СТВАРАЊЕ МОТИВАЦИОНИХ УСЛОВА У ПОРОДИЦИ ЗАВИСНИКА

„Жеља је у својој суштини нешто пролазно и често проистиче из привремених и краткотрајних мотива, зато су покушаји да је побудимо обично узалудни. Мотивација је нешто друго. Наравно, једна од компоненти мотивације је нека врста „жеље“, али због њене друге компоненте – „сопственог интереса“, „користи“ или задовољства због успеха – мотивација је много јача од саме жеље, а пацијент се према њој односи озбиљније… Још један елемент игра важну улогу у мотивацији – спремност на акцију, којa може и да уопште не буде присутнa код обичне „жеље“. Можемо рећи да је мотивација активна жеља, нешто попут „обавезне жеље“ или нека врста „самообавезе“.

„Опоравак од зависности“ – Ева Војдило-Осјатинска

Како помоћи особи да пожели да се промени?

(Материјал са семинарa за рођаке зависника и стручњаке за помоћ зависницима.)

За почетак бих желео да дефинишем оквире изложеног материјала.

1. Желим да вас упозорим да понекад говорим и тешке ствари – пошто ово читате, желите да чујете мишљење стручњака, мишљење о озбиљном проблему, што значи да вас нећу смиравати и успављивати. Поред тога, у оквиру једног чланка не постоји могућност да се размотре хиљаде детаља за појединачне ситуације, а у овде разматраним питањима не постоје обрасци који се механички могу применити на било коју ситуацију. Стога ћу покушати да говорим о вектору, о концепту, о ономе што је непроменљиво, без обзира на ситуацију, а много тога може изгледати жестоко и оштро.

Личне границе у породици (други део)

Сувише уске или сувише круте границе су такође нездраве. На пример, мајка своју потпуну контролу над животом сина оправдава његовом зависношћу. У оквиру тих граница је немогуће лепо живети и мајка мора да се дистанцира да би однос „продисао“. Супротан пример нездравих односа: син не дозвољава никоме да приђе вратима његове собе, или када мајка на све одговара „не“, само да не би улазила у полемику с њим. Овде има много страха са обе стране и потребно им је зближавање да би открили да можда она „противничка“страна није тако непријатељски настројена.

Личне границе у породици (први део) – из књиге „Ја га Волим…“

Наравно, ви знате да се породица састоји од појединаца, да свако има нешто своје што не припада оном другом. На пример, чак и најблискији човек не сме да прочита писмо упућено мени или да прислушкује мој телефонски разговор, јер су моји односи са другим људима моја ствар. У њима има много дубоко личног, тј. интимног што се тиче само мене и њих. Интимно не значи неприлично. Људи „закључавају“ неке ствари у свом животу, не само из разлога што се боје осуђивања људи, већ пре свега зато што су те сфере живота веома нежне, танане, рањиве и притом могу бити несхватљиве другима.

„ПУСТИТИ“ (први део) – из књиге „Ја га волим“

Или o невероватном рађању људске личности, а такође и о мучном одустајању од улоге Бога у животу наркомана и алкохоличара

Почећемо од једне приче. Син Валентине Ивановне је алкохоличар. Валентинаима још деце, али они су пронашли свој пут, осамосталили се, а Валентина Ивановнаи дотични син су остали сами. Муж јој је умро. Она ради као педијатар, одавно јеу пензији, али не може ни да замисли да оде из поликлинике – тамо је воле и цене. Валентина има око шездесет година, а син око тридесет пет, од којих скоро већ двадесет година пије. Опијање га доводи до таквог стања да се дешава да, рецимо, потпун омодар лежи кући на троседу, молећи од мајке новац за пиво. Због свега тога живот постаје мучење за обоје. Кад је син по ко зна који пут довео друштво бескућника и пио са њима целу ноћ, Валентина Ивановна је ујутру, спремајући се за посао након непроспаване ноћи, схватила шта јој је чинити – или да напусти посао и настави да живи као те ноћи или да се разиђе са сином.

Колико нам jе дозвољено бити отвореним?

Од аутора: И ви можете да од лимуна направите лимунаду!

Отвореност….откровење….откривеност….откриј….
Код свих тих речи је исти корен.
А људи их разумеју другачије.
Једни у том виде наивност и простоту…
Други чак лукавство и корист.
Да ли jе лако бити отворен?
Шта отвореност даје ономе ко је поседује?
Сигурно је да отвореност уништава страхове. Зато што, чим се човек открио – више нема шта да изгуби, „осим својих окова“.
Значи – човек стичу неку слободу.
Но поред тога пролази и испит.
Зато што, за све у овом свету треба платити.
А за отвореност тродупло.

Што је боља душа
то је компликованија судбина

Као минимум, човек ће за своју отвореност добити одобрење, или ће га осудити. Као максимум – завист, са свима последицама које из ње проистичу.

Границе

(Ово је један старији чланак, исправио сем неке грешке и мислим да заслужује пажњу.)

Често чујем људе како реч – «граница» – употребљавају у контексту међуљудских односа, док у суштини имају смутну представу о чему је заправо реч. «Ти нарушаваш моје границе!» Шта би то могло да значи?

И тако, «границе» – шта је то и са чим је повезано? Позивам све коме је тема занимљива да то мало размотримо.

Допустимо да је «граница» – црта која дели нешто или некога од осталог света. Код човека „границе“ могу да буду физичке и психолошке. Њихово «несанкционисано» нарушавање повлачи са собом дискомфорт, напетост, осећај увређености, љутњу, страх, смутњу, осећај истрешености и много сличног. Одговорност за то носе, како нарушитељ, тако и «пострадавши». Нарушитељ, зато што није био довољно пажљив према «минималним» пројавама тих граница и зато што је заборавио да нису сви људи исти. Пострадавши је крив зато што – нија означио своје границе довољно јасно. А зашто их није означио?

Најраспрострањенији разлози:

За оне који живе са алкохоличарем

Како да се понашају жене (мужеви, мајке, деца, другови итд.) алкохоличара

Сазависници се налазе у стању повишене напетости. То је једноставно факт. Очигледно да je управо због тога и разговор с таквим људима увек помало специфичан.

Они воле да задавају питања на које сами већ имају одговор и на такав начин просто очекују да доктор каже оно, што они желе да чују.
Задавајући питање, често прелазе на описивање тога како човек пије (дрогира се, коцка…) Пажња се концентрише не на решавање проблема, него на његово описивање. Притом се проблемом сматра стање опијености.

Пријатељство: Да ли увек треба да говоримо истину?

Моју пријатељицу вара муж, њен син – младић кришом пуши траву, она сама се у последње време приметно поправила… Многи од нас се старају да својим блиским говоре сву истину и апсолутно су убеђени да то чине „ради њиховог добра“. Но да ли је та истина увек – добро? И да ли ми заиста поступамо тако благородно, саопштавајући је друговима?

„Једном је на журки почео да ми се набацује дечко моје најбоље пријатељице Каће. Следећи дан сам јој одмах то испричала – јер између нас не би требало да буде тајни, зар не? Особито када је реч о тако важним стварима. Њу је та новост запањила. Заблагодарила ми је за то, што сам јој отворила очи… Следећи дан ме је назвала и рекла ми, да убудуће ни близу не прилазим њеном дечку. За једну ноћ сам за њу успела да се преобразим у лукаву заводницу и постала заклети непријатељ“, говори 28 – годишња Марина.

Mуж каже да сам га сломила – одговор.

 

Здраво!

Занимљиво је да бива тако: “градила своје, а срушила туђе“. А ко му је крив, што је он своју “тврђаву“ градио  на Вашем “терену“ (који је ионако већ одавно у рушевинама)!?

А где је сада Ваш психотерапеут? Да је он сада поред Вас, можда би Вам споменуо да, радећи на себи, не треба да ломимо другог. Постоји уопштено мишљење, да друге људе не смемо мењати и ломити их такођер (наравно, не рачунајући ратне методе).

Друга је ствар то, што радећи на себи нпр. можемо лишити блиског човека неке своје „играчке“ или „ослонца“, или веома важне разонеде, или чак сузбити његово високо мишљење и увереност у себе. Но, према простој људској логици, тако нешто би деловало само у случају, када би његово мишљење о себи и унутарња равнотежа зависила од начина поступања према Вама. А пошто сте Ви хтели нешто боље, и избавили се од онога шта Вам се није свиђало, испада да се он трудио и самоутврђивао на рачун ствари које се Вама нису свиђале. Тј. Ви сте ту за Вас штетну „разоноду“ узели од њега. Но то није Ваш пробем, него његов. Није било потребе градити свој унутарњу угодност на зановетању и уједању блиског човека.

А ко вас је питао за савет?

Када долазим на родину, једна од ствари која ме буквално изводи ван себе јесте поток савета. Понакад се чини да, ако неко у принципу има шта да каже, он ће то нешто обавезно да каже или посаветује. Ја знам да је то просто такав начин живота, но, исто тако то изгледа као да те људи сматрају изродом, неспосабним за живот.

Уопште, такво понашање ми је свагда сметало. Неки тамо нејасни људи постојано налећу на твоје границе, са својим добрим намерама, и на разне начине треба да се сналазиш како да их одбијеш. Истина, њих то не зауставља. И ако се из трамваја, од непрошеног саветодавца, може побећи, од породичних саветодаваца се тако лако нећеш сакрити.