Суживот или брак – три животне приче на ову тему

Из књиге „Испуни живот љубављу“ Дмитрија Семеника

„Пре четири и по године упознала сам младића. Јако смо се волели, иако смо се свађали скоро сваки дан, због разних ситница, небитних. Обоје смо веома плаховити. После три године, почели смо да живимо заједно. Ја сам променила посао и скоро увек сам остајала до касно. Он ме је чекао код куће, спремао вечару и слично, а пред Нову годину ме је запросио. Веома сам се радовала и размишљала о томе каква је то срећа за мене, коначно ћу се удати. Полако смо почели да спремамо свадбу. Недељу дана пре сам отпутовала у Питер на пословни пут, а он је остао код куће сам. Када сам се вратила, рекао ми је да се растајемо, да ме више не воли. Ја сам за њега једна сродна душа, сестра, али га не привлачим као девојка.“ Елена, 24 године.

Фактори који доприносе разводу

Примећено је да сам избор брачног партнера утиче на судбину одређеное везе. Као што су показали резултати многих студија, „пртљаг“, тј. скуп предбрачних фактора са којима млади људи улазе у породични живот, има значајан утицај на успех адаптације у првим годинама заједничког живота, на снагу породице, степен вероватноће развода.

Грађански брак – породица или не?

Од аутора: Кажу да је грађански брак – веза неодговорног мушкарца и несамоуверене жене. Је ли то истина? Шта је на самом делу – грађански брак?

Ово је чланак о заједници мушкарца и жене који живе заједно без регистрованог брака. Да, знам да је с правне тачке гледишта грађански брак – брак регистрован у општини. Али у наше време тако чешће зову просто заједнички живот мушкарца и жене. Управо о томе ћемо да попричамо.

Зашто људи живе у грађанском браку?

Мушкарац и жена су најпре почели да се виђају и кроз неко време су почели да живе заједно. А да региструју свој однос, тј. да оду код матичара, не журе. Можда о томе уопште нису ни размишљли или су поразговарали и дошли до закључка да им то није потребно. А може бити да је једно од њих хтело, али се други није сложио.

Овако или онако, ради о томе да пар није спреман за озбиљне односе.

ПРАВА ЉУБАВ – тајне љубави пре брака и у браку – Од аутора

Аутор: Дмитриј Семеник

Животу можемо приступити на два начина: детињасто или пак као одрасла особа, што неће пуно зависти од тога колико реално имамо година.

Ако је реч о детињастом приступу, онда се радујемо поклонима које нам живот даје и халапљиво их једемо као дете бомбоне, а када нам задаје ударце, тада плачемо. Међутим, сами не чинимо ништа како би удараца било мање, а поклона више.

Када му приступамо као одрасла особа, тада преузимамо одговорност за свој живот. Свесни смо тога да су и ударци и поклони последице наших сопствених поступака: узимамо кормило живота у своје руке и усмеравамо свој брод куда желимо.

Наравно да је ефикасније ако му приступамо као одрасла особа.

Каква год жена да вам допадне, ви једноставно будите добар муж

Да бисмо боље објаснили духовни ниво присетићемо се фундаменталних концепција „бити“ и „имати“, који одређују дубину односа човека према животу и према другим људима. Једна православна жена-психолог на предавањима о браку задала је на крају разговора једно питање: „Када сте ступили у брак да ли сте желели да имате жену, да имате децу, да имате топао дом или сте желели да будете муж, да будете отац, да будете домаћин куће?“ У првом случају ради се о егоистичкој жељи да се нешто поседује, а у другом је жеља да променимо себе због других.

„Желим и бићу“, или „Ја мрзим Лабковског!“

Недавно је по интернтету кружила лоша вест – ученик старијих разреда након што је прочитао књигу Патрика Зјускинда „Продавац парфема“ извршио је низ убистава с предумишљајем. Управо због тога су ту књигу забранили да се чита у школи. Да књига говори о љубавној зависности, удесеторострученој, о шизоидности, пограничном растројству и осталим занимљивим стварима – то ви и ја разумемо. Али то могу разумети само зрели мозгови, довољно развијени за критичко и аналитичко мишљење. Зоскиндова књига је прелепа. Али зар се може правилно оценити њена лепота, буквално схватајући написано у њој?

Своји се не остављају. Како живети са тешким супружником? – 2. део

Своји се не остављају. Како живети са тешким супружником? – 1. део

Отићи да би се вратили

— Недавно нам је стигло писмо од жене. Муж је упорно вређа и то пред дететом, свако мало па говори — губи се из моје куће, али она све трпи: „Трудим се да према њему будем што је могуће боља, а он о мене брише ноге!“, мислећи да тако спашава породицу.

Своји се не остављају. Како живети са тешким супружником? – 1. део

Често је узрок развода — тежак карактер другог супружника. „Он је тиранин, неподношљив човек“ или „она је стално нешто незадовољна“ — то су уобичајене жалбе оних који пате због тешких односа у породици. Али психолог Александар Колмановски је убеђен: неподношљиво понашање супруга није повезано с тим што је он лош већ с тим што је нјему лоше. Схвативши то, и правилним понашањем друге половине, чак и муж-тиранин или џангризава жена са временом могу постати уравнотежени и доброћудни људи.

„Саслушај ме, мила моја!“

Своји се не остављају. Како живети са тешким супружником? – 2. део

Зашто се муж љути на примедбе

Ситуација са којом се сусрећу неке жене. Муж из неког разлога сматра да, ако се жена са њим не слаже или се са њим препире пред другима, она то ради злонамерно – покушава да га направи будалом.

А да жена просто говори своје мишљење, на које она има право, таквим мушкарцима нје ни на крај памети. Они се из неког разлога љуте и вређају.

И уопште, бива да мушкарцу кажеш једну реч – а он сав ускипти и готов је да сматра жену исчадијем ада, ништа мање. Због чега је то тако?

Одговарам. Сва је ствар у његовој норми статуса и норми чврстине. Молим вас да се не плашите тих израза, све ћу да објасним.

Неуротици у цркви. Не „Ко је крив“, него „Шта радити?“

Расуђивање о објављеним текстовима, као нпр. «Само не преступајте границу!», обично се претвара у тражење криваца. Зато објављујемо запис са блога познатог публициста Наталије Холмогорове, посвећену разматрању преблема и његовог решења, а не тражења криваца. Нико није крив, но проблем постоји. Читајте у чему проблем види Наталија.

На православним сајтовима ових дана иду дискусије о том како разним забранама и страшилкама неуротизирају маладе људе у цркви, између осталог и у вези секса.

Хоћу да кажем пар речи, пошто сам и ја имала веома тужну и неуспешна историја уцрковљавања, и много тога о чему пишем итекако ми је познато и јасно. 😦

Одмах да кажем, да ни у ком случају не «нападам на цркву», нити имам такву жељу. На емотивном нивоу наравно, све ме то и до сада боли – но, смем да се надам, да бар до неког степена могу да се одстраним и да расуђујем спокојно.