Архиве категорија: деца

Дан без струје

Уз књиге Дејвида Ебехарда „Деца у власти: како васпитавамо мале тиране који управљају нама“

Дан без струје. Дакле, закључили смо да су вести о опасности компјутерских игрица веома преувеличане. То ипак не значи да су компјутер и други модерни мобилни телефони апсолутно безопасни. Реч није о томе да седење испред екрана одузима много времена које се могло употребити за бављење спортом. Чак не и о томе да мноштво информација тера наш неразвијен мозак да ради на граници могућности. Све је далеко страшније – мобилни телефони су буквално хипнотисали нашу децу. Деци никад неће бити досадно ако им је у рукама мобилни или таблет, тада им и не треба нико.

Док су моја старија деца Арвид и Корнелија били мали, увео сам у нашу породицу „дан без струје“. На то ме је усмерио мој најбољи друг, ортодоксни јевреј и рабин. Он строго поштује за јевреје свету заповест суботњег одмора. У суботу по јеврејској традицији је забрањено чак и светло да се пали и од петка увече до у суботу увече у кући је забрањена употреба електричних апарата. Таква пракса доприноси побољшавању атмосфере у кући, пошто се одједном види да осим тебе и твог омиљеног мобилног у кући постоје живи људи. По примеру мог друга и ја сам одлучио да уведем код себе дан без струје (тачније без електронских уређаја) средом и недељом. Деца су најпре туговали и слуњали се по кући не знајући чиме да се забаве, али мало – помало научили су се да нађу  себи неку занимацију. Нажалост, касније смо из неких разлога морали да одустанемо од такве праксе, али за мене је очигледно да је деци она била само користисна. Размишљао сам о томе да би у дужој перспективи дани без струје могли умногом поправити односе између деце и родитеља.

Advertisements

Дневник нерођеног детета (краткометражни филм)

Наставите са читањем

Ја тонем, а то како ми помажете мени се не свиђа

 

Од аутора: „Ако си тако паметан, зашто си тако сиромашан?“. „Ако си тако паметан, зашто си тако несрећан?“

Ових дана, по ко зна који пут сам се уверила да људи који се обраћају за помоћ, најчешће, желе да је прихватити само под својим условима. То су ситуације сличне онима када човек тоне и људи му са обале или чамца бацају појасеве за спасавање, а он их одгурује говорећи: „не одговара боја“, „не одговара величина“, „нисте га добро бацили“…

У нашој професији таквих случајева има све више и више. Сигурно би се сваки психолог могао сетити случаја кад ти помажеш, а оно, помоћ није та која треба! Није тако лепо упакована, није како треба принета, није како треба сажвакана, није тако мила и пријатна уху како би се хтело. Наставите са читањем

Ја не волим своје дете

Лако ли је бити мама?!

Максинјамсик 19 јануар 2011, 19:10 , Мурманск

Често наилазим на такве текстове. Од трудних жена па до већ родивших мама, са детеетом од годину дана или са већ одраслим. И… осећам према њима искрено поштовање. Ретко која мајка скупи снаге да каже, да она „не воли…“. Ретко која жена ће се на то осмелити, између осталог да призна самој себи… Сећам се да је сличних текстова било јако много, али и ја желим да кажем, можда ће неком бити корисно. Код нас се из неког разлога сматра да је мајка ОБАВЕЗНА да воли. Инстинкти и остало. И затрудневши, а често и родивши, не осећајући те емоције, жена се погружава главом у такво самоједство да је то страшно. Управо у то време почињу да се појављују комплекси, пада осећање личне вредности, руше се породице, и да не паметујем, рећи ћу о себи…
Негде пре пола године, нашла сам у себи снаге да признам да, вероватно, ја њу и не волим много. Веома смо желели дете. Током четири године смо испробали све начине, молили се светима, посетили све врачаре и гатаре… без детета смо себи изгледали као нека крња породица. Али једном тест и //… И … Невероватна паника „шта смо то урадили“ и „како то и због чега“… „јој, па још је рано“… завршено је са животом, свет ће се окренити наопачке и воде ће се излити… Ходала сам и знала сам да сам трудна, али ништа нисам осећала, осим страха, и сви су говорили, сачекај – када почне да се мрда у стомаку… Замрдао… Забавно… у мом стомаку живи оправдање тога што, ако ми се у 2 сата ноћи једу мандарине, значи да треба хитно ићи купити црног хлеба са сланим харингама, зато што ћу управо њих желети следеће минуте…

Наставите са читањем

Бити или не бити; Да ли су детету потребне казне

Untitled-15-3

Психолог Александар Колмановски – о штетности физичког кажњавања и осталих врста кажњавања у васпитању детета

Научници-психолози већ скоро 70 година истражују утицај кажњавања на људску психу. Резултати тих истраживања и закључци који су из њих изведени нису баш утешни: физичко кажњавање као и било који други вид кажњавања не само да нису ефикасни у поправљању дететовог понашања него су чак контрапродуктивни. Упркос томе, многи родитељи настављају да их примењују. Наставите са читањем

Не бојте се да раните унутрашње дете. Парадоксално зао чланак доброг психолога.

upl_1484230050_52682Овај чланак ће се многима учинити чудан, зато што га је написао психолог.

Као што је познато, психолози нас асоцирају на разговоре о истраумираном унутарашњем детету које живи унутар сваког одраслог човека. Психолози су познати и по томе што помажу клијенту да излечи то дете у себи, да би човек почео да живи нормаланим животом, с радошћу.
Примећујем да је наше време епоха детоцентризма. Измучена, недовољно вољена и неправилно одгајана одрасла деца желе другачије детињство за соспствену децу. Популарни су разговори о „свесном мајчинству“, дојењу скоро до треће године, „јапански систем васпитања“, васпитање без забрана, уместо чега се саветује одвлачење пажње код детета на нешто друго и много других чудних ствари које код мене лично изазивају тужан осмех. Наставите са читањем

Моја мама

Писмени рад Данила из Суботице. 3 разред.

Учитељица је свим мамама из разреда послала као честитку Данилов састав.

Одбацујући оца

На пријему: (дечак 6 год. теже неуротичко растројство)

– С ким живиш?

– С мамом.

-А тата?

– Потерали смо га.

– Како то?

– Развели смо се од њега, он нас унижава, он није мушкарац, уништио нам је најбоље године…

Наставите са читањем

Писмо Деду Мразу – Жао ми је што је мој отац тако низашта

У граду Небережние Челни пред нову годину се поставља поштанско сандуче где деца остављају писма Деду Мразу. Пред вама је једно такво писмо.

Здраво Драги Деда Мразе! Пише ти Олег, не могу рећи да је моје понашање у овој години било за одлично, али узећу себе у руке и постараћу се да се изменим. А у вези поклона за мене, он и није тако једноставан, желео би нови компјутер, али више од свега на свету желео би да добијем на поклон пажњу и љубав мог рођеног оца Андреја, да се видимо бар једанпут недељно. Сами он и ја. До суза ми је понекад жао што је мој отац тако низашта, а мени он много недостаје.

Ето то је моја жеља, да добијем такав поклон.

Довиђења Деде Мразе!

До следеће године! С уважењем Олег.

https://mel.fm/novosti/4528971-do-slez-obidno-chto-u-menya-takoy-nikudyshny-papa