Архиве категорија: женска психологија

Ја не волим своје дете

Лако ли је бити мама?!

Максинјамсик 19 јануар 2011, 19:10 , Мурманск

Често наилазим на такве текстове. Од трудних жена па до већ родивших мама, са детеетом од годину дана или са већ одраслим. И… осећам према њима искрено поштовање. Ретко која мајка скупи снаге да каже, да она „не воли…“. Ретко која жена ће се на то осмелити, између осталог да призна самој себи… Сећам се да је сличних текстова било јако много, али и ја желим да кажем, можда ће неком бити корисно. Код нас се из неког разлога сматра да је мајка ОБАВЕЗНА да воли. Инстинкти и остало. И затрудневши, а често и родивши, не осећајући те емоције, жена се погружава главом у такво самоједство да је то страшно. Управо у то време почињу да се појављују комплекси, пада осећање личне вредности, руше се породице, и да не паметујем, рећи ћу о себи…
Негде пре пола године, нашла сам у себи снаге да признам да, вероватно, ја њу и не волим много. Веома смо желели дете. Током четири године смо испробали све начине, молили се светима, посетили све врачаре и гатаре… без детета смо себи изгледали као нека крња породица. Али једном тест и //… И … Невероватна паника „шта смо то урадили“ и „како то и због чега“… „јој, па још је рано“… завршено је са животом, свет ће се окренити наопачке и воде ће се излити… Ходала сам и знала сам да сам трудна, али ништа нисам осећала, осим страха, и сви су говорили, сачекај – када почне да се мрда у стомаку… Замрдао… Забавно… у мом стомаку живи оправдање тога што, ако ми се у 2 сата ноћи једу мандарине, значи да треба хитно ићи купити црног хлеба са сланим харингама, зато што ћу управо њих желети следеће минуте…

Наставите са читањем
Advertisements

Снажна жена

silna-zena

Веома често жена демонстрира мушкарцу своју снагу и слободу, дајући му до знања, да она о свему одлучује сама. Мушкарац, па и све њено окружење виде у њој снажну жену.
Но њена унутрашња девојчица [„True Self“, „Child Within“  – унутрашње дете/дете у нама.] жуди за пажњом и бригом.
Ретко која жена ће са благодарношћу да прихвати речи мушкарца који ју је назвао снажном. Када то чује од партнера, жена може да падне духом. Зато што се у њој појачава осећање усамљености и незаштићености пред овим огромним и страшним светом. Зашто је то тако? Она је рачунала на подршку мушкарца, често и на нешто више: на то да сада уопште неће морати да решава никакве проблеме.
Жене жуде за мушкарцем, иза којега би се могле сакрити од света као иза каменог зида. И када се партнер понаша не онако, како се очекивало, многи се одлучују на развод: шта ће им неко ко се понаша као мало дете…
У очима клијенткиња често видим збуњеност, разочарење и питања: „Где су нестали снажни мушкарци?“, „Зар мушкарци у женама траже само брижну мајку?“, „Шта уопште происходи са односима у овом свету?“
Људи у савременом свету су заражени гордошћу. А горд човек… он не сме да буде слаб. Слабост се не прихвата, она се чак и презире од стране друштва.
Јасне границе улога мушкараца и жена данас се све више бришу. И у свет улази жена која се са једне стране стреми да буде снажна, самостална, независна и успешна, а с друге стране, страда од осећања одбачености и беспомоћности, који преплављују њену малену унутарњу девојчицу.
Жена демонстрира мушкарцу своју снагу и слободу, дајући му до знања, да она о свему одлучује сама. Но њено унутрашња девојчица жуди за пажњом и бригом.

Клупко дечјих проблема

Нажалост, данас је честа појава да су женске линије породичног стабла изломљене конфликтима и унакаженим пројавама осећања: мајка не може ћерки да преда умеће да воли и прихвата себе и других, зато што њу саму није волела нити прихватала њена мајка. И тај проблем се као црвена нит провлачи кроз многа и многа покољења.
Ћерка не прихвата своју мајку и зато не може да прихвати ни своју ћерку. А као разултат жене не прихватају и не схватају своју дубоку женственост, често се оне просто не могу пробити до ње.
Односи између мајке и сина се устројавају на мало другачини начин. Жени је лакше и једноставније да прихвата сина: у односу на њега код ње се не појављује та скривена завист и супарништво. Зато се на њега управља сва сила материњске љубави, а такође и нигде не нашавши излаз, стремљења к блискости и нереализована жеља да се о неком брине. И жене буквално преплављују синове својом суперзаштитом. И они одрастају инфантилни, навикли на подчињавање у породици. Осим тога, свесно или не, неретко маме не желе да отпусте од себе одрасле момке, чиме још више код њих успоравају формирање и реализацију мужествености, снаге, и умећа да носе одговорност за друге. Такви мушкарци често не могу да се брину, не само о жени и деци, него и о себи самима.
Девојчице које у детињству нису добиле толико потребну љубав, топлину, бригу, удаљују се од своје женствености и уче се да рачунају само на себе. Оне су принуђене да рано одрасту, губећи контакт са својим унутарњом девојчицом.
Наравно да на формирање карактера детета утиче и васпитање у непотпуној породици, живот само са мамом. Када је жена принуђена да прихвати улогу главе породице, испуњује и женске и мушке функције, притом не добијајући уопште никакву подршку од мушкарца, она губи своју женственост и постаје жестока, властна (ауторитетна), све контролише. Њена мекоћа, нежност, доброта и трпељивост одлазе на друг план, а понекад и на трећи. Она је често принуђена да се буквално бори за преживљавање у социуму, решавајући све проблеме породице.
Пребивајући у таквој атмосфери, мушко дете навикава на снажну, независну маму, која свим управља и потом, да би саздао породицу, тражи за себе такве жене, с којима ће моћи да изгради тај модел односа, који је био присутан у његовој породици.
Девојчице узимају пример од маме и стреме се да постану као и оне: властне и одлучне. И у односима они реализују управо тај шаблон понашања – стреме да све контролишу и не умеју бити слабе. У исто време оне на такав начин желе да заштите од бола и страдања своје унутрашњу девојчицу.

Снажна жена. Прихватање слабости.

Да би вратили равнотежу у своје односе жене би требале да науче прихватати своју слабост, постепено померајући с главне позиције своје мушке пројаве. И то треба радити мудро: Не само да моле мушкарца за помоћ, него и да формирају такве услове, када ће мушкарац бити приморан да на себе узме решавање разних задатака.
Овде је важно ваше душевно стање и спремност да прихватате бригу другог, а не да то буде само просто изговарање прозби. Требате се научити да прихватате своју беспомоћност и незаштићеност.
imagesПослушајте на крају крајева своје унутрашње дете, окрените се к њему, поласкајте му и огрејте га. Њему је тако потрено ваша пажња и прохватање. Док не подарите подршку свом рањеном „ЈА“, ви ћете као и раније у свет да транслирате мушки начин понашања. И треба ли се онда чудити што партнери просто не виде неопходности да вам помажу?
Схватите да, ако свом мушкарцу изјавите да сте слаби и да имате потребу за подршком, а кроз неколико тренутака опет изнова почнете заповедничким гласом давати команде, ништа нећете моћи да измените. Овде је потребно трпљење и умеће чекати. Ако мушкарац није испунио то што је обећао, немојте сами то радити уместо њега. Дајте му до знања да ви очекујете обећано. Иначе ће мушкарац као и раније да беспосличи.
Ако вам се не свиђа, када вас партнер назива снажном женом, зауставите свој бег и „погледајте“ у очи своју незаштићену, малену, унутарњу девојчицу. Осетите зоне вашег душевног деикомфорта и напетости. Где је овде конфликт и унутрашње противеречење? Научите се да постепено одмотавате то клупко напетости.
Истински успешних, самоуверених, снажних мушкараца нема много. И тешко да их ви можете привући у свој живот, зато што они неће дуго ни да трпе поред себе жестоку и властну жену. Они траже меке, женствене сапутнице.
Сила женске душе је огромна. Али та сила је – женска. О таквој партнерки мушкарац може да каже, да је она самоуверена и снажна, али ће свеједно тежити да је подржи и укаже јој помоћ, мушку помоћ.


Коментари

Кирсанова Ирина Владимировна:

Седи код мене у кабинету једна таква
– Волела би да је способан да он доноси одлуке!
– Ок, а ви сте значи спремни да прихватите било коју његову одлуку?
– Па, ако буде исправна!
– А ко ће да одлучује, да ли је исправн или није?!
– Како ко, наравно ја!

http://www.irinagavrilovadempsey.ru/articles/self-development/a-strong-woman/

Како се постаје жртва

 

Први део:  Жена – жртва: Тешка ситуација или угодна позиција?

фото - gettyimages.comКако смо већ рекли, жене се претварају у жртву, играјући нечији «жртвени» сценариј. Он може да буде написан, на пример, неком од најближих жена–рођака: то је обично или мама, или баба, или старија сестра. Она сама најчешће није свесна користи коју од тога има, но – то се подразумева. На пример, девојчица види да мама често не испуњава своја обећања, оправдава то жалбама на неке спољашње независне од ње околности. Девојчица из детињства усваја да се тако може понашати, да би јој повлађивали, ослобађали од тамо неких обавеза које је тешко испуњавати или се баш и не жели. При том девојчица види да маму сви жале. А у руском језику «жалити» значи «волети». («жалеть» значит «любить»).

Најраспрострањенија варијанта формирања жене-жртве јесте – из девојчице, чија је мама била жртва и трпела насиље мужа, или других блиских рођака. Није обавезно да то буде од стране мушкарца, ако је реч о непотпуној породици, насиље може да исходи од властне (ауторитетне) бабе, мамине маме. Мама девојчице не може да организује свој живот, да постане одрасла, самостална, срећна. И тој беспомоћности она невољно «обучава» своју ћерку.

Такву девојчицу често гњаве и вређају деца у школи и вршњаци из њене улице. Деца не праштају слабости и безвоље. А касније се свет раздељује на оне који вређају и оне који жале, понекад то бива један те исти човек.

Други узрок избора улоге «жртве» може бити болешљивост девојчице од раног детињства. Родитељи је жале, опет је не оптерећујући обавезама. И девојчица се привикава да ће за њу обавезно неко нешто урадити, одлучити уместо ње како треба поступити, побринути се за њу.

Може се рећи да ће такво дете израсти размажено и беспомоћно. Но у исто време она је и – жртва. Испочетка она често против своје воље жртвује самосталност и пуноценост свог живота ради психолошког благостања (благополучија) својих родитеља, укућана, који се боје за њу и њено слабо здравље. Зато што је за њих спокојније, једноставније урадити нешто за дете, уместо детета, и радовати се томе што се она не напреже сувише. Потом таква позиција у односу према себи и другом постаје начин живота.

Изаћи из улоге жртве

Да ли је жена-жртва осуђена да сав живот игра ту улогу? Писхолози сматрају да, на самом делу, људи имају могућност да у току живота одиграју мноштво улога – у породици, у професији, у животу. Но насупрот улога жртве није улога спаситеља или прогонитеља (агресора), него улога срећне жене. А срећа – то није обавезно материјално благостање и социјална успешност.

Срећан човек – то је у првом реду човек који је саздатељ и господар свог живота. Ми схватамо да није све у власти човека, постоје ствари које нису потчињене његовој вољи – то су болест и смрт блиских, и неке природне катастрофе, социјалне катаклизме и друга зла. Но то је зло у нашем животу присутно упоредо с могућношћу да будемо срећни.

Беспомоћност жртве ни на какав начин није везана са смирењем. Када говоримо о смирењу, ту се претпоставља да човек чврсто, на ногама прихвата ударе судбине. Понашање жене-жртве није смирење. Жена-жртва не прима спокојно и чврсто то што јој је предназначено Одозго, него плаче, жали се, окривљује друге за своје несреће и не покушава ништа у свом животу да измени ка бољем.

Резултат слика за Женщина – жертва:Жена, која се осећа као жртва изазива колосално осећање кривице код оних који је окружују. А осећање кривице – је једно од снажнијих осећања које човек може да осећа, поред осећања гнева, стида и љубави… Осећање кривице, које код окружења изазива жртва, је веома моћно, и дозвољава жртви да практично управља њима. Могу да се не слажу са мном и да кажу: «Како то, па ради се о човеку којега вређају, а могуће је и – туку». Да но равно онолико колико човек сам дозвољава да са њим тако поступају, ако је реч о одраслом човеку. А ситуацију је могуће преломити, могуће је натерати човека да се другачије понаша према теби. Но ради тога је потребно изменити се изнутра, престати осећати себе као жртву, схватити да је твоја сопствена судбина – у твојим рукама и ти можеш на њу да утичеш. То, заправо, и јесте осећање среће.

Изаћи из улоге жртве, изабрати улогу срећне жене, жене и матере која воли, професионалца у својој професији – то је дуготрајан процес. Но код сваке жене постоји таква могућност. И ако је она схватила, да више не жели да буде у улози жртве и хоће да измени свој живот, но осећа да нема за то довољно снаге, она се може обратити професионалцу, психологу. И то ће бити већ кардинално друга помоћ, него та коју жртва тражи. Жртва тражи помоћ, да се ништа не мења. А овде – видљив покушај да се измени ситуација.

Извор: http://www.pravmir.ru/zhenshhina-zhertva-tyazhelaya-situaciya-ili-vygodnaya-poziciya/

Жена – жртва: Тешка ситуација или угодна позиција?

Постоје такве жене, код којих је стално све лоше. И муж није такав какав би требало да буде, не цени је, и деца неблагодарна, и колеге на послу све ко један – сплеткароши и тирани. Таква жена разговара углавном у стилу жалби. Одакле оне, жене – жртве? Може ли се изаћи из те не баш пријатне улоге? Ситуацију је коментарисао кандидат психолошких наука Регина Енакаева, началник одела «Шербинка» московске службе психолошке помоћи. фото - gettyimages.com

Специфична особина „жене – жртаве“ јесте њена постојана навика да жали (сажаљева) себе. При том она, као правило, није спремна да узме на себе одговорност за то шта се са њом догађа. Жртва свагда иште (тражи) спољашњег кривца својих несрећа: човека, догађај, околности, проналазећи у њима узрок свега шта се са њом дешава.

Када је кривац нађен у души «жене – Жртве» бива спокојније. Но с друге стране, она одлучује да и даље остане жртва, зато што предајући иницијативу у туђе руке она не утиче ни на ток дешавања, ни на узроке својих несрећа.

На пример, жену  је пребио или извређао муж. Дешава се у породичном животу. Жена која се осећа жртвом ће плакати, љути се, жалити се, но ништа неће предузимати да би изменила ситуацију, да би дала отпор насилнику. Значи да је вероватноћа да ће муж опетна њу дигнути руку је веома велика. Својим бездејством, пасивним односом према оном што се догодило, жена-жртва «разрешује» мужу да са њом тако може поступати.

Или други пример, жену-жртву претпостављени често оставља да ради прековремено, да остаје на послу до касне вечери, у време док сви остали сарадници одлазе кући на време. Ако се жена на то сагласи, не позива се на своја права, не тражи конструктивну, дејствену подршку околине, него се само свима жали на своју «безизлазну ситуацију» , највероватније је да ће и даље добијати допунске задатке.

Само она жена која узме на себе одговорност за оно што се десило, а то значи, схвати да само она сама може нешто изменити у свом животу, само жена која се постара да разабере ситуацију, која покуша да схвати узрок због чега се управо њој то дешава, да изведе закључке и укључи их у свој животни опит, може успети да престане да се осећа као жртва и да не постане жртва по други пут.

Ако човек успе да прихвати и схвати то шта се са њим догодило, ма како ситуација била тешка, ма шта са њим да се десило, стечени опит ће свагда бити користан, помоћи ће да се грешка не понови. Но то је немогуће урадити налазећи се у позицији жртве, осећајући се жртвом.muž bije ženu

На пример, жени коју редовно бије муж предлажу да му напише пријаву, како би се појавила могућност казнити га по свој строгости закона. Жена-жртва ће плакати, молити за помоћ, по ко зна који пут позивати полицију, но пријаву неће написати или ако и напише потом ће је поништити. Она се боји свог мужа, но још се више боји мењати нешто у свом животу.
Жена која одговоара за себе и своје поступке се неће бојати да напише пријаву и да је преда у полицију. Она је спрема на то да ће муж можда добити административну или затворску казну. То је тешко преживети, но то је њена свесна одлука којом штити свој живот и здравље, а веома често, живот и здравље своје деце.

Као пример овде се може навести следећа ситуација, када жена која има малолетну децу одлази од мужа због истих тих батина или због његовог учесталог пијанства. Неко ће рећи да је то – пут слабог човека. На самом делу – то је тешка одлука која захтева велику унутарњу снагу. Далеко је лакше све пустити на самоток. Она често размишља: «Свеједно какав-такав никакав, пргав, пијан, но – то је мој муж, каква-таква помоћ и подршка у животу», – мада фактички – она већ одавно иде сама кроз живот. И тада жена одлучује да не пише пријаву. Но при том би требало да схвати, да ће највероватније и у будуће морати да трпи његове ударце. Но то је већ њен свестан избор, и зато се више не може жалити свима и сваком, нема право. У том случају она свесно узима на себе улогу жртве и требало би да схвата ради чега она то чини и каквој опасности себе подвргава.

Постоји још и трећи пут који такођер захтева од жене прихватање одговорности – ступити с мужем у преговоре, поразговарати с њим тако да се он више никад не осмели подићи на њу руку. То је најтежи пут, и није увек могућ. Да би се ишло по њему потребно је најпре престати осећати себе жртвом.

Када жена одлучи да напусти мужа-насилника она осећа да јој неће бити лако са светом који је окружује. Ради чега она то ради? Не само ради себе и осећања сопственог достојанаства и уважавања према себи као човеку. Она то ради и ради будућности своје деце. Деца која су навикла да живе у жестоким, замршеним односима међу родитељима, када на њихове очи происходи унижавање матере, често понављају њихову судбину. Девојчице понављају судбу матере – жртве, а дечаци – судбину насилника – оца. Психолози то називају животним сценаријем. Деца неретко играју улоге (сценарије) својих родитеља.

Бити жртва је – корисно (удобно)

Када говоримо да се човек осећа као жртва, ми разматрамо и психолошку страну тог положаја. Често жена–жртва извлачи корист из свог положаја. На пример, она добија пажњу од околине, психолошку подршку, саосећање, помоћ. И нико заузврат не тражи неких конкретних дејстава, одлуке и одговоре на сложена питања. Изаћи из стања жртве значи – лишити се те помоћи и подршке, њу ће тада престати да жале суседи и рођаци, људи који је окружују.

Човеку којег жале много тога се дозвољава и опрашта. «Жртва» нема потребу да ка нечему стреми у животу. Њена главна улога у животу јесте – улога жртве.

Жени-жртви често опраштају кашњење, лоше урађен посао, зато што у њеној кући није баш све најсређеније, а код куће јој се опрашта неспремљен ручак. То јест, она себи дозвољава да ради то што она хоће. Улога жртве дозвољава да са себе скинемо све обавезе према другим људима. То јест, позиција жртве – је егоистична. Уопште у улози «жртве» постоје  велики «плусеви». Зато је тако тешко изаћи из те улоге, тог психолошког стања.

Наставак: Како се постаје жртва

http://www.pravmir.ru/zhenshhina-zhertva-tyazhelaya-situaciya-ili-vygodnaya-poziciya/