томе да их спрече, што се и дешава. Апелујмо на институције да међусобно уско сарађују у циљу сузбијања породичног насиља, али и на савест и обавезу јавности да пријављује насиље, пружа подршку жртвама и сведочи на суду о насиљу.

Уосталом, у доба племенских заједница, када није било јавних установа, обичајно право је сузбијало сваки облик насиља. У насилном односу нема дилеме ко је насилник, а ко жртва. Да би се насиље  препознало, није увек неопходно експертско знање, него природан осећај за правду.

Шта да ради жена која трпи насиље?

Доношење одлуке о изласку из насилног односа препоручује се онда када даљи останак у браку озбиљно угрожава психофизичко здравље и безбедност жене и деце, посебно када муж прети убиством и испољава патолошку љубомору. То не значи да жена нема право да изађе из насилног односа у некој ранијој фази. Она може да бира да ли ће се прво обратити полицији или центру за социјални рад. У случају физичког повређивања, обраћа се и дежурном лекару. Обично се смешта код најближих сродника и, уколико се претње од стране супруга наставе, она може да поднесе тужбу суду ради изрицања мера заштите од насиља – забрана приближаваја њој, деци, месту становања, радном месту, при чему се свако кршење мере заштите од насиља од стране насилника којем су изречене мере забране третира као кривично дело и кажњава се казном затвора.

психолог Светлана Продановић

Уколико жена нема безбедан смештај у својој средини, има право на смештај у сигурну женску кућу, заједно са децом, где се подвргава третману психичке трауме и где борави до окончања судских поступака. Ако нема сопствена средства, трошкови боравка у сигурној кући се подмирују из локалног буџета, што је брига надлежног центра за социјални рад. Жени нико не може да гарантује стопроцентну безбедност. Kоначно, ни професионалци „помагачи” нису потпуно безбедни у овом послу.

Несигурност производи осећање страха које не би требало да паралише, него да покреће све личне снаге на заштиту живота и тела. Жене – жртве насиља би требало да знају да оне уопште нису слабе. Напротив, оне су изузетно јаке, јер их је лоше животно искуство оснажило, само је важно да оне уз стручну помоћ  то освесте, јер им је, по правилу, због трпљења понижења снижено самопоуздање. Такође, требало би да знају да оне нису криве за распад породице, иако им насилник стално намеће осећање кривице. Породица која је изгубила заштитну функцију и у којој није безбедно живети, изгубила је сврху свог постојања.

Kо брине о мушкарцима који врше насиље?

За крај, ваља одговорити на питање ко брине о мушкарцима који врше насиље. Одговор је јасан. Насилници се могу упутити на третман, али само уколико признају да су били насилни и ако се покају. Уосталом, многи од њих су и сами као деца били жртве насиља и поистоветили се са насилним оцем. За оне друге, без самоувида и без савести, законске санкције једина су опција.

Светлана Продановић, дипл. психолог и породични психотерапеут

 

Advertisements

Троугао Карпмана у хришћанској средини. Жртва

Ирина је прошла већ све свештенослужитеље и духовнике, жалећи се на свог агресивног мужа. За другарицу да и не говоримо – без жалби на супруга не пролази ни један разговор. А Ирина се заиста трудила: и подчињавала се мужу, бринула је о њему, Трудила се око интимних односа, децу васпитавала, спремала храну. „А њему све то није довољно, а шта ја добијам заузврат?…“

Сви су жалили Ирину. Њен муж Олег је заиста био поприлично жесток човек. Није је тукао, али је могао да одговори врло грубо, да се задржи на послу и да се не јави, похвалама је није мазио. А њихов највећи проблем је био у том што је Олег увек био у праву. У односима са женом се до краја борио за своје интересе. Ирина је дуго уступала јер мужа треба поштовати и слушати, али је периодично и бунтовала. Пролазиле су године, а ситуација се није мењала: Ирина се и даље старала око мужа, али се истовремено и жалила на њега, Олег је и даље „истеривао“ своје.

Консултанти телефонске линије поверења „Добра реч“ су направили подробнији портрет хришћанина у улогзи жртве. Наставите са читањем

Жртва хришћанска или патологија (сазависност). Психолог против свештеника?

Тема из подфорума „Психологија и психијатрија“, од корисника Марије Сергеевне, 10 окт 2017.


 Мария Сергеевна корисник

Здраво Марина Вениаминовна! Молим вас да ми помогнете у овој за мене веома тешкој ситуацији.
Моја породица данас, боље рећи у последњих 5-6 година, преживаљава веома тежак период. Породица је за мене највећа вредност. Данас се налазим на раскрсници, треба да одлучим можемо ли муж и ја да сачувамо породицу или смо већ учинили све што је могуће.

Мој муж неколико последњих година пије. Било ми је болно гледати вољеног човека како се стално налази у стању помућене свести, упропашћавајући своје здравље. Тражила сам информацију и читала о алкохолизму и сазависности, покушавала да помогнем, да погледа трезвено на себе. На моменте је било веома тешко, да ми мисли о разводу нису давале покоја. (Муж није ноћивао код куће, враћао се у ужасном стању, будио ме ноћу тражећи блискост или да расправља о неком важном питању, изостајао је са посла, понашао се агресивно према сину и према мени). Волела сам га (и сада га волим) и веровала сам да ћу успети некако да допрем до њега. Веома се бојао да ће га деца видети у таквом стању и да ће престати да га уважавају. И мени самој је било тешко сачувати осећање поштовања према њему. Ретки тренутци његове трезвености и спокојства давали су ми наду на исцелење и успостављање контакта. Млађа деца га веома воле, то ми је такође давало снагу и одлучност да се борим за породицу. Једном сам успела убедити га да се обрати за помоћ специјалисти, али није дошло до сарадње – муж је рекао да може сам себи помоћи. Наставите са читањем

Двојна порука и осећање беспомоћности

yd8flifexxk

(двојно послање – double bind)

Ако сте се у некој ситуацији осетили беспомоћни, не журите да осудите себе због тога. Често узрок томе бива таква „двојна порука“ или како је још називају „шизофреногено порука[1]

Неко вам је изјавио да вас воли, а није учинио ни један корак вама у сусрет. Рекао је како лепо изгледате с равнодушним изразом лица. Дали задатак, нпр. „копај од зида до ручка“…

Било која порука (послање), у којој постоји противречење, да ли вербално или не, ствара НЕСВЕСНО осећање беспомоћности. А ако останете дуже у тавким односима, можето напросто пасти у депресију. Наставите са читањем

Научена (васпитана) беспомоћност

slon

Научена (васпитана) беспомоћност – је занимљив феномен у психологији. Истакнути психолог М. Селигмен је показао да неки представници животињског света у стресним и болним ситуацијама ништа не чине, како би престали да осећају бол. Неко од њих се покушава спасити и тим самим побољшати своју ситуацију. Док се други толико навикао на то што му причињава бол, да то сматра обичним и нормалним. Наставите са читањем

Психолошке манипулације у Цркви – како их распознати и шта радити – Други део

%d0%ba%d1%80%d1%81%d1%82Аутор: Скуратовскаја Наталија Станиславовна

Следеће је – осећање кривице, коју је веома лако исправоцирати код човека, посебно ако je он на то привикао из детињства. Ако је мама пропустила напредовање у каријери зато што је себе посветила деци, она говори: „Сав живот живим ради породице, ради вас“. И наводницима се подразумева, да сте то дужни одрадити, а то је дуг на сав живот. Осећање кривице се често провоцира у супружанским односима, зато што: „Због тебе нисам успео/ла у том и том, због тебе сам се одрекао/ла таквих могућности“. Човек којему се предлаже да узме на себе осећање кривице, приморан је да се оправдава и да некако искупи своју кривицу. Наставите са читањем

Психолошке манипулације у Цркви – како их распознати и шта радити

Аутор: Наталија Скуратовскаја

Крст.jpg

Психолошке манипулације у Цркви нису реткост и јако су болне, зато што људи од Цркве очекују искреност и подршку.
После сусрета с манипулацијом једни се разочаравају у Цркву као такву. Други се смиравају с неопходношћу да постојано жртвују своје интересе и сталан притисак наметнутог им осећања кривице. Док неко други усваја манипулативне пријеме као „норму Црквеног живота“ те почиње и сам да их примењује.
Но постоји и други пут – да својевремено распознамо манипулације и адекватно им се супротставимо, не провоцирајући конфликте. Управо тој теми ће и бити посвећен текст (предавање). Наставите са читањем

Обавезни сте да опростите!

49

Зашто мислим да су коментари типа, “дужни сте да опростите!“ – погрешни и токсични? Ако су још написани испод чланака у којима се говори о родитељима, ја то приписујем Штокхолмском синдрому или страху коментатора, да ће се можда и његова деца такође појавити са оптужбама о њиховом васпитању у детињству. И зато они хоће унапред да се ограде од тога. Но, када сам данас прочитала испод текста жену коју је муж тукао током много година, и њу и малу децу заједно, избацивао их на улицу, уопште, чинио то што чине мужеви – насилници у филмовима ужаса, а они њој одмах: опростите му и сажалите се над њим!

И тако, зашто не треба опраштати: Наставите са читањем

Mуж каже да сам га сломила.

Писмо читатељке.vkvu2ia0im8

Не, ја нисам урадила нешта тако страшно, да би га то толико истраумирало, да се он сломио. Он тврди, да га је мој карактер за време наших односа, учинио мекшим и пасивнијим. Он је мислио да сам ја другачија, а ја ето каква испала. Као прво, за мене то звучи дивље, зато што ја, судећи по себи, не разумем како је некога могуће сломити. А као друго, то отворено мирише на манипулацију. Но ја га веома волим и хићу у свему да се разаберем не изводећи исхитрене закључке.
У браку смо неколико година, знамо се нешто мало дуже, тј. Убрзо смо ступили у брак и почели дубље упознавати једно друго већ будући у браку. Деце немамо, мада сам ја спремна за њих. Он није. Наставите са читањем

Рањени сујетом

Сујета је – грех, с тим нико не спори. Но шта ако сујетан човек – није толико грешник, колико је жртва? Шта ако је његов проблем – разултат психолошке трауме или неумећа прихватити и схватити себе самог? Како се научити саосећати, а не осуђивати, како се опходити са сујетним човеком, како увидети тај грех у себи и постоји ли излаз из сујете као психолошког феномена, – говори нам Марина Филоник – психолог, психотерапеут, научни сарадник и професор федералног института за развој образовања.

download

 У центру пажње

– Психолошка траума – шта је то? Како се она формира? Наставите са читањем