Игнорисање осећања као социјално одобрен начин самоубиства

(Ово је један ранији текст са мањим исправкама)

Када игноришете ваша осећања, ви игноришете себе. Зашто? Зато што се човек састоји од осећања. Ви сваки дан осећате да те и те емоције утичу на доношење одлука у вашем животу. То је та покретачка сила која стоји иза сваког вашег корака. Игнорисати своја осећања – исто је као и одрицати дисање, одрицати свој живот.

Најтужније је то, што се људи не рађају с таквим умећем, деца слободно изражавају радост, тугу, страх или незадовољство. И вама просто у тамо неком мементу говоре да не би требали да осећате то што тренутно осећате, да сте „просто“ сувише осетљиви, да само нешто „измишљате“, причињава вам се. У том моменту они ваша осећања игноришу, осуђују вас. И тако постепено почињете да верујете, да вам се „чини“ да осећате, постајете „удобан“ представник друштва, престајете да штитите своје границе када их нарушавају и наносе вам бол, више не вриштите када вас психички унизе или погазе. Ваша осећања у том моменту нису идентификована. А ако, не дао Бог, будете протествовали и говорили о своојим осећањима (преживаљавањима), осудиће вас, назваће вас „слабићем“, зато што се то сматра неприличним, нешто горе него ли разголитити се пред људима.

Како емотивно незрели родитељи утичу на живот своје одрасле деце

Емотивна усамљеност настаје као одговор на недостатак довољне емотивне блискости с другим људима. Она се може појавити у детињству, ако заокупљени собом родитељи не обраћају пажњу на осећаје детета, а може се појавити – у зрелој доби у случају губитка повезаности с људима. Ако тај осећај прати човека током целог његовог живота, онда највероватније у детињству његове емотивне потребе нису биле задовољене у довољној мери.

Деца емотивно незрелих родитеља се често осећају усамљена. Такви родитељи могу изгледати и понашати се потпуно нормално, бринући се о физичком здрављу своје деце и опскрбљујући њихове физичке потребе и безбедност. Ипак, недостатак чврсте емотивне повезаности између родитеља и детета оставља у души детета зјапећу празнину, тамо где би се могао обликовати осећај праве сигурности.

Психолошка помоћ клијената са депресијом

Из књиге: Римас Кочјунас – Основе психолошког консултирања

Пад расположења – једнo је од најнепријатнијих емоционалних стања личности. Често се појављује у различитим животним ситуацијама и један је од важнијих симптома већине психичких поремећаја, а понекад је доминирајући симптом (депресивна неуроза, психозе). На консултацијама се обично срећемо са тзв. „реактивном депресијом“, која се углавном појављује као реакција на нека трауматична дешавања у животу (соматске болести, конфликти, интимни проблеми, различити губици у животу – између осталог губитак блиске особе итд.).

Емоције и трезвеност

Из књиге  Дмитрија Семеника – Управљање негативном емоцијама

Трезвеност је способност човека да се приближи објективном погледу на себе, на људе који га окружују и околности,  те да на основу тога доноси оптималне одлуке.

Емоционалност и трезвеност су два супротна стања. Што је више једног, то је мање другог и ту нема изузетака.

Ако преовлађују емоције, човек није у стању да доноси здраве одлуке, одлуке у своју корист. Неки људи доносе превише одлука под утицајем емоција и онда им све у животу иде наопако. Психолог Михаил Хасмински у свом чланку за наш сајт http://www.perejit.ru прецизно је упоредио емоције са „пијаним капетаном“. Да ли ће брод којим управља „пијани капетан“ заиста доћи до циља?

Али, ако побеђује трезвеност или човек макар улаже напор да би она преовладала, онда емоције одступају и, ако су то биле негативне емоције, његово стање се значајно поправља.

Ми бисмо издвојили три степена трезвености.

Бол невољене деце

„Ако звезде сијају – значи, то је некомепотребно? Значи, неко хоће да оне постоје?“

А шта, ако не? Ако су се звезде упалиле, а оне не требaју никоме?

Нина се брзо кретала и брзо је говорила. Обично је говорила много и ватрено, речи као да је испаљивала. Њене очи би тада гореле. Гореле су све време док смо причали у мом кабинету. А јуче је дошла код мене празна. Као да су из ње истресли апсолутно сва осећања, оставивши у њој само тугу и равнодушност. Нина је села у фотељу и процитирала горе наведене речи Мајаковског. И упитала је: „Реците ми, може ли човек волети – и престати да воли? Бива ли тако, уопште? Пошто ми се то не дешава први пут. Свиђа ми се особа, веома. Када га видим најежим се. Осећања нарастају, постају све јача и јача, а онда, одједном, се све гаси и човек, према коме је била усмерена сва та бујица осећања, наједанпут ми изгледа толико туђ, да се чак и близак однос с њим чини немогућ. Осећам у себи разочарење, празнину и кривицу. Нећу нове односе – зато што знам да, или ће ми особа од самог почетка бити непривлачна, или ће се с моје стране све прекинути на пола пута. Тако је било и са мојом првом љубављу. Тако је било и са мојим бившим мужем. А сада ево и са њим… Реците ми, јесам ли ја нормална?“

Управљање негативним емоцијама – Предговор

Нова књига Дмитрија Семеника

Неко је једном рекао да сви људи стално осећају нешто и понекад размишљају. Другим речима, наш унутрашњи живот се састоји углавном од емоција. И што је више оних негативних, то смо мање срећни.

Веома је распрострањена заблуда да су све емоције природне и да с њима ништа не може учинити. У овој заблуди се крије тајна несреће многих људи.

Срећни људи су управо они људи који су научили да управљају својим емоцијама, а пре свега да превазилазе негативне.

Емоционална незрелост – узрок породичног конфликта. Како препознати?

Од аутора: Зрелост личности директно зависи од тога у којој мери је човек способан да узме на себе одговорност за свој избор, да престане кривити своје окружење или од њих да очекује избављење. Такође да призна бол везан са својом усамљеношћу, независно од свог удела у формирање социјалних улога и укрепљење социјалних односа.  Цемс Холис

Тема незрелости је увек актуелна. Незрелост се може пројављивати у свим животним сферама човека. Она може да буде општа, да обухвата све аспекте личности, а може бити и ограничена једним или неколико аспеката. Физичка незрелост је, као прво, очигледна, док се емоционална незрелост не може видети одмах. Зрелост је тесно повезана с емоционалним интелектом и представља најважнију животну навику. Та навика је неопходна при решавању разних конфликата. Како препознати емоционалну незрелост? Како схватити да је узрок породичних конфликата емоционална незрелост?

Списак симптома скривеног гнева (незадовољства)

Списак се не односи на бес. Бес – је гнев који је се отео контроли. Списак се пре односи на осећање „раздражености“, „незадовољства“, „изнервираности“. Сва та осећања имају нешто опште. Њих сматрају у бољем случају – непожељним, у горем случају греховним и разрушујућим. Уче нас да их избегавамо, ако је могуће (но то није могуће), и наравно, да их изражавамо. Нажалост, многи људи не успевају да контролишу своја негативна осећања, зато што они, не само да контролишу изражавање тих осећања, већ и контролишу своју свест о њима.

Та чињеница, да не осећате своју љутњу, не значи да се ви не љутите. Највећу штету вама и вашим односима може да нанесе љутња које ви нисте свесни, зато што она ипак налази начин да се изрази, али на неумесан, неприличан начин. Симптоми са списка су – сигнали за опасност, који упозоравају да су негативна осећања загушена.

Да, ја тако осећам! Имам право!

Да, ја тако осећам! Имам право!

Чланак о том имамо ли ми право да говоримо све, што осећамо. И да ли је тако користан излив емоција?

Данас у наше време изражавање својих осећања је постао неки бум. С екрана, журнала, сајтова људима свечано саопштавају: неизражена осећања доводе до болести, неуроза, депресија, траума, зависности, па чак и психоза. И људи су појурили да изражавају своја осећања. А како то радити: није толико важно. Ја имама право да кажем, а ти си дужан то да прихватиш. Нисам обавезан да одговарам твојим очекивањима. Не прихваташ, увредио си се – то је твој проблем, то су твоја осећања. У исто време „повратну везу“ као одговор од другог чевека не жели да слуша: „Како смеш да не прихваташ моја осећања? То су моја осећања и ја на њих имам право! Да, ја осећам да си ти – егоиста, болесно уображен, тражиш од мене новац, дебела свиња, нешто с твојом главом није у реду… Ти си дужан да прихватиш моја сећања!“

На сајту b17.ru се појављују теме у којима аутори, не бирајући речи, изражавају агресију. Прште на све стране нецензурне свађе и увреде. Ну, и шта: нико и не зна ко сам ја, седим ту инкогнито, излевам своје емоције. А други? То су њихови проблеми. Ако су се увредили значи, проблем је у њима самима. Зато сам ја тако кул Васја Пупкин, могу рећи свима што год захтеднем. Постоје и психолози који не бирају изразе у односу на своје колеге или обичне читатеље. Па што ако ми забране досту. Зато је супер осећање рећи тамо неком (па чак и не тамо неком, него конкретно њему) такву гадост. Ах каква радост на души, док ме опет не спопадне неиздрж.

А сада хајде да размотримо по реду: да ли је корисно или је штетно изражавати своја осећања?

Да ли је опасно потискивати своја осећања? Да, опасно је. То је заиста пут у болест, старање да живимо туђим животом и да одговарамо туђим требовањима.

Да ли је потребно да све емоције избацујемо напоље, на људе? Не, за то нема потребе.

Зашто? Зар нас такво истресање не ослобађа од негативних емоција?

Не, не ослобађа! Или тачније, може да ослободи на кратко време, а потом разжиже емоцију још више.

Светитељ Тихон Задонски је писао овако: „Гнев се обраћа у злобу и злопамћење, када се дуго задржава и храни у срцу. Зато нам је заповеђено да га брзо пресецамо, да не би у мржњу и злобу прерастао, и тако се злу још зла придодало“.

Шта значи то – да пресецамо? Осећања су – барометар, они увек указују на то, да се код нас нешто догађа, нешто није како треба. То значи, треба испратити своје емоције и то одакле је емоција никла, с циљем да донесемо одлуку: шта даље да радимо? У ком правцу ићи? Како поразговарати с другим да би и о својим осећањима, жељама рекли, и другог не увредили? Како заштитити своје границе? А не да само идемо укруг и постојано своје емоције излевамо на људе. Моја осећања су – једно, а поступци – нешто друго.

Ако сам рекао да се тако осећам, то значи да су то моја осећања, и ја имам право да их објавим, зар није тако?

психолог Танкова Оксана

Није баш тако, ако се та Ваша осећања по поводу другог човека, то су онда увек: Ваша осећања, и границе личности другог човека. И ако Ви говорите: „Ја се љутим, зато што си будала“, то Ви тврдите, да Ваш опонент – будала, а то је већ увреда, нарушавање граница. Ако Ви дакле кажете: „Осећам да се глупираш“, да, то није директна тврдња, но већ је болно за човека тим што га Ви подозревате (можда и неосновано) за лоше поступке. А ако Вас исти човек сматра за блиског човека, то је посебно болно. Зато „ја-исказивања“ немају само први део: „Ја осећам“, него и други део, наставак: „описивачки карактер поступка, а не оцењивачки.

Имајте у виду то, да се наша права завршавају тамо, где почињу права другог човека!
https://www.b17.ru/article/da_ya_tak_chuvsnvuyu/

---

У тексту је један леп пример како могу да се допуњују психологија и хришћанска аскетика. Код људи у СПЦ постоји негативан однос, или чак страх, од психологије и психолога. Недавно сам упознао једног коуча, будућег психотерапеута др. Биљану Петровић, православног верника. Имамо и Сању са сајта Има наде.  Покушаћемо да нешто организујемо, да приближимо православним верницима корисне ствари из психологије.

Потремна нам је подршка заинтересованих људи.

У коментарима можете оставити ваше мишљење по том поводу. Да ли сматрате да је то актуелно и корисно?

Хвала.

Рехабилитација увреде

„Нико вас не може увредити, ако му ви сами то не дозволите“, „увреда – је последица наших неадекватних очекивања“, „увреда – је манипуклација“. Да ли су вам познате те изреке? Увреду су у последње време оцрнили. Тешко је рећи због чега, но увређеност су избацили из „легалних“ стања човека и почели су да је сматрају као нешто штетно, деструктивно, „рекет“, а човека који се увредио – само што не сматрају за агресора. Ту су тему некако посебно заволели езотеричари: на порталима популарне психологије, наклоњених ка духовној пракси, нема броја чланцима са саветима, како да се избавимо увређености и како никада више да не допустимо то осећање у свој прекрасни унутарњи свет.