Суживот или брак – три животне приче на ову тему

Из књиге „Испуни живот љубављу“ Дмитрија Семеника

„Пре четири и по године упознала сам младића. Јако смо се волели, иако смо се свађали скоро сваки дан, због разних ситница, небитних. Обоје смо веома плаховити. После три године, почели смо да живимо заједно. Ја сам променила посао и скоро увек сам остајала до касно. Он ме је чекао код куће, спремао вечару и слично, а пред Нову годину ме је запросио. Веома сам се радовала и размишљала о томе каква је то срећа за мене, коначно ћу се удати. Полако смо почели да спремамо свадбу. Недељу дана пре сам отпутовала у Питер на пословни пут, а он је остао код куће сам. Када сам се вратила, рекао ми је да се растајемо, да ме више не воли. Ја сам за њега једна сродна душа, сестра, али га не привлачим као девојка.“ Елена, 24 године.

Advertisements

Како побољшати односе с родитељима (други део)

(Наставак чланка Како побољшати односе с родитељима)Шта можемо учинити како бисмо више волели своје родитеља?

Можемо учинити много тога.

Прво. Прихвати их као своје родитеље, са свим њиховим манама.

Дубоко ми се урезао у сећање разговор с дечаком Русланом у дечјем дому. Иако је имао само 15 година, толико тога је већ видео у животу да је о неким важним стварима из сопственог искуства стекао дубоке и тачне податке размишљајући као зрели мушкарац. А и по физичкој снази није заостајао за многим мушкарцима.

Као већина његових другова из дечјег дома, родитеље је изгубио због пијанства. Али без обзира на то што је његов породични живот био трагичан, он каже: „У човековом животу су најважнији родитељи, за оне који их имају. Чак и за оне који их немају. У дечјем дому, ако опсујеш нечије родитеље, боље ти је да одмах бежиш. Родитељи иако су овакви-онакви, никакви, али су ипак твоји. Чак и да пији или су те тукли.

Како побољшати односе с родитељима (први део)

Из књиге „Испуни живот љубављу“ Дмитрија Семеника

Односи с родитељима су наши први односи љубави. Дешава се да родитељи не воле много своју децу. Међутим, деца увек воле родитеље, мада тога нису увек свесна. И ови наши први односи љубави постављају темељ за све наше касније односе, укључујући и односе с будућим мужем (женом). Зато је потребно да учинимо све што је у нашој моћи како бисмо изградили правилне односе с родитељима, независно од тога да ли живимо заједно с њима или одвојено од њих.

Да ли сте запазили шта се дешава с вама у случају да дође до чак и мале несугласице с родитељима, ако се они мало наљуте на вас? У души вам постаје некако хладно и суво, теже вам је да верујете у себе и да волите друге.

ПРИЧЕ ИЗ ЖИВОТА – из књиге ПРАВА ЉУБАВ – тајне љубави пре брака и у браку

„Бајка“ уместо љубави

Цео свој живот сањала сам о правој љубави: била сам сањалица и наивна девојка која је желела да поред ње буде њен вољени, који ће је спасти од свих невоља и бити увек ту.

Упознали смо се случајно – он је возио леп ауто са отвореним кровом, угледао ме је, окренуо се и пришао. Упознали смо се и родила се љубав. Био ми је први мушкарац и безумно сам га волела. Много тога ми је обећао, а ја сам му слепо и наивно веровала, јер је мој живот пре њега био никакав, тужан и досадан, а он ме је водио по свим скупим местима у граду и упознао са свим богатим људима нашег малог града. То је била бајка, а не живот. Али, након пола године моја бајка се завршила, сазнала сам да се он већ две године виђа с другом девојком, док сам ја служила само за разоноду.

ПРАВА ЉУБАВ – тајне љубави пре брака и у браку – Од аутора

Аутор: Дмитриј Семеник

Животу можемо приступити на два начина: детињасто или пак као одрасла особа, што неће пуно зависти од тога колико реално имамо година.

Ако је реч о детињастом приступу, онда се радујемо поклонима које нам живот даје и халапљиво их једемо као дете бомбоне, а када нам задаје ударце, тада плачемо. Међутим, сами не чинимо ништа како би удараца било мање, а поклона више.

Када му приступамо као одрасла особа, тада преузимамо одговорност за свој живот. Свесни смо тога да су и ударци и поклони последице наших сопствених поступака: узимамо кормило живота у своје руке и усмеравамо свој брод куда желимо.

Наравно да је ефикасније ако му приступамо као одрасла особа.

Како преживети растанак са вољенoм особом – други део

Из књиге „Испуни живот љубављу“ Дмитрија Семеника.

Како преживети растанак са вољенoм особом – први део

1. Ставитe тачку

Ако је до растанка дошло, пре свега је потребно прихватити ту чињеницу као реалност. Ако је особа отишла – пустите је. Неопходно је ставити тачку на те односе који су прошли.

Приче могу бити разне. Дешавају се, нажалост, и растанци у супружничким односима. Зато, када кажем да је неопходно ставити тачку, не мислим: чврсто закључати врата, сахранити човека и избрисати га из свог сећања. Не! Често се мужеви и жене враћају с покајањем и онда их можете прихватити. Али, овде се ради о нечему другом. Помирити се с растанком – значи пустити човека: признати његово право на такву одлуку, чак иако сматрате да  је она погрешна. Престати задржавати га.

Теоретски је могуће да се кроз неко време ви обоје промените, затим поново упознате и као нове особе формирате хармоничније односе.

Али ти људи, какви сте ви сада, не могу бити заједно. Пут којим сте ишли дошао је до ове тачке. И с том тачком се завршава. Ви, као особа каква сте сада, то морате да разумете и прихватите.

Ако у себи имате бар мало љубави према том човеку, разумите његово право да буде слободан. Пустите га и благословите га.

Реците за себе, обраћајући се тој особи: „Пуштам те! Иди с Богом!“

Како преживети растанак са вољенoм особом

Из књиге „Испуни живот љубављу“ Дмитрија Семеника.

            У животу скоро сваког човека, пре или касније, дође до растанка. Чак и више пута. Растанак је веома важан догађај и иако само с једне стране представља крај нечега, много је важније то што растанак представља моменат избора и почетак нечег новог. Ако је избор исправан, растанак постаје почетак новог, бољег живота и правилнијег схватања љубави. Огромном броју људи је управо растанак помогао да стасају у зреле и срећне људе који знају да воле.

            На самом почетку разговора о томе како се растајати правилно, испричаћу вам причу Алике – девојке која је успела да преживи растанак и из тог искуства усвојила неке важне поуке.

Не вреди убијати себе због оних који нас не воле

Емоције и трезвеност

Из књиге  Дмитрија Семеника – Управљање негативном емоцијама

Трезвеност је способност човека да се приближи објективном погледу на себе, на људе који га окружују и околности,  те да на основу тога доноси оптималне одлуке.

Емоционалност и трезвеност су два супротна стања. Што је више једног, то је мање другог и ту нема изузетака.

Ако преовлађују емоције, човек није у стању да доноси здраве одлуке, одлуке у своју корист. Неки људи доносе превише одлука под утицајем емоција и онда им све у животу иде наопако. Психолог Михаил Хасмински у свом чланку за наш сајт http://www.perejit.ru прецизно је упоредио емоције са „пијаним капетаном“. Да ли ће брод којим управља „пијани капетан“ заиста доћи до циља?

Али, ако побеђује трезвеност или човек макар улаже напор да би она преовладала, онда емоције одступају и, ако су то биле негативне емоције, његово стање се значајно поправља.

Ми бисмо издвојили три степена трезвености.

Управљање негативним емоцијама – Предговор

Нова књига Дмитрија Семеника

Неко је једном рекао да сви људи стално осећају нешто и понекад размишљају. Другим речима, наш унутрашњи живот се састоји углавном од емоција. И што је више оних негативних, то смо мање срећни.

Веома је распрострањена заблуда да су све емоције природне и да с њима ништа не може учинити. У овој заблуди се крије тајна несреће многих људи.

Срећни људи су управо они људи који су научили да управљају својим емоцијама, а пре свега да превазилазе негативне.

Зашто не прихватамо друге људе?

Из књиге Дмитрија Семеника „Упознавање са собом“

Обраћајући се, пре свега, тим истим фанатицима који, уместо да ратују против демона, ратују против људи, подвући ћемо да наше прихватање других људи не значи истовремено и наше одобравање њихових порока. Свети оци су рекли: „Мрзи грех, воли грешника.“ Дакле, прихватање свих људи, чак оних најгрешнијих и оних који мрзе Православну Цркву, никако не противречи учењу наше Цркве. Везу између нашег прихватања себе и прихватања других људи веома је лако видети у свакодневном животу. Када човек, који је обично незадовољан собом, учини неко добро дело и на неколико минута или сати се себи учини „исправним“, достојним живота, достојним добра, тада се, у тим минутима и часовима, он и према другим људима понаша боље. Мање их осуђује, чешће примећује у њима добро, отворенији је за разговор, чак се и зачуди: ето како ми се посрећило, какве добре људе срећем данас. Заправо, као и увек, ствар је у њему самом, он се малчице приближио здравом, нормалном стању човека.