„Све знам сама“ или зашто ићи на групе за сазависнике?

Зашто су нам потребне групе самопомоћи за сазависне особе? А које су то уопште групе? Ова и многа друга питања сигурно ће поставити себи рођаци зависника када се први пут сусретну са питањима о методама лечења и рехабилитацији.

„Шта ће мени групе? На крају крајева, немам ја проблем, већ он“ – тако сматра већина. Хајде да размислимо мало.

„Мој муж је почео да се лечи када сам ја у глави средила ствари“

„Тренутно ми је најтеже не учити мужа како да живи и не бити му мајка. Било је невероватно тешко мењати се“

„Мислила сам да је трава само једна епизода из прошлости мог супруга.“

Сада Александра има 35 година. Осам година живи заједно са супругом, имају троје заједничке деце, а ту је и Сашин најстарији син из првог брака.

„Кад смо се први пут срели“, сећа се Саша, „знала сам да се у прошлости мој супруг лечио од зависности од дрога три или четири године, али нисам у томе видела проблем. У време када смо се упознали, мој супруг тек што је завршио двогодишњи курс рехабилитације и ресоцијализације.

Такође, као и многи људи, веровала сам да је могуће оставити супстанцу само ако човек чврсто одлучи да је не користи више.

Сазависници имају своје „кризе“

Како делују православне групе подршке сродницима наркозависника (зависника од ПАС)? Зашто су „спасиоци“ и „саучесници“ једно те исто?

Четрнаест жена различитих година старости седи за столом. Испред њих су чај, мармелада, колачи. Једна другој пажљиво пуне пластичне чаше врелом водом за чај, служе се. Неке од њих се међусобно добро познају, друге су дошле први пут и посматрају из прикрајка, покушавају да схвате.

Ове жене уједињује заједничка мука – свака од њих имa сина, ћерку или мужа, зависника од наркотика. То је група подршке сродницима наркозависника која је активна при московском храму прп. Марона Пустињака.

У Русији постоји на десетине таквиг група, а у Москви их је 13. Неке од њих су веома мале, од по 3–4 члана, а постоје и велике које броје до 25 чланова. О њиховом деловању људи обично сазнају са обавештења истакнутих у храмовима, или телефонским путем, контактирајући црквени Координациони центар за борбу против наркоманије на бројеве 8–499–704–61–69 или 8–968–712–30–30. Програм обично спроводе психолог или консултант стручњак за хемијске зависности.

Рехабилитациони центри у Србији

Београд 11000: Социотерапијски клуб лечених алкохоличара “Горњачка”, Завод за болести зависности, Горњачка 34.
Београд 11000: Социотерапијски клуб лечених алкохоличара “Палмотићева”, Институт за ментално здравље- блок за алкохолизам, Палмотићева 37.

Београд 11000: Kлуб лечених алкохоличара “Паунов врт”, Центар за породичну терапију алкохолизма Института за ментално здравље, Паунова 2.
Београд 11000: Kлуб апстинената и антиалкохоличара “Скела”, Неуропсихијатријска болница “Др. Лаза Лазаревић“, Вишеградска 26.
Београд 11000: Kлуб лечених алкохоличара “ВМА”, Црнотравска 17
Београд 11000: Kлуб успешно лечених алкохоличара “Здрав живот”, Спортски центар “Шумице”, Устаничка 125.
Београд 11000: Социотерапијски клуб лечених алкохоличара “Железничар”, Слободана Пенезића- Kрцуна 21.

Организација група помоћи наркозависницима

Настављамо тему зависности и сазависности.
Недавно је у коментарима постављено питање – како изгледају групе самопомоћи.
Опит рада православних група подршке у Рибинској епархији (Руска Православна Црква).
Александр Разумов – руководитељ рехабилитационог центра при храму Иверске иконе Божије Матере, град Рибинск

Уважавани оци, драги браћо и сестре, почињемо са нашим вебинаром. Ја се зовем Разумов Александар из града Рибенск (Русија).

Резултати недеље – упитник за групе самопомоћи

Вежба „Резултати недеље“ обавља се у циљу профилактике рецидива услед зависности од алкохола или дроге. Рецидив се може одликовати трима карактеристичним својствима:

1. Процес рецидива на негативном фону – неурастенички рецидив. Карактерише се раздражљивошћу, депресијом, увредљивошћу и другим негативним емоцијама. Општи став је „не могу и нећу да трпим“.
2. Рецидив на позитивном фону – сањалачки рецидив. Карактерише се лакомисленим, „несташним“ и безбрижним понашањем. Расте унутрашња спремност за конзумацију. Општи став је – „једна ми неће нашкодити“.
3. Спонтани рецидив. Појављује се као неочекивана и несавладива жеља за конзумацијом изазвана неким спољашњим или унутрашњим фактором. Повезано је с нарушавањем граница (задатак „Границе“ се обавља посебно). Општи став је „немам снаге – желим“.

О користи групне терапије

Многи клијенти долазе на терапију веома забринути мишљу да се нико не мучи као они, да се само они тако плаше, страдају од проблема и неприхаватљивих мисли, порива и фантазија. У томе су, наравно, делимично у праву, пошто многи имају свој сопствени «списак» стресних фактора који на њих утичу и онога шта је сакривено у њиховој подсвести. Њихов осећај сопствене уникалности је тесно везан са социјалном изолацијом, с тешкоћама, које осећају у међуљудским односима, с немогућношћу да досигну искреност и отворености у интимним односима.

У групној терапији, посебно на њеном почетном етапу, разубеђивање клијента у уникалности његовог проблема јесте моћан фактор, способан да побољша његово старње. Но када човек чује друге чланове групе и открије, да он није усамљен у својим страдањима, он почиње да се открива за људе који га окружују, и почиње процес који можемо назвати «Добро дошао међу људе» или «Сви смо ми у једном броду» или ако би хтели да се изразимо клинички – «Страдање воли друштво».