Архиве категорија: дечија психологија

Ја тонем, а то како ми помажете мени се не свиђа

 

Од аутора: „Ако си тако паметан, зашто си тако сиромашан?“. „Ако си тако паметан, зашто си тако несрећан?“

Ових дана, по ко зна који пут сам се уверила да људи који се обраћају за помоћ, најчешће, желе да је прихватити само под својим условима. То су ситуације сличне онима када човек тоне и људи му са обале или чамца бацају појасеве за спасавање, а он их одгурује говорећи: „не одговара боја“, „не одговара величина“, „нисте га добро бацили“…

У нашој професији таквих случајева има све више и више. Сигурно би се сваки психолог могао сетити случаја кад ти помажеш, а оно, помоћ није та која треба! Није тако лепо упакована, није како треба принета, није како треба сажвакана, није тако мила и пријатна уху како би се хтело. Наставите са читањем

Advertisements

Тајна духовна смрт детета

Јутро је. Клијент је дошао на сесију. После дуге паузе, као одговор на моје питање, говори:

“Не знам шта желим, не разумем самог себе“.

Касно вече. Дугачки хол огромног трговачког центра. Млада жена за собом вуче уморног четверогодишњег малишана. Ноге му се саплићу. Жали се: „Мама, уморан сам, ‘оћу кући…“, жали се, но све некако млитаво, вероватно се и не нада да ће га послушати. Мама, ослободивши се маркираних пакета из скупих женских бутика, наглим потезом руке поставља сина насупрот себе и љутито му се уноси у лице:download-2

“Никога не занима, шта ти хоћеш! Мaло ли је тога, шта ти хоћеш!? Престани већ једном да ме смараш!“

Вероватно су и њој у детињству тако викали у лице, да њена осећања и жеље никога не занимају, нити шта вреде. Наставите са читањем

Равнодушност према животу

Doktor

Малена девојчица Надја има проблема са здрављем. Сваки дан к њој долази доктор Михаил Петрович, којог она већ давно-давно зна. А понекад он са собом доводи још два доктора, непозната. Окрећу они довојчицу на бок, на стомак, нешто слушају наслонивши ухо на њено тело, гледају испод доњег капка. Притом, они некако важно уздишу, лица су им строга, и говоре међу собом на неком неразумњивом језику.

Потом прелазе из дечје собе у гостињску, где их је дочекала мама. Главни доктор – висок, сед, са златним наочарима – говори јој нешто озбиљно и дуго. Врата нису затворена и девојчица са кревета све може да види и слуша. Много шта она не разуме, али зна да се реч води о њој. Мама гледа на доктора уморним, уплаканим, широко отвореним очима. Главни доктор, опраштајући се, говори громким гласом: Наставите са читањем

О мајчинској љубави и вјери у дијете

grljenje

Једна инспиративна анегдота о мајчинској љубави и вјери у дијете. Везана је за Томаса Едисона, научника, који је као школарац једном приликом донио писмо од учитељице. Мајка га је отворила, прочитала и на његово питање о чему се у писму ради одговорила: “Учитељица је написала да си сувише интелигентан за њихову школу и да ти морам обезбиједити адекватно образовање како би твој потенцијал био максимално искоришћен.” Наставила је да га школује код куће, а касније обезбиједила и адекватно образовање. Сви знамо да се Томас Едисон прославио као научник. Након мајчине смрти тражио је нешто по њеним стварима и угледао добро познато писмо од учитељице. Отворио га је и прочитао сљедеће: “Ваш син је умно поремећен. Не можемо га више школовати код нас. Преузмите обавезу и обезбиједите му адекватно образовање.”

Преузето са: http://tatjanakuljaca.me/2015/12/27/o-majcinskoj-ljubavi-i-vjeri-u-dijete/

Ако дете трпи насиље у школи (наставак)

Ако дете трпи насиље у школи (први део)

Спокојство, само спокојство!

travljaСерјожа хоће да исправоцира Диму. Њега радује власт над Димом. Када Дима бесни, црвени се, тада се Серјожа радује – као да је петарда експлодирала: ба-бах – и конфете почињу да лете. Дима не може да прећути, жели да Серјожу смакне с лица земље. Мама покушава убедити Диму да не треба бурно реаговати, да на провокацију може одговрити нешто кроз шалу, може се физички удаљити, прећутати. Но Дими се чини, да је прећутати – кукавички: треба му поштено узвратити, да га не би сматрали слабићем.

И томе је такође могуће научити се: рецимо, заједно гледати филмове о херојима и обраћати пажњу не на те епизоде, где хероји све непријатеље поубијају, него на те где се од њега захтева уздржљивост и хладнокрвност. У том смислу су идеални филмови са шпијунима и супер-детективима.

«За дете је свагда велико искушење да одговори силом на силу, – примећује психолог Елина Жилина. – Могуће је учити га да не одговара истом мером, да се физички удаљи, да проигнорише увредиоца. А ако већ одговара – онда на другом нивоу. То је тешко, зато што захтева довољно висок ниво самосазнања и самуверености. Но дете се с раног узраста може учити да гледа на оно шта стоји иза поступака другог човека, да схвата његове мотиве и понекад да кроз шалу каже: ти си вероватно несрећан, чим тако бесниш. Веома је корисно ако успемо достићи до тога, да дете не осећа горду, презриву жалост према другом, него да му искрено саосећа: вероватно му је тешко живети кад из њега излази таква пакост».

Ако су родитељи – хришћани, имају шансу да науче дете томе, да смиреност и кротост – нису слабости, него огромна унутарња сила. Да, поставити други образ – значи показати да тебе насиље не може уништити, да ти оно никако не може нашкодити. Деци бива тешко да то усвоје: њима је ближе оно «око за око». Родитељима тек предстоји да у њима изграде ту силу духа – а док ње нема, дете треба учити да на друге начине излазе на крај с увредиоцима.

«Важно је доносити до детета просту мисао: ако неко о теби говори гадости, то није твој проблем, него његов, – говори Наталија Науменко. – Научити дете да исправно реагује на увреде, да не ратуеј за сваку ситницу, да се ништа не решава на брзину. То је мукотрпан рад, за то су потребни месеци. Понекад је неопходно извући дете из средине у којој се сусретао с проблемима. Ако га окружење не прихвата – не може се радити над самооценком, нема напретка. Може се прећи на кућну обуку, а касније га вратити у школу.  Често бива да за насиље није криво дете, него срдина. Класичан пример јесте прича о ружном пачету – обдарено дете у школи у социјално неразвијеном рајону. Ми одрасли за себе можемо да изаберемо средину – можемо да дамо отказ на послу где нас не уважавају. Деца немају такву могућност. Но ми им можемо помоћи, проналазећи такву средину где ће их прхватати».

На крају, с децом која су над собом искусили насиље и имају опит незаслуженог страдања, обавзно је потребно разговарати – на том инсистирају сви специјалисти. Може бити да многима неће бити потребна психолошка или психијатријска помоћ, но свима је потребно помоћи да преживе и прораде тај трауматски опит, да их он не би упропастијо, него учинио снажнијима. Резултат слика за о травле в школе?

Хармонија и праштање

Док сам припремала овај чланак, прочитала сам поприлично научних истраживања у области насиља у школама. Потресло ме је американско истраживање које тврди да: у 85% случајева насиља, одрасли и деца из окружења посматрају без учешћа и не мешају се. При том фински, канадски и други научници тврде да: сведоци насиља могу кардинално да утичу на оно шта происходи, ако не буду прећуткивали и не уклањали се у страну. При том, заштитити жртву показује се не тако ефективно, колико зауставити насилника. А то значи, добро би било своју децу учити не само да се супротставе онима који вређају лично њих, него не допуштати ни да друге вређају, не остављати их саме у њиховој беди. Сећам се како је на састанку у првом разреду мог сина учитељица испричала: «Рекала сам: Алиса, погледај, ти се тако лоше понашаш, с тобом се нико неће хтрти дружити. Хајде подигните руке – ко хоће да седи с Алисом? Нико није подигао руку. Само Саша, најмањи од свих, устао је и рекао: «Ја ћу се дружити с Алисом». Просто ми је одржао лекцију».

Помоћ и подршка другова помаже да се снизи виктимизација код жртве насиља. Шведски научници из Готенбурског универзитета питали су људе који су у детињству претрпели насиље у школи: шта је на крају крајева зауставило насиље? Два најчешчћа одговора су били: «умешао се учитељ» и «прелазак у другу школу».

На крају ми је привукло пажњу хонконгско истраживање: сарадници педагошког факултета Хонгконгског универзитета као превентиву за спречавање насиља у школи предлажу васпитавати децу у духу «хармоније вредности и праштања на општешколском нивоу, да се култивише хармонична школска култура». Рекло би се Хонгконг уопште не припада хришћанској култури. Но управо тамо уче школарце да живе у хармонији са самим собом и да опраштају другима – оно, што ми не да заборављамо, него о чему уопште не размишљамо.

Потребно је учити праштању јер увреда и гнев живе у увређеној души годинама, трујући је и не давајући јој да се подигне. Но како опростити то је веж сасвим друга тема.

К00082qheо су жртве насиља

Жртве постојаног или епизодног насиља бивају око 20 -25 % ученика, при чеми дечаци чешће него девојчице. Типична жртва јесте – ученик из социјално неразвијене средине, дете из несрећне породице који се често свађа с родитељима и који размишља да побегне од куће. 80% жртава систематског насиља су постојано у депресивном стању.

 (По разултатима Университета Саскачевана, Канада)

Ко вршoriginalи насиље

Увредиоци су најчешће деца с којима се код куће лоше обраћају, сами су подвргнути насиљу. Таква деца обично желе да доминирају над другима. Они чешће од осталих вршњака, који не учествују у насиљу, имају прсихолошких проблема и проблема с понашањем, склони су к опозиционом и провокационом понашању.

(По разултатима истраживања у психијатријској болници Мексико, Мексика; на факултету психијатрије Рочестерског универзитета САД)

000840asДеца с медицинским проблемима – ризична група

Поремећаји у здрављу чине децу лаким пленом за вршњаке. Чешће од осталих нападају децу који страдају од вишка килограма, но не само њих: међу жртвама су и деца – са оштећењем вида, који слабо чују, хроми итд.

Узроци насиља су примерно јасни: деца имају проблема у успостављњу контакта с људима, они не разумеју правила социјалних међуодноса, понашају се неумесно и вршњацима изгледају глупи и чудни, због чега се и подвргавају остракизму (изгнању).

00081hzcНасиље штети здрављу и успешности

22 % ученика средњих разреда жале се на снижење успешности због насиља у школи. Жртве насиља 2-3 пута чешће страдаку од главобоље. Код свих учесника насиља – и агресора и жртава, но посебно код жртава – значајно се чешће појављују мисли о самоубиству и самоповређивању.

Дуготрајни ефект насиља

  Мада се дечаци два и више пута чешће подвргавају насиљу него девојчице, дугорочни ефекат се показао тежи по девојчице. Код њих се чешће него код дечака развија посттрауматско растројство – реакција организма на психичку трауму. Од таквго растројства страдају жртве терористичких напада, ветерани рата, људи преживели рат, геноцид, природне катастрофе. Клиничка симпштоматика таквог растројства се примећује примерно код 28% дечака и 41% девојчица који су трпели насиље у школи.

Дечвојчице које су се налазиле у улози жртве, у каснијем узрасту чешће леже у психијатријским клиникама и пију неуролептике, транквилизаторе, и антидепресиве. При том, то никако не зависи од тога да ли су биле писхички здраве у моменту почетка насиља над њима.

Насиље у школи као и домаће насиље, повећава код жртве ризик настанка пограничног растројства личности.

Жртве школског насиља независно од пола два пута се чешће подвргавају насиљу када одрасту.

Источник: http://www.pravmir.ru/esli-rebenka-travyat-v-shkole-2/

Ако дете трпи насиље у школи

Како се појављује насиље у школи, шта се дешава с децом који се подвргавају насиљу, како треба да дејаствују родитељи и учитељи и да ли је могуће научити дете да се супротстави нападима вршњака? Одговоре на та питања покушавамо да нађемо заједно с професионалним психолозима.

Потомци чевка се не рађају с уграђеним етичким кодексом: тек предстоји труд њиховог васпитавања у људе. Дечији колектив – то је и даље дечија стаја: ако се не умешају одрасли у њој царује биологија. Деца као да животињским њухом осете оне који нису слични њима и изгоне их из стаје. Домаће дете излази из предсказивог света одраслих где постоје јасна и разумљива правила и упада у дивљи свет непредсказивих вршњака. И у њему се може сусрести с чим угодно: од безазлених задиркивања до систематских побоја и унижавања, који ће им и након више десетлећа одјекивати у кошмарним сновима. Како помоћи свом детету ако се показује да је за њега социјализација веома траумирајућа?

То није дечији проблем

Многи одрасли се из свог искуства сећају ситуација: сви против тебе, цео свет претим тебе. Учитељима је сваједно, родитељима се не сме жалити: рећи ће «а ти им узврати», и то је све. То нису баш најлепша сећања и ништа не помажу, када жртвом насиља постане твоје дете. Некада преживљени бол и гнев ледене поглед и сметају ти да се понашаш као одрастао и уман човек, приморавају те да се враћаш у детињство, где си био слаб, беспомоћан, унижен и један против свих.

Родитељи ослепљени болом, изабирају далеко не најбољи варијант да заступе своје дете: старају се да учине нешто болно неговим увредиоцима. Понекад се то завршава судском процесом против родитеља. Зато ће нам професионалнии психолози помоћи да се разаберемо с тим како правилно решавати проблем «моје дете трпи насиље у школи». Помажу нам психолози Наталија Науменко, патопсихолог из Киева, московски психолог и социальни педагог Арсениј Павловскиј и Элина Жилина, дечији и породични психолог из Петербурга.

Сви они једнодушно говоре: главну улогу у решавању проблема школског насиља треба да играју одрасли – учитељи и школска администрација.
«Школа може и дужна је да не допушта насиље над децом или појављивање у разреду изгоја (изрода) – сматра Елина Жилина. – Напротив, она може да помогне деци да развију најбоље особине, учећи га пристојним принципима општења: јер управо у школи происходи основни тренинг навика социјалног општења. Веома је важно да учитељи пресеку насиље на почетним стадиима и да не дозволе да оно оснажи; од атмосфере у школи много зависи.

Како примећује Арсениј Павловскиј, «учитељ често, не разумевајући у чему је ствар, кажњава оног над ким се врши насиље. Дечака су задиркивали цео одмор, разбацивали његове ствари, он се баца шакама на увредиоце и – ту улази учитељ и затиче њега као кривца и кажњава га. Бива да у насиљу учествују успешна деца, добри ђаци, којима су учитељи наклоњени – и учитељ не верује жалбама на такву децу. На самом делу учитељ може да истражи конфликт, да саслуша обе стране и да подржи дете које вређају. Позиција учитеља је критички веома важна. Он је дужан да заузме јасну позицију не само против насилника, него против саме праксе насиља – и сам да је не подржава: да се на подсмева над дететом, да га не кажњава низашто. И да му помаже. Као прво, да му указује емоционалну подршку. Као друго, код таквог детета се често под ударом нађе његова самооценка, самопоштовање – и учитељ може да га постави у ситуацију где ће се он пројавити као успешан, на пример, изабирајући задатке у којима се дете одлично сналази. Може чак да организује групу подршке међу децом и да им предложи да ураде неки добар гест за разредног друга.

Резултат слика за Если ребенка травят в школеНа жалост, учитељи обично не сматрају за потребно мешати се у дечије конфликте: васпитавати децу треба кући, а наша је обавеза – учити их. Свеједно, Закон о образовању полаже одговорност за „живот и здравље ученика…. за време образовног процеса“ управо на школу (чалн 32, п. 3, пп. 3). Лидер у дечијем колективу јесте – одрасла особа (учитељ). Он код себе на часу одређује дозвољене границе понашања и правила. Он одговоара за безопасност ученика, и ако они наносе једно другом удараце и психичке трауме – то је његова кривица. Школа треба да учи не само предметима, него и социјалним навикама понашања: договарати се, решавати конфликте мирно, без физичког обрачунавања.

«У млађим разредима једна деца задиркују друге само при попустљивости учитеља. Често се дешава да учитељ не само да затвара очи на насиље, него и сам подстиче на исто. Учитељи су исто – људи, као правило конформисти[1], примећује Наталија Науменко. Они не прихватају «туђег» и могу, не само да се нетрпељиво односе према некому од деце, него да несвесно провоцирају на то  идругу децу. Још горе – неки педагози се користе дечијом свађом за своје циљеве – за подржавање дисциплине у разрду».

Ако насиље врши учитељ

Вероника Евгеневна (историја је истинита само су имена измењена) у четвртом разреду има децу-помоћнике. Они имају право да осталој дају деци оцену и да поставе запис у дневник, да проверавају њихову торбу, да дају примедбе. Тимотеј, дечак импулсиван и не баш тих, има навику да се глупира на часовима, смета учитељици. Она га обасипа презривим примедбама и тај тон су усвојиле девојчице-помоћнице Оља и Соња. Када је Тимотеј отказао да испуни наређење Соње, она је отворила његов руцак, узела дневник и понела учитељици. Тимотеј се бацио да јој га отме и ударио ју је. Соњини родитељи су зафиксирали ударце у хитној помоћи и поднели пријаву у милицији. Вероника Евгеневна је провела посебан час васпитања: целом разреду је предложила да објаве бојкот Тимотеју.

Закон о образовању јасно говори да је у процесу обучавања забрањено примењивати методе физичког и психичког насиља. По правилу би требало да педагошки методи Веронике Евгеневне постану предметом озбиљног разматрања у школи, а ако администрација школе откаже од унутрњег испитивања случаја – тада би то требала да уради регионална управа образовања. Ако родитељи не желе да се јавно расправљају  – остаје само да се промени школа. Дете које је упало у такву ситуацију, без помоћи одраслих се из ње неће моћи извући: оно је још сувише мало да би против-стао одраслом који против њега води рат на равним позицијама. Родитељима тек предстоји да га науче да буде одраслији и мудрији, него тај одрасли.

На самом зачетку насиља

Деци од самог почетка треба помагати излазити из конфликта. При вербалној агресији – узвраћати шалом, парирати (у дечијем вртићу и у првом разреду – јавно преимићство је у оног ко располаже масом узречица, пословица као што су (памет царује – снага кладе ваља, за злато рђа не пријања, свећа је свећа ако је слепац и не види, споља гладац а изнутра јадац). Спокојство и оштар језик (опрезно! без вређања!) – је огромно преимућство, посебно када је приметна разлика у физичкој снази.

Ако нешто украду и побегну, никада се не бацајте у потеру – јер то је и био циљ. А да се не би бацали у потеру, не треба у школу носити ништа вредно и мило срцу. Ако су ствар украли, дијапазон мера је – од простог «врати», до жалби одраслим и родитељских преговора о надокнади штете. Посебно треба учити децу како се треба жалити: на треба се жалостити «А зашто је Иван узео моју оловку!» – него једноставно замолити: «извините, дајте ми другу оловку, моју су украли».

Резултат слика за Если ребенка травят в школеДевотогодишњи Феђа за главу нижи од других вршњака из разреда и годину млађи. Туче нису за њега: претући ће га, а да нико и ни примети. Мама је разрадила с Феђом читаву стратегију заштите. Ако задиркују – узвраћај шалом, ако нешто узимају без питања – предлажи им сам: узми, ја имам још. Ако напада – предупреди га: одмакни се даље од мене, престани, мени се то не свиђа, наносиш ми бол. Отићи самом подаље. Суздржавати агресора, ако је то физички могуће. Тражити оригинална решења: јако вриштати или га залити водом (за то ће такође да се одговара, но мање него за разбијену обрву или потрес мозга). На крају крајева као је примена силе неизбежна – ударити после опомене «сада ћу те ударити», пожељно при сведоцима. Федор се изборио, престали су да га бију и почели су га уважавати.

А ако је жртва сама крива?

Деца над којом се врши насиље, често се одликују социјалном и емоционалном незрелошћу, рањивошћу, несхватањем неписаних правила, неиспуњавањем норми. Зато код одраслих често постоји саблазан да се за насиље окриви само то дете.

«Учитељи, разматрајући насиље у школи, претпостављају је назоти пороблемом једног «изрода», – примећује Арсениј Павловскиј. – Но то је свагда проблем колектива, а не жртве».

Свеједно је могуће да ствар није само у злоби окружења.

«Добро би било мало посмотрати, распитати се код учитеља, предложити школском психологу да присутствује на часовима и да прати понашање ђака. Разултати бивају изненађујући. Дете се у школо може показарти, уопште не такав, какав је код куће», – говори Наталија Науменко.

Симини родитељи, рускојезични инострани грађани, доселили су се у Русију због посла, дали су сина у добру школу с пријатељском атмосфером. Вршњаци су га почели тући већ крајем првог месеца. Учитељи су почели да разјашњавају у чему је ствар – и показало се: Симо је непрестано гунђао и псовао све около, почињући од школе па све до мрске и прљаве земље у коју су га насилно привезли и оставили да живи међу тим ништавним људима.

А са Сашом, веселим и симпатичним дечаком, нико није хтео да седи поред њега. Чак ни педагози нису одмах успели да пројасне то да је ствар сасвим у личној хигијени: Саша који се много знојио, није волео да се купа и мења одећу, а деликатни вршњаци, не објашњавајући разлог, просто су се уклањали од општења с њим.

«Ако се ситуација с насиљем опет и опет понавља, у разним круговима општења, може се закључити да код детета постоји неки дефицит социјалних навика, – говори Арсеније Павловскиј. И тада је обавезно потребно тражити помоћ. Но то је дугорочна прерспектива, над тим треб дуго да се ради. А овде и сада треба угасити расхуктали пожар».

«У таквим случајевима, је несумњиво потребан рад с специјалистима. – саветије Наталија Науменко, – и највероватније је да ће бити потребно, на пола године или годину, извадити дете из школске средине. Од такве социјализације свеједно никакве користи неће бити.

Често, да би се дете избавило од непријатних преживљавања, није ни потребно тако много труда. Купити сину једне више панаталоне, да му се испод старих већ окрачалих не би видели глежњеви. Не треба возити у школу осморазредну девојчицу, ако се може доћи пешке и то не кроз криминални рајон.

То не значи да треба газити преко својих принципа, ако је ствар заиста у њима: реч пре иде о томе како ти принципи са својим практичним разлозима не би од детета чинили ствар за подсмевање.

Дете не треба преправљати за удобство окружењу: но излечити хроничну прехладу или бар научити дете користити се марамицама за нос, како му не бо цурило из носа, – то је релативно реално изводљиво, док је натерати га да смрша далеко теже. Детету се не сме давати повод да мисли, како је њега могуће не волети и прогањати због његове различитости од других. «Тако се формира осетљивост на спољашњу оцену, – говори Наталија Науменко. – Не треба подгонити своје особености под оцену других људи, не треба са тог краја формирати самоприхватање».

Шта радити с туђим дететом?

Резултат слика за Если ребенка травят в школеРодитељи у односима с туђом децом иду из крајносит у крајност: они, или затварају очи на колективно избијање на два метра од њих, зато што не одговарају за васпитање туђе деце. Или се бацају шакама на увредиоце свог детета, зато што су за свога спремни одмах прекинути све односе. И још уче своју децу решавати све шакама: «а ти њему врати како следује». И одатле почињу тешке расправе, често и с позивањем органа заштите.

Типична ситуација: Другоразредни Жења гура девојчицу Машу у школском холу, док она бира место да седне и преобује се. Маша пада. Машина бака гура Жењу и назива га идиотом. Жења пада. Бака помаже Маши да се подигне и заповеда уплаканом Жењи да се држи подаље од њене унуке. Емоције јој сметају да се понаша као одрасла особа, да се не спушта на дечији ниво.

Безобразну децу треба спокојно и тврдо зауставити. Ако је туђе дете непристојно и грубо, не треба се спуштати на његов ниво. Не треба му претити и прибегавати ненорматвиној лексики. Најбоље је предати га у руке родитељима и са њима поразговарати, а идеално би било – при посредништву педагога. Важно је запамтити: туђа се деца не смеју хватати рукама, осим ако њихово понашање не угрожава нечијем животу или здрављу.

Унутарње сунце.

Многи научни истраживачи су везивали насиље у школи с неблагопријатним условима у породици и лошем економском стању у региону. Унутарње неблагостање детета тражи излаз – и лака жртва постаје онај «не такав» ко седи поред: наочарко, неруски, ћопо, дебели. И ако срећно и вољено дете није тако једноставно увредити, нестрећнога је, напротив, врло лако: он је цео – једно рањиво место. Срећно дете неће ни обратити пажњу на туђе глупости; док ће се несрећно дете побунити, бацити у потеру – и обезбедити увредиоцу ватромет емоција, што се и хтело достићи.

Тако да, веома добар начин како учинити своје дете нерањивим јесте – окружити га, као у «Хари Потера», моћном заштитом родитељске љубви. Када схваташ, да је тебе могуће волети, када имаш осећај сопственог достојанаства – тебе није тако лако извести ван себе речима «дебели, наочарко»: можеш мислити, чисте глупости. То су мама и тата дужни да у детету изграде то унутарње сунце: живот је леп, мене воле, је сам добар и имам право живети и бити вољен. Свако дете је – Божије дете, плод Његове љубави, у сваком дише – Његово дух.

Родитељи, свеједно, с раног детињства – из, наравно, најбољух побуда – гасе то унутарње сунце, бесконачно критикујући дете за његове недостатке, у исто време много штедећи речи одобрења, похвале. Децу постиђују, окривљују и емоционално уцењују, не видећи границу која се никако не сме прелазити. Иза те границе дете схвата да је ништаван, да нема права да живи. Он се бесконачно стиди због себе, он је сам крив због тога што је такав. Њега дубоко рањава и најмања безазлена шала. У њему је већ пуштен процес виктимизацији – превраћања у жртву.

Источник: http://www.pravmir.ru/esli-rebenka-travyat-v-shkole-2/

[1]https://sr.wikipedia.org/конформизам

Ако дете трпи насиље у школи (наставак)

PS. Ако вам се текст свиђа немојте заборавити да се захвалите.

Што смо ми лењивији, то су деца самосталнија

Ја сам лењива мама! А још и егоистична и не водим бригу.

Хоћете да знате зашто?… Зато што ЖЕЛИМ ДА МОЈА ДЕЦА БУДУ САМОСТАЛНА, ИНИЦИЈАТИВНА И ОДГОВОРНА.

Радећи у дечијем вртићу видела сам много примера појаве родитељске презаштићености.
Посебно ми је у сећању остао трогодишњи Славик. Његова мама је сматрала да је он обавезан све појести, иначе ће да смрша. Не знам како га је она код куће хранила, но код нас је дошао с видно нарушеним апетитом. Он је механички жвакао и гутао све што бисмо му дали. А било је потребно да га други хране, зато што «он то сам још не уме!».
И тако га ја храним први дан и на лицу не видим уопште никаквих емоција: приносим кашичицу –  отвара уста, жваће, гута. Питам га: «свиђа ли ти се каша?» – «не». Но притом отвара уста, жваће, гута. «Хоћеш још?» приносим кашичицу. «Не», но свеједно жваће и гута. «Ако ти се не свиђа – немој јести!» Очи Славика су се заокружиле од удивљења.

Није знао да је тако могуће…
Најпре се Славик наслађивао добијеним правом да одбије да једе и пио је само компот. Резултат слика за Чем ленивей мы, тем самостоятельней дети вкА касније је почео да додаје то што му се свиђало и да одбија кашику ако му се не свиђа – код њега се појавила самосталност у избору. А касније смо престали ми да га хранимо зато што је храна -природна потреба. И ГЛАДНО ДЕТЕ ЋЕ ЈЕСТИ САМО.
Ја сам лењива мама! Ја сам била лења да дуго храним своју децу.

Са годину дана сам им давала кашичицу и поседала их поред мене. С годину и по су већ баратали са великом кашиком. Још једна природна потреба – вршити нужду. Славик је то чинио у гаће. Његова мама нам је рекла да га водимо у тоалет сваких 2 сата. «Ја га код куће сама седам на туту и држим га све док сав посао не уради». И на крају је као већ велики дечкић такођер чекао да га воде у тоалет. Не дочекавши мокрио је у гаће, чак се није досетио ни да их скине, да се обрати за помоћ… Кроз недељу дана проблем је био решен. «Оћу да пишким!» – гордо је Славик обавештавао групу, упућујући се према WC-шољи.
Викендом волим дуго да одспавам. Једне суботе сам се пробудила око 11. Кад сам устала мој син, 2,5 године гледа цртаћ, ждере шаргарепу. Телевизор сам укључио, диск такођер нашао сам. А старији, коме је 8, већ је био изашао. Још синоћ се био договорио с другом и његовим родитељима да иду у кино. Ја сам лењива мама. Рекла сам му да је за мене превише да тако рано устајем. И ако хоће у кино нека сам себи навије будилник и нека се спреми. Нека сам пази да се не успава… Наравно, ја сам такођер себи навила будилник на телефону, прислушкивала, како се он спрема и затвара врата, сачекала смс од другове маме, но то је за дете остало ван видокруга.
Још сам лења да проверавам торбу, руксак за самбу, да сушим његове ствари после базена и да са њим радим домаћи (успут, учи добро, без тројки). А још сам лења да износим смеће, зато га избацује син на путу до школе. А још имам дрскости да га замолим да ми скува чај и донесе до компјутора. Подозревам да ћу са сваком годином бити све лењивија…

Са децом происходи задивљујућа метаморфоза, када нам у госте долази бака. Старији син одмах заборавља да сам може писати домаћи, подгревати себи јело, спремати торбу. Чак се боји да сам заспи у соби – баба треба да буде поред! А наша баба није лењива…

Деца не бивају самостална, ако тако одговара одраслима…DJEVOJČICA POMAŽE U ČIŠĆENJU

Извор: https://vk.com/parents.club

Када ће доћи моја мама?

Психолог Олга Соловјова

Први месец пребивања детета у породици назива се – “медени“, у том периоду и родитељима и деци све иде одлично. Но потешкоће настају после, када прође тај период.

Неретко читајући о прошлости деце сирочади, код људи који живе сасвим пристојним, удобним, рекло би се обезбеђеним до краја, животом, појављуе се жеља помоћи таквом детету, узети га себи. Препрека за следеће практичне кораке често је страх од неизвесности, који је везан с несхватањем тога шта су то деца из сиротишта, какав је њихов карактер, понашање, страх од непредвидивости, како ће се сложити односи, шта ће бити с мојим животом са појавом младог «предводника команчо». Да би схватили: какви су ти – малени становници дечијих домова, какве тешкоће могу очекивати усвојитељи, обратили смо се писхологу једног из московских дечијих домова – Олги Соловјовој.  

У дечијим домовима у наше време углавном живе – деца избачена на улицу или деца родитеља који воде асоцијалан начин живота.  Од неких су се одрекли на  самом рођењу, док се сирочићи, којима су родитељи умрли, срећу веома ретко. Мушка деца бројчано преовладавају. Једно време је код нас било свега четири девојчице на двадесет дечака. Могуће објашњење том факту јесте да –  усвојитељи узимају девојчице, зато што постоји стереотип, да ће бити мање проблема при њиховом васпитању. Но пракса усвајања показује да пол детета не утиче на успешност његовог породичног устројства. Из свог искуства могу рећи да родитељи који су узимали дечаке нимало због тог нису жалили.

Још један од распрострањених стереотипа што се тиче деце из домова јесте то што се веома велика улога приписује «лошим наследним особинама», које су, непожељне. Хоћу да приметим тим поводом, да су код деце из дечијих домова потпуно исте способности као и код домаће деце. Код некога је одлично памћење, код некога интелект. кубик рубикСве време ми је у сећању један наш васпитаник Вања, који је имао прекрасно памћење, какво ћете ретко срести чак и код домаће деце. Вања је правилно и довољно брзо решавао мозгалице које је први пут виђао, прекрасно је решавао интелектуалне задатке. Један други наш шестогодишњи дечак ме је много молио да му купим коцку «кубик рубик» Што само по себи већ говори о интересу к интелектуалном раду.

Општи проблем деце из дечијих домова јесте – неразвијеност говора, а разлог за то је најчешће недовољно општење с одраслима. Њима бива тешко објаснити неке просте ствари. Ако упитамо средње домаће дете старије од пет година, шта је то кишобран, оно ће одмах наћи неколико објашњења. За дете из дечјег дома урадити исто то је далеко компликованије, и то само из разлога што је оно тај кишобран видело само на слици, ако га је уопште видело. Свет таквог детета се и до доласка у дечији дом састојао од друштва пијаних родитеља, флаша и старих крпа. Но чим таква деца упадну у нормалну породицу, изађу у свет, они се постепено изједначују са својим вршњацима.

У целини, тест на интелект показује да је невербални интелект (који не захтева речи, а то су слагалице, пузле…) код наше деце развијен, а с вербалним (словесним) постоје проблеми. Проблеми у изражавању својих мисли, мали опсег речи, тешкоће при формулисању појмова. Но када се са дететом ради и од њега се не захтева да зна све одједном, све ће бити у реду. Не можеш да препознаш дете које је узела породица, колико се оно промени. Рекло би се, ето ту код нас је био заморче, а сада долази с родитељима после пола године и апослутно га не можеш препознати.

Навешћу такав пример. Мама је усвојила дечака с којим смо се ми доста дуго борили покушавајући да га научимо да слаже пузле. Дечак је имао пет година, но никако није могао да научи. Започињао је, но није успевао и бацао је све, говорећи да га оставе, и хтео је да се игра нечим другим. А мама га је научила да слаже пузле за свега 2-3 дана. Дете је схватило да постоји стимуланс, постоји човек који га воли, и ради којег ће се он старати да то уради, да се нечему научи.

Други пример. Два брата из тешке породице алкохоличара, један је муцао, други је почео да говори тек са пет година. Усвојила их је једна православна жена. Особитост те браће је било то што обоје нису имали по два горња предња млечна зуба. Са њима сам радила током две године и зуба нису имали. Замислите какво је било моје изненађење када сусрећем млађег брата и видим да код њега расту зуби. Питам маму: «Како Вам је то успело?» – она одговара: «Ни ја сама не знам».

Обично се старају да браћу/сестре дају заједно у једну породицу, зато што често међу њима постоји веома снажна поодична веза, они се веома држе једно другог. На пример, били су код нас брат и сестра рођени убрзо једно после другог. Сестра висока, лепо прича, пријатна, симпатична девојчица, а њен брат – малени гнусави рахитичар (истина, имао је изванредно памћење, једини је он од свих из млађе групе могао да запамти и да рецитира стихове). Сестра је све време заступала за брата. На пример, Артем заостаје, и васпитач говори: «Сада ће Артема појести вук», она одмах трчи к њему и ободрује га, хвата га за руку: «Артем идемо-идемо, никакав вук тебе неће појести». Но свеједно су усвојили и тај пар, Артем је израстао, растом достигао сестру, постао симпатичан дечкић.

Или још пример с близанцима. Када васпитач једног кажњава за нешто, други притрчава и убеђује васпитача: «Немојте га кажњавати, он је добар, опростите му, молим Вас». Свагда ми је било жао те деце, зато што једно дете многи хоће да усвоје, а децу у пару неважно истог узраста или различтог, наравно, теже.

Такођер требамо имати на уму да су та деца преживела издају од сопствених родитеља. При том чак и васпитачица не може увек да за њих постане неко значајан старији, зато што се васпитачице стално мењају, па и етика професије забрањује да се посебно воли једно издвојено дете. Остали одрасли са којима се срећу – педагози, исто тако долазе у одређено време. Детету није лако поверити се одраслом при таквим условима. И сви системи дечијих домова су устројени тако да се деца стално премештају из установе у установу. До 3. године дете се налази у дому за бебе, касније се премешта у дечији дом предшколског типа, потом у школу-интернат, списак може да буде и дужи. Тако да дете за свог живота промени неколико установа. Треба ли говорити да је то – траума за дете, сваки пут се налази међу новим одраслим лицима и међу новом децом. Биолошки родитељи практично не посећују своју децу. Сећам се да су од 20-оро деце мама и баба долазиле свакодневно само двојици браће, а још 2-3 детета су крајње нередовно имали посете. А остали су живели у очекивању маме…

Дете које први пут доводе код нас, као правило, нема неопходних навика на самоопслуживање, није навикнуто на ношу, код многе деце постоји енуреза (поремећај у контроли бешике, што касније пролази), не умеју да се одевају, не знају чему користе неки предмети одеће. С њима се нису играли, деца не знају називе играчака, да не говоримо о играма с разним улогама као нпр. «ћерка-мама». Они су видели много безобразних сцена: свакодневно пијанство блиских, и њихових гостију, сексуалне оргије… Васпитачи су бивали поражени невероватним сексуалним просвећењем неке деце од 4-5 година.

Одузети од стране надлежних органа заштите из њихових станова-бордела, деца се у дечјем дому нахране, усвајају навике самоопслуживања, уче се да разговарају, играју, певају, плешу, цртају. Но код њих недостаје главно у животу – љубећи (вољени) одрастао човек.

Напоменућу још једном да сва деца чекају своје родитеље, чекају тату и маму. Чак и они који их нису никада видели, од рођења познавши сву «драж» јавних институција и бесплатне медицине.

Дете које нађе добре, брижне родитеље не можеш да препознаш – оно се промени физички и интелектуално.

http://www.pravmir.ru/kogda-pridet-moya-mama/

 

 

Девојчица која није гледала у очи

 

Девочка, которая не смотрела в глаза.

Десило се то давно, пре 15 година, тада сам била терапеут почетник и поступала сам онако, како сада не би поступала. На пример, сада на мојој првој консултацији деце присутство чланова породице је обавезно од почетка до краја. А тада…

Дошли код мене родитељи и буквално «оставили» на консултацију девојчицу од седам година. Првашић у наочарима.

– Она не гледа људе у очи, – рекли су, – и страшно мучи нашу мачку.

– А како учи? – питала сам.

– Учи сасвим нормално, не лошије о других, – одговорили су родитељи.

– А има ли другарица? – било је моје следеће питање.

Родитељи су одговорили нешто неразумљиво и изашли, тврдо зајавивши да с девојчицом нешто треба чинити.

Остали смо насамо. Почела сам разговарати, задавати питања, што се зове, истраживати животну ситуацију.

Показало се да је девојчица сасвим умна, питања разуме, одговара адекватно, подржава разговор. А у очи заиста не гледа. То јест, уопште!

Реч по реч, ја сам помало почела да схватам ту девојчицу. Љубави је њој у том животу страшно фалило.

– Ти веома волиш своју мачку, зато је тако и стишкаш? – осенило ме је одједном.

– Да, – говори девојчица и одједном ми гледа право у очи.

– Ти је тако силно волиш, да би је просто појела?

– Да, – одговара девојчица и продужава да ми гледа право у очи.

– Људе ти такође веома волиш и недостају ти? И љутиш се на њих тако да би их све поубијала зато што они тебе не воле и не обраћају пажњу на тебе ?

– Да, – и као пре гледа на мене.

– А у очи ти не гледаш зато што се бојиш да ће људи прочитати све то у твојим очима? И мржњу, и љубав?!

– Да, – опет понавља девојчица, а очи не склања.

Ушли су родитељи. Не знам колико сам им успела објаснити о девојчици за преосталих 5-10 минута.

Али сам зато очи те деојчице запамтила за цео живот.

А још сам запамтила, како је важно човеку, свеједно да ли је то одрастао човек или дете, да га неко тачно схвата. Да га разуме макар у чему. Та потреба – бити схваћен – код људи је веома снажна. Кад на консултацији успемо неког тачно да схватимо, макар на миг – то делује исцелитељски и терапеутски. У тим моментима човек осећа да га истински виде, виде га таквим какав јесте.

У свакодневном општењу људи не виде једно друго, него виде адску смесу из сопствених пројекција, фантазија, идеализација и демонизација, етикетирања и социјалних стереотипа.

Када је вас неко последњи пут, не просто гледао, него Вас видео?

Када сте последњи пут Ви гледали на неког и видели човека таквим кака је, приближно његову сиштину?

психолог Глушаева Олга Сергеевна

https://www.b17.ru/article/dev_glaza/