Архиве категорија: Анна Паулсен

«Синдром добре девојчице/дечака» 

horosaj adevocka

Како се он пројављује: „бојала сам се да те не увредим, зато сам и пристала на oно што нисам желела“.

То је погрешан начин да се о неком бринемо (да га не увредимо).

Човек о коме се тако брину, као прво, осећа се обманутим, као друго, њему је веома непријатно зато што испада да је он неком нешто наметао.

Много насиља (физичког и психолошког) происходи управо због синдрома добре девојчице/дечака. (Овде не говорим о тим случајима физичког напада од стране непознатог лица). Жртва сама даје сагласност на насиље над собом, да не би увредила насилника, или да не би конфликтовали (ако је у њеном/његовом схватању конфликт – нешто лоше), или „ако сам већ ту, значи требам се сагласити“.

Такве ствари се дешавају када је «бити добра девојчица» важније од сопственог комфорта. То јест, човек заборавља на сопствене границе и оставља другом да одлучује где су његове границе.

Други човек не може да зна шта вам је пријатно, а шта непријатно, шта вам одговара, а шта не.

Неретко као разултат таквог понашања (пристајања на оно што ми не одговара) јесте зао поступак према томе с ким се саглашавамо (кому смо се подчинили), и гнев (или раздражење) ниче због тога што код «жртве» постоји фантазија, да је онај ко је подчињава на неки нејасан начин дужан да предосети границе другог човека. Он уопште може да буде веома добар човек и ни у којој мери вам не жели нанети зло, а ви сте ето прситали, а потом га још и осуђујете за то што је са вама тако лоше поступио.

Једино излаз из ситуације јесте  – узети на себе одговорност за избор који чиним, за своје пристајање на то шта ми не одговоара. Понекад је недовољно само саопштити човеку о том, потребно је убедити се да ме је саслушао и узео речено у обзир, зато што други човек није обавезан да се брине о мом комфорту.

Беда је у томе што, ако човек на такав погрешан начин поступа од детињства, онда он своје границе сам веома лоше осећа, и практично није у стању да другом човеку саопшти о њима, он се саглашава по аутомату (неосознано). И страда по аутомату. И гневи се по аутомату. А партнер при том ништа не разуме. А потом и он сам почиње да се гневи.

Чувајте себе. Трудите се да будете свесни шта вам одговара, а шта не. Говорите истину.

Аутор: психолог Анна Паулсен

http://anna-paulsen.livejournal.com/451956.html?page=1

Advertisements

Толерантност к унижењу

tolerantnost

Толерантност к унижењу – то је случај када ме унижавају и ја то сматрам за нешто нормално и правилно, тј. унутар себе сам се с тим помирио и сада већ  изнутра сам продужавам тај процес унижавања самог себе.

На пример, неко се негативно одазвао на то како ја проводим слободно време. Човек у кога те толерантности нема ће се узбунити и рећи нешто у стилу „а шта је теби до тога“. Други неко, ко је толерантан, ће осећати стид или кривицу и притискаће сам себе још више.

Толерантност се појављује као последидца покушаја да се избегне конфликт и одбаченост, а то је уједно и начин психолошке заштите од новог напада из вана, тј. по принципу „бићу вам удобан и ви зато више нећете да говорите гадости о мени“. Тј, радије ћу ја сам да нападнем на себе него да вама пружим отпор.

За слабог маленог човека (дете), пружити отпор родитељима – није безопасан поступак, у ситуацији када сав његов живот зависи од родитеља. Није безопасно пружати отпор ономе од кога зависиш. А тим се на чудесан начин користе послодавци и они који имају власт, а исто тако и супружници од којих један материјално зависи од другог.

Такав начин понашања, тј. односа према себи, учвршћује се као довољно добро функционишући начин заштите, а делимично се почиње употребљавати и тамо где никакве зависности нема. На пример, како ја зависим од другарице? А према њој користим исти начин понашања. Или како ја зависим од супруга, ако ја сама себе, фактички, могу обезбедити? Тим пре како ја зависим од комшије из улаза.

Из толерантности се директно пројављује рањивост. Ако ја сам на себе нападам, тада је код мене унутра вечно отворена рана сопствене ништавности, и чим неко повиси глас на мене, укосо ме погледа – готово је, ја сам већ смртно рањен. По факту у таквој ситуацији човек не штити себе, него штити другог од свог негодовања као реакције на његово неуважавање. Нисам адвокат себи него другоме који напада на мене с висине свог самомњења (уображености). Уосталом, онај ко га напада, није га молио да га он оправдава и штити, тим пре што, ако код њега постоји довољно агресије да напада, то се и штитити он сам може, без наше помоћи. Спасење оних који се утапају, дело је руку самих утапајућих се.

Да би себе штитили нама као и обично смета прошли негативан опит, негде је наше негодовање било угушено онима који су имали власт. И човек с таквим опитом не жели да ризикује да опет изнова проверава хоће ли успети да се заштити или не, или да некако тренира своје навике самозаштите.

Аутор: Анна Паулсен

http://anna-paulsen.livejournal.com/789882.html?page=1