Архиве категорија: гнев

Осећања и живот. Увређеност. Страх. Гнев. Кривица. Усамљеност – из књиге „Ја га волим“

Ja_ga_volim_korica (mil4) за ПС

Знате ли како живи мајка наркомана? У страху. Страх је њен верни сапутник зато што се свега боји. Боји се да ће син умрети, да ће се предозирати или ће га неко убити, или ће извршити самоубиство. Само онај ко је кроз то прошао зна шта значи лупати на закључана врата синовљеве собе, знајући да је син унутра, а нема никаквог звука, шта значи „реанимирати“ поплавелог сина и очајнички викати да неко позове „хитну“. Само ми знамо како нам је кад зовемо службу за пријављивање несталих лица, описујемо како је био обучен и дајемо лични опис, када нам сина траже међу мртвима. Али то није све. Страшно је што је он опет узео кредит, а ја морам да га отплаћујем. Страшно је што ће опет доћи до рецидива и све ће се поновити из почетка. Страшно је чекати га целу ноћ на прозору. Страшно је кад се понаша као ђаво, страшна је његова подлост, као да је апсолутно без савести. Страшна је она неизвесност кад стојиш у лифту и размишљаш шта те чека код куће? Као да мајка живи на сувој грани дрвета, која је напукла и у једном моменту ће се сломити. Живот мајке наркомана је ужасан. Наставите са читањем

Мазохистички тип карактера. Зашто мене сви вређају?

Одмах да појасним, да реч не иде о сексуалним склоностима, мада та тема безусловно заслужује пажњу. Поред наследника Захара Мазоха и учестника БДСМ удружења, постоји још једна врста мазохиста. Треба још рећи да они сами могу уопште да не подозребају о свом мазохизму. Као уосталом и њихово окружење.

Можда сте сретали људе, који су се у животу не мало напатили. Притом не толико због тешке судбине, колико због неправде људи који их окружују. Они сами су веома пријатни у разговору, нежни, нису претенциозни, али из неког разлога редовно постају објект агресије, угњетавања или просто грубог обраћања од стране других, посебно блиских људи. При дужем општењу са таквим људима понекад се појави необјашњив осећај кривице – појави се неко чудно осећање, као да с човеком поступаш веома лоше. А понека – чак и реална жеља да увредиш таквог човека, да га гурнеш, опсујеш, па и удариш. Ако код себе чак никад нисте примећивали садистичке наклоности, у односима са таквим човеком одједном у себи откривате жељу да му нанесете бол или осетите задовољство од тога што сте му невољно (или вољно) већ нанели. Наставите са читањем

Списак симптома скривеног гнева (незадовољства)

Списак се не односи на бес. Бес – је гнев који је се отео контроли. Списак се пре односи на осећање „раздражености“, „незадовољства“, „изнервираности“. Сва та осећања имају нешто опште. Њих сматрају у бољем случају – непожељним, у горем случају греховним и разрушујућим. Уче нас да их избегавамо, ако је могуће (но то није могуће), и наравно, да их изражавамо. Нажалост, многи људи не успевају да контролишу своја негативна осећања, зато што они, не само да контролишу изражавање тих осећања, већ и контролишу своју свест о њима.

Та чињеница, да не осећате своју љутњу, не значи да се ви не љутите. Највећу штету вама и вашим односима може да нанесе љутња које ви нисте свесни, зато што она ипак налази начин да се изрази, али на неумесан, неприличан начин. Симптоми са списка су – сигнали за опасност, који упозоравају да су негативна осећања загушена. Наставите са читањем

Да, ја тако осећам! Имам право!

Да, ја тако осећам! Имам право!

Чланак о том имамо ли ми право да говоримо све, што осећамо. И да ли је тако користан излив емоција?

Данас у наше време изражавање својих осећања је постао неки бум. С екрана, журнала, сајтова људима свечано саопштавају: неизражена осећања доводе до болести, неуроза, депресија, траума, зависности, па чак и психоза. И људи су појурили да изражавају своја осећања. А како то радити: није толико важно. Ја имама право да кажем, а ти си дужан то да прихватиш. Нисам обавезан да одговарам твојим очекивањима. Не прихваташ, увредио си се – то је твој проблем, то су твоја осећања. У исто време „повратну везу“ као одговор од другог чевека не жели да слуша: „Како смеш да не прихваташ моја осећања? То су моја осећања и ја на њих имам право! Да, ја осећам да си ти – егоиста, болесно уображен, тражиш од мене новац, дебела свиња, нешто с твојом главом није у реду… Ти си дужан да прихватиш моја сећања!“

На сајту b17.ru се појављују теме у којима аутори, не бирајући речи, изражавају агресију. Прште на све стране нецензурне свађе и увреде. Ну, и шта: нико и не зна ко сам ја, седим ту инкогнито, излевам своје емоције. А други? То су њихови проблеми. Ако су се увредили значи, проблем је у њима самима. Зато сам ја тако кул Васја Пупкин, могу рећи свима што год захтеднем. Постоје и психолози који не бирају изразе у односу на своје колеге или обичне читатеље. Па што ако ми забране досту. Зато је супер осећање рећи тамо неком (па чак и не тамо неком, него конкретно њему) такву гадост. Ах каква радост на души, док ме опет не спопадне неиздрж.

А сада хајде да размотримо по реду: да ли је корисно или је штетно изражавати своја осећања?

Да ли је опасно потискивати своја осећања? Да, опасно је. То је заиста пут у болест, старање да живимо туђим животом и да одговарамо туђим требовањима.

Да ли је потребно да све емоције избацујемо напоље, на људе? Не, за то нема потребе.

Зашто? Зар нас такво истресање не ослобађа од негативних емоција?

Не, не ослобађа! Или тачније, може да ослободи на кратко време, а потом разжиже емоцију још више.

Светитељ Тихон Задонски је писао овако: „Гнев се обраћа у злобу и злопамћење, када се дуго задржава и храни у срцу. Зато нам је заповеђено да га брзо пресецамо, да не би у мржњу и злобу прерастао, и тако се злу још зла придодало“.

Шта значи то – да пресецамо? Осећања су – барометар, они увек указују на то, да се код нас нешто догађа, нешто није како треба. То значи, треба испратити своје емоције и то одакле је емоција никла, с циљем да донесемо одлуку: шта даље да радимо? У ком правцу ићи? Како поразговарати с другим да би и о својим осећањима, жељама рекли, и другог не увредили? Како заштитити своје границе? А не да само идемо укруг и постојано своје емоције излевамо на људе. Моја осећања су – једно, а поступци – нешто друго.

Ако сам рекао да се тако осећам, то значи да су то моја осећања, и ја имам право да их објавим, зар није тако?

психолог Танкова Оксана

Није баш тако, ако се та Ваша осећања по поводу другог човека, то су онда увек: Ваша осећања, и границе личности другог човека. И ако Ви говорите: „Ја се љутим, зато што си будала“, то Ви тврдите, да Ваш опонент – будала, а то је већ увреда, нарушавање граница. Ако Ви дакле кажете: „Осећам да се глупираш“, да, то није директна тврдња, но већ је болно за човека тим што га Ви подозревате (можда и неосновано) за лоше поступке. А ако Вас исти човек сматра за блиског човека, то је посебно болно. Зато „ја-исказивања“ немају само први део: „Ја осећам“, него и други део, наставак: „описивачки карактер поступка, а не оцењивачки.

Имајте у виду то, да се наша права завршавају тамо, где почињу права другог човека!
https://www.b17.ru/article/da_ya_tak_chuvsnvuyu/


У тексту је један леп пример како могу да се допуњују психологија и хришћанска аскетика. Код људи у СПЦ постоји негативан однос, или чак страх, од психологије и психолога. Недавно сам упознао једног коуча, будућег психотерапеута др. Биљану Петровић, православног верника. Имамо и Сању са сајта Има наде.  Покушаћемо да нешто организујемо, да приближимо православним верницима корисне ствари из психологије.

Потремна нам је подршка заинтересованих људи.

У коментарима можете оставити ваше мишљење по том поводу. Да ли сматрате да је то актуелно и корисно?

Хвала.

Рехабилитација увреде

uvreda

„Нико вас не може увредити, ако му ви сами то не дозволите“, „увреда – је последица наших неадекватних очекивања“, „увреда – је манипуклација“. Да ли су вам познате те изреке? Увреду су у последње време оцрнили. Тешко је рећи због чега, но увређеност су избацили из „легалних“ стања човека и почели су да је сматрају као нешто штетно, деструктивно, „рекет“, а човека који се увредио – само што не сматрају за агресора. Ту су тему некако посебно заволели езотеричари: на порталима популарне психологије, наклоњених ка духовној пракси, нема броја чланцима са саветима, како да се избавимо увређености и како никада више да не допустимо то осећање у свој прекрасни унутарњи свет. Наставите са читањем

Ја сам пасивни агресор. Шта да радим?

pasivna-agresija

Данас желим да кажем нешто о пасивној агресији. Пасивна агресија се, за разлику од јавне, не препознаје одмах. Човек може да се држи мирно, спокојно, да буде попустљив, па ипак при свему том, у окружњу се почне рађати осећање раздражљивости, беспомоћности и неразумевања.

Какво понашање се може назвати пасивно-агресивним?

Спектар је довољно широк, но данас желим да говорим о том његовом делу, који се тиче супротстављања происходећим догађајима?

У пасивно-агресивног човека постоји много инструмената реаговања. Он може:

  • климати главом, саглашавати се и притом ништа не предузимати,
  • затезати с испуњавањем,
  • заборављати,
  • испуњавати, но како било, а понекад и намерно лоше,
  • прећуткивати, не говорити директно шта жели,
  • не противити се, не спорит,
  • саботирати то шта од њега зависи,
  • игнорисати итд.

Наставите са читањем

Како престати викати на децу?

download-4Мислим да је потребно освајати нове варијанте понашања, навике и начине реаговања, које ће нам помагати у свим тим моментима.

Алгоритам поступака

1. Обавест

Јавно објавите својој деци и породици како се спремате да престанете викати на њих. То је психолошки крајње тешко урадити, но у исто време, то ће вам веома помоћи (не само да опет успоставите контакт, него и да се не предајете).

2. Разрешење (дозвола)

Разрешите деци да вас прекину или да изађу из собе када почнете да вичете. Без икаквих последица по њих. Да, то није баш учтиво и противречи правилима пристојности, но исто тако се ни ваш крик не уклапа у та правила. Дакле, дајте деци могућност да поступе на таква начин, да се не би осећали као жртве. Осим тога дете ће вам на тај начин давати веома јасан сигнал, да сте изгубили контролу – шта ће само по себи помоћи да се вратите у реалност. Наставите са читањем

Мени се не свиђа то што ти пишеш.

Резултат слика за Мне не нравится то, что ты пишешь.Када пишеш, овако или онако, у коментарима се сусрећеш са другачијим мишљењима. Неретке су негативне реакције.

– Не свиђа ми се то што си написала!

– Чини ти се да нисам у праву?

– Да.

– Шта ти онда смета да останеш при свом мишљењу? Зашто ти је важно да се раздражујеш и хоћеш да ме преубедиш? Ти као да ниси сигурна у своје мишљење.

– У праву си! Мени изгледа као да ми не остављаш избора! Ти си одрасла особа, психолог, ти се у то разумеш боље од мене. Ја као да сам дужна да прихватим твоју тачку гледишта! Буквално, твоје је мишљење неоспориво и заузима све пространство. И савршено тачно имам осећај да ти нарушаваш моје границе!

– Да ли си у детињству имала право на своје мишљење? Наставите са читањем

Ропство или слобода?

Рабство или свободаТешко оном човеку ко је роб својих осећања. Емоције и душевни пориви – то су орентири на које се опире сваки човек. Но колико су они истинити, часни према вама и помажу ли вам живети? Подати се страху пред надолазећом опасношћу – значи спасити себе од смрти. А подати се злоби због тога што се муж касно вратио кући или не хтети занимати се сексом због тога, – значи чинити глупости и рушити односе.

Тешко оном човеку који је роб сојих осећања. Треба имати у виду да се емоције[1] и осећања рађају из два источника:

  1. Инстикти.
  2. Убеђења човека.

У првом случају чевек се подаје инстиктима, када је потребно спасити се од смрти, продужити људски род, најести се и слично. У другом случају осећања се заснивају на ономе у шта човек верује, шта сматра за добро, а шта за лоше, шта сматра правдом итд. Другим речима, ако човек сматра да је тући друге људе – добро, пошто им на такав начин показује своју снагу, значи он ће се подавати својим емоцијама које ће га подстицати на физичку борбу с окружујућим га људима. Ви сматрате да је тући се – лоше. За вас је то лоше, а за другог човека то је – добро. Наставите са читањем

10 признака пасивно-агресивних људи (које сте дужни да знате!)

Резултат слика за 10 признаков пассивно-агрессивных людейПасивно- агресивни сабеседник, колега или, не дај боже, животни сапутник – није лак испит. Он никада неће рећи директно да нешто није у реду, него ће вас дуго и полако измотавати у духу «Мили мој, добри, сам се досети». Како то да се још нисте научили читати његове мисли?! Да, наравно, он је и тако знао да је свих баш брига за то шта он осећа…

Главна карактеристика пасивног агресора јесте – подављени гнев. У њему је накупљено много увреда, љутње, агресије, но он не уме и боји се да изражава негативне емоције. Такви људи никада не говоре директно, шта желе, шта не желе, шта им се не свиђа и са чим нису задовољни. Уместо тога они набусито напуштају конфликт, муче вас ћутањем, чекају када ћете сами да се досетите због чега су се увредили. Неко време таква особа вам се може учинити као добар партнер: не реагује, не виче, у свему се са вама саглашава, – уопште, идеално! Но тајно увек постаје јавно, и односи се превраћају у кошмар. Између осталог то може бити пасивно-агресивни рођак (посебно старији), колега или другарица. Но зашто ми све о другима – може бити да је неки од тих тачака и о вама? Наставите са читањем