Архиве категорија: асертивност

Вештине комуникације са адолесцентима

Одрастање је помирење са животом, толеранција на живот, на егзистенцију. (Небојша Јовановић)

Kомуникација са адолесцентима је увек изазов свима, и родитељима и стараоцима и људима који се професионално баве младима. Иако године живота доносе сазревање и мудрост, младост носи у себи клицу стваралаштва, бунт који је понекад неопходан у стварању нових вредности. Kако наћи прави начин да помогнемо младим људима у процесу одрастања?

Док је млад, свако верује да је свет почео да постоји тек кад се он родио и да све, заправо, постоји само њега ради. (Гете)

Велика је то вештина умети разговарати са човеком. (Владета Јеротић)

Kомуникација, као реч, потиче од латинског глагола communicare, што значи саопштити, учинити нешто заједничким. Наставите са читањем

Advertisements

Да, ја тако осећам! Имам право!

Да, ја тако осећам! Имам право!

Чланак о том имамо ли ми право да говоримо све, што осећамо. И да ли је тако користан излив емоција?

Данас у наше време изражавање својих осећања је постао неки бум. С екрана, журнала, сајтова људима свечано саопштавају: неизражена осећања доводе до болести, неуроза, депресија, траума, зависности, па чак и психоза. И људи су појурили да изражавају своја осећања. А како то радити: није толико важно. Ја имама право да кажем, а ти си дужан то да прихватиш. Нисам обавезан да одговарам твојим очекивањима. Не прихваташ, увредио си се – то је твој проблем, то су твоја осећања. У исто време „повратну везу“ као одговор од другог чевека не жели да слуша: „Како смеш да не прихваташ моја осећања? То су моја осећања и ја на њих имам право! Да, ја осећам да си ти – егоиста, болесно уображен, тражиш од мене новац, дебела свиња, нешто с твојом главом није у реду… Ти си дужан да прихватиш моја сећања!“

На сајту b17.ru се појављују теме у којима аутори, не бирајући речи, изражавају агресију. Прште на све стране нецензурне свађе и увреде. Ну, и шта: нико и не зна ко сам ја, седим ту инкогнито, излевам своје емоције. А други? То су њихови проблеми. Ако су се увредили значи, проблем је у њима самима. Зато сам ја тако кул Васја Пупкин, могу рећи свима што год захтеднем. Постоје и психолози који не бирају изразе у односу на своје колеге или обичне читатеље. Па што ако ми забране досту. Зато је супер осећање рећи тамо неком (па чак и не тамо неком, него конкретно њему) такву гадост. Ах каква радост на души, док ме опет не спопадне неиздрж.

А сада хајде да размотримо по реду: да ли је корисно или је штетно изражавати своја осећања?

Да ли је опасно потискивати своја осећања? Да, опасно је. То је заиста пут у болест, старање да живимо туђим животом и да одговарамо туђим требовањима.

Да ли је потребно да све емоције избацујемо напоље, на људе? Не, за то нема потребе.

Зашто? Зар нас такво истресање не ослобађа од негативних емоција?

Не, не ослобађа! Или тачније, може да ослободи на кратко време, а потом разжиже емоцију још више.

Светитељ Тихон Задонски је писао овако: „Гнев се обраћа у злобу и злопамћење, када се дуго задржава и храни у срцу. Зато нам је заповеђено да га брзо пресецамо, да не би у мржњу и злобу прерастао, и тако се злу још зла придодало“.

Шта значи то – да пресецамо? Осећања су – барометар, они увек указују на то, да се код нас нешто догађа, нешто није како треба. То значи, треба испратити своје емоције и то одакле је емоција никла, с циљем да донесемо одлуку: шта даље да радимо? У ком правцу ићи? Како поразговарати с другим да би и о својим осећањима, жељама рекли, и другог не увредили? Како заштитити своје границе? А не да само идемо укруг и постојано своје емоције излевамо на људе. Моја осећања су – једно, а поступци – нешто друго.

Ако сам рекао да се тако осећам, то значи да су то моја осећања, и ја имам право да их објавим, зар није тако?

психолог Танкова Оксана

Није баш тако, ако се та Ваша осећања по поводу другог човека, то су онда увек: Ваша осећања, и границе личности другог човека. И ако Ви говорите: „Ја се љутим, зато што си будала“, то Ви тврдите, да Ваш опонент – будала, а то је већ увреда, нарушавање граница. Ако Ви дакле кажете: „Осећам да се глупираш“, да, то није директна тврдња, но већ је болно за човека тим што га Ви подозревате (можда и неосновано) за лоше поступке. А ако Вас исти човек сматра за блиског човека, то је посебно болно. Зато „ја-исказивања“ немају само први део: „Ја осећам“, него и други део, наставак: „описивачки карактер поступка, а не оцењивачки.

Имајте у виду то, да се наша права завршавају тамо, где почињу права другог човека!
https://www.b17.ru/article/da_ya_tak_chuvsnvuyu/


У тексту је један леп пример како могу да се допуњују психологија и хришћанска аскетика. Код људи у СПЦ постоји негативан однос, или чак страх, од психологије и психолога. Недавно сам упознао једног коуча, будућег психотерапеута др. Биљану Петровић, православног верника. Имамо и Сању са сајта Има наде.  Покушаћемо да нешто организујемо, да приближимо православним верницима корисне ствари из психологије.

Потремна нам је подршка заинтересованих људи.

У коментарима можете оставити ваше мишљење по том поводу. Да ли сматрате да је то актуелно и корисно?

Хвала.

Двојна порука и осећање беспомоћности

yd8flifexxk

(двојно послање – double bind)

Ако сте се у некој ситуацији осетили беспомоћни, не журите да осудите себе због тога. Често узрок томе бива таква „двојна порука“ или како је још називају „шизофреногено порука[1]

Неко вам је изјавио да вас воли, а није учинио ни један корак вама у сусрет. Рекао је како лепо изгледате с равнодушним изразом лица. Дали задатак, нпр. „копај од зида до ручка“…

Било која порука (послање), у којој постоји противречење, да ли вербално или не, ствара НЕСВЕСНО осећање беспомоћности. А ако останете дуже у тавким односима, можето напросто пасти у депресију. Наставите са читањем

Истина – није тако важна ствар, да би је сакривали

strahovi

„Ћутање ломи судбине“ (Пауло Коељо)

Колико сам пута у својој пракси сусретала клијенте чији су односи лоше функционисали, а често су се и сасвим рушили, зато што им је било тешко да директно и наглас говоре другом о својим жељама, о својим маштама и плановима. Они су ћутали. Они могу да трпе и да веома дуго ћуте, притом не престајући  да се недају да ће се други досети сам. Човек тако красноречиво ћути, и свим својим ћутљивим изгледом то показује, да је просто немогуће не десетити се! „Свакo други на његовом месту би се већ десетио!“ А, ако не схвата, значи да не воли, не осећа или чак игнорише и пакости, укратко, не жели да схвати, а зато и јесте недостојан човек.

Или у зависности од тога како се развијала лична историја, може се, тешко уздишући, донети дргуи закључак: „То сам ја! Ја! – сам недостојан човек, ако он не жели да испуни моју жељу“. Затим опет тешко уздишући још једном додаје: „да, нема везе, мало ли шта ја желим. Рашта и уста отварати“. Наставите са читањем

Пријатељство: Да ли увек треба да говоримо истину?

razgovor-title.jpgМоју пријатељицу вара муж, њен син – младић кришом пуши траву, она сама се у последње време приметно поправила… Многи од нас се старају да својим блиским говоре сву истину и апсолутно су убеђени да то чине „ради њиховог добра“. Но да ли је та истина увек – добро? И да ли ми заиста поступамо тако благородно, саопштавајући је друговима?

„Једном је на журки почео да ми се набацује дечко моје најбоље пријатељице Каће. Следећи дан сам јој одмах то испричала – јер између нас не би требало да буде тајни, зар не? Особито када је реч о тако важним стварима. Њу је та новост запањила. Заблагодарила ми је за то, што сам јој отворила очи… Следећи дан ме је назвала и рекла ми, да убудуће ни близу не прилазим њеном дечку. За једну ноћ сам за њу успела да се преобразим у лукаву заводницу и постала заклети непријатељ“, говори 28 – годишња Марина. Наставите са читањем

„Прихвати ме таквог, какав сам!“ Можемо ли то захтевати од других?

masa i medved.jpgВероватно сте не једном слушали од својих блиских и познаника: „Прихвати ме таквог какав сам!“ А сасвим је могуће да сте ту фразу и сами произносили у свом срцу. Наравно да  би свако пожелео да се људи трпељиво односе према његовим недостацима, и да цене његове врлине. Ако желите да се према вама људи односе са уважавањем, тада и из вас треба да исходи уважавање других. Спремност мењати се, урачунавајући интересе за вас важних људи – то је у суштини ваша плата за њихову пажњу, за њихову спремност да вам помогну, да живе са вама на једном месту. Исправљујући своје недостатке, стичући нове навике, ви ни у ком случају нећете обезличити себе, нећете постати неко други. Наставите са читањем

Учимо се правилно давати савете

saveti

Сви ми волимо давати савете. Заиста је тешко суздржати се од таквог искушења: са стране се проблем увек чини јаснијим, а правилно решење  – очигледније. Но сетимо се ситуација када су савете давали Вама? Посебно када их нисте питали за савет. Такви савети код Вас најчешће изазивају раздражење, а понекад чак и увреду и губљење жеље на даље општење. Како се и не нељутити, када Вам на све начине показују своје превасходство, стручност, једини правилан поглед на ствар итд. Наравно да се са стране све види много објективније, но поставите се на место човека коме саветују. Шта обично говорите као одговор на савете? „Не разумеш ти ништа! Ти не можеш ни да представиш, шта ја осећам! Ти не знаш суштину проблема, изнутра!“ И неминовно ће Вас раздражити, када Вас сматрају за не баш паметног, кратковидног, глупог човека, који не може сам да изађе на крај са својим проблемима. Наставите са читањем

А ко вас је питао за савет?

Када долазим на родину, једна од ствари која ме буквално изводи ван себе јесте поток савета. Понакад се чини да, ако неко у принципу има шта да каже, он ће то нешто обавезно да каже или посаветује. Ја знам да је то просто такав начин живота, но, исто тако то изгледа као да те људи сматрају изродом, неспосабним за живот.

Уопште, такво понашање ми је свагда сметало. Неки тамо нејасни људи постојано налећу на твоје границе, са својим добрим намерама, и на разне начине треба да се сналазиш како да их одбијеш. Истина, њих то не зауставља. И ако се из трамваја, од непрошеног саветодавца, може побећи, од породичних саветодаваца се тако лако нећеш сакрити. Наставите са читањем

Умеће договорити се у односима

Претходни чланци:

Прозбе, претензије и умеће договорити се у односима

Стидно замолити и страшно ако откажу

Аутор: Сухарева Екатерина Андреевна

Одсуство провере у узајамним односима

Резултат слика за умение договариваться в отношенияхЉуди често по умолчанију на њима својствен начин интерпертирају понашање и речи партнера са којим опште, чак не покушавају проверити и утаначити да ли су правилно разумели то што он на самом делу имао у виду – и на колико се то слаже са оним како се нама учинило.

У односима се ретко узима у обзир то да човек заиста може бити потпуно другачије устројен – да другачије мисли, да има другачије немере, а не оне које се нама чине. Често се не узима у обзир чак ни темперамент (ако сам ја живљег карактера, то не значи да син флегматик све ради споро мени у инат), или разлика у пројављивању пажње – ја те питам како код тебе иду ствари (вербални ниво), а ти предлажеш попити кафу (дејство), но ја то нећу знати да ценим, зато што МЕНИ тренитно није до кафе, и ТВОЈ начин изражавања пажње остаће незамећен. Умеће видети проблем не у партнеру и његовим «злим намерама», равнодушности, него у томе што смо различити – крајње је редка и веома вредна комуникативна навика, мада и није тако очигледна. Наставите са читањем

Стидно замолити и страшно ако откажу

Први део – Прозбе, претензије и умеће договорити се у односима

Резултат слика за Просьбы, претензии и умение договариваться в отношенияхАко у детињству није било прихваћено говорити о својим осећањима, или некога молити за нешто, или је уопште, било каква пројава тога да имамо потребу за нечим, била праћена унижавањем и одбацивањем од стране за нас значајних људи, код човека се неминовно формирају тешкоће с прозбама и отказима: и молити је понижавајуће (то је пројава слабости која се сматра за «дефект»), а још је страшније ако нам откажу . Манипулација дозвољава да избегнемо осећање рањивости, док нам осуђивачка или захтевна позиција дозвољава да осећамо како смо у праву, а не беспомоћни или зависни од неког. Плата за такву «победу» јесте неспособност веровати другом човеку.

У очекивању телепатије

«А зар јој и тако није јасно…?», «Чекам да он сам предложи», «Па зар је тешко било досетити се…»  и други слични изрази подразумевају, да ако би ме партнер с којим општим «истински» волео и бринуо се о мени, он би овладао приличним телепатским способностима и могао би да погоди шта ми је потребно и без сувишних прозби. Наставите са читањем