Архиве категорија: Андреј Бутко

Унутарњи конфликт као шанса за раст (други део)

Од стреса ка неурози – Унутарњи конфликт (први део)

Беседа с доктором-психијатром, гешталт-психотерапетом Андрејем Бутко, чланом Свјато-Николског православног братства.

Андреј Бутко

Андреј Бутко: А сада ћемо прећи к дубљем схватању неурозе. Шта је то стрес? Све околности живота, проблеми који нас притискају, у ствари су стресови.

Постоји схватање неурозе које је потекло још од Сигмунда Фројда који је открио несвесно. До њега није постојао такав појам, сматрало се да то што постоји у сазнању – то постоји, а чега нема – то не постоји. А он је доказао да постоји нешто чега смо свесни, а постоји и то чега ми нисмо свесни. Доказао је да је наше сазнање подобно светлости која осветљава само део соба у воликом дому наше психе, а у другим просторијама светлост је искључена.

И пошто је тамо тамно, то ми не видимо шта је у тим собама, ми тамо не улазимо и можемо уопште не знати о њиховом постојању, но они постоје. При свему томе степен свесности у разних људи је различита, то је навика која се може тренирати.

Фројд је, размишљајући о том шта је то неуроза, изнео идеју да у основи неурозе лежи унутарличносни конфликт. Модел личности он је видео овако: постоји «ја» – свесни део личности, и постоји «оно» инстинкти и «сверх (над) ја» – морал, принципи, норме. Другим речима: постоји «ја», «хочу» и «дужан сам». То и јесте унутарличносни конфликт. Ако је «ја» – слабашно, а конфликт високе напетости, тада «ја» не може да издржи и укључују се механизми психолошке заштите.

Условно говорећи, ако је муж почео да вара жену, а она нема снаге да се избори с свим тим што преживљава у тој ситуацији, тада код ње могу да се појаве симптоми неурозе, нпр. наметљиве мисли. И тада она не размишља о томе што је муж вара него је заузета прањем руку, проверавањем да ли је укључен гас, светлост. Она се може тако прекључити у ту болест и дај Боже да се она из ње извуче. Заштите могу да прелазе из једне у дргу.

Суштина је у томе да: ако људи нису способни да разреше унутарње конфликте, то их они подављују, потискују из сазнања, као да се одвраћају (окрећу) од реалности, коју не могу да издрже. Човек се окренуо од проблема – и самим тим сачувао себе од неких неиздрживих преживљавања. Но ситуација остаје неразрешена, напетост остаје и свеједно покушава да се пробије у сазнање…

Као пас када завија. Можеш ге затворити у седам замкова, но ако он продужи да завија, ми то чујемо…

Нешто слично. Те идеје Фројда су актуелне и данас, но наука не стоји на месту. У гешталт-терапији, којом се ја занимам, схватање неурозе је мало другачије. Фрејд је неурозу схватао као непрорађени унутарњи конфликт, који је потиснут у несвесно (подсвест) и постојано покушава да се пробије у сазнање у виду симптома.

А ако човек нема снаге да издржи свој бол, шта му онда остаје да ради?! Ако га на силу упорно терају да гледа на то од чега му је неиздрживо болно, он може просто повредити ум (саћи с ума). 

Да. Зато он и потискује. Нема снаге – делује заштита. Но схватање неурозе у гешталт- психологији је по мени ближе хтришћанству. И управо гешталт-терапеути унутарњи конфликт схватају као шансу за личносни раст.

У основи неурозе лежи не сам конфликт него превремено примирење конфликта. Другови су се озбиљно посвађали, а потом се помирили. Ако они кажу: «Идемо, све је у реду», но при том и један и други су у себи затајили увреду, то је онда – терен за неурозу. Не када су се посвађли-помирили, него када се конфликт заташкава, помирили се не помиривши се, тј. решили су да се помире раније него што су били спремни на то. Помирење је било само на речима, али не и на делу. А требало је разјаснити, проговорити конфликт, може бити чак и потући се, да би примирење било природни процес даљњег развоја њихових односа…

Човек је творење амбивалентно, он истовремено хоће међусобно искључиве ствари, и постојано пребивање у стању унутарњег конфикта за нас је – норма. То је у нашој природи. Као православни човек мислим да смо такви постали после грехопада. А какви смо били до, не знам.

На пример, детету један од првих унутарњих конфликата ствара жеља-потреба за одобрањем и жеља-потреба за самосталношћу. С једне стране дете хоће самостално да истражује свет, а с друге – постоји потреба како би његово понашање одобравали. Ако он постане више самосталнији, то његово понашање могу и не одобравати (нешто је покварио, добио прекор). А ако га одобравају, њему је немогуће бити самосталним, зато што то значи да он треба да ради то што желе родитељи, и да ништа не ради сам. Здраво разрешење тог конфликта јесте – поступак. Када унутарња борба излази напоље.

На пример, човек одабира одобрење родитеља. Он се одриче од неких тамо својих жеља – и њега су похвалили, поласкали му. Када се «наситио» похвала, очврснуо, размишља: «Ма-дај, ризиковаћу!» И решава да сам себи наспе супу. Као разултат преврће на себе чинију. Да, у том моменту је он самосталан, но добија строгу критику и нема никаквог одобрења.

Принцип је такав: учинио поступак – показао се правилан или неправилан. Ако је неправилан – поправиће. Општа је идеја: боље је учинити и жалити, него не учинити и жалити.

Значи, у другом случају може да настане неуроза?

konflikt 2Неуротички варијант – остати у пространству унутрарње борбе и не изаћи напоље, не учинити какав-то поступак. Када покушавамо да све срачунамо и да гарантовано успемо, да не ризикујемо, тада остајемо у унутарњем пространству – то је неуротички варијант.

Шта онда, треба свагда ризиковати? А ако се мени прохте нешто греховно? Шта тада?

Рећи ћу тако, балансирајући на граници: може се позволити себи сасвим мало греховног и погледати, шта сам из тога добио…

Стећи неки опит?

Да. На пример, могу дозволити себи да у посту поједем меса. Бива да сам појео – и не осећам никакву грижу савести. А понекад бива да сам појео – и некако непријатно на души. Сећам се једног поста који ја скоро да нисам држао. Наступио Божић. Сви се радују, а код мене некако мало радости… И ја схватам да сам се мало потрудио, зато је и мало радости. Извлачим закључак да у следећем посту требам себе више ограничавати. А ако би се ја налазио у унутарњем пространству и само размишљао: «Трабам ли постити или не?» и ако се то никако не би пројавило, тада и не бих знао, не бих осетио сопствене одговоре на питања.

Уопште постоји неуроза као болест, и постоји неуротичка организација опита (негативан опит), као то што лежи у основи неурозе.

Ако смо у првом признаку неурозе већ рекли, други признак је – избор умишљене безопасности. Шта то значи? На пример, покушавам да искаликуишем како би успех био гарантован, и не могу да учиним избор, зато што се бојим да не погрешим. У таквој ситуацији је тешко дуго се налазити и издржати ту напетост. Уопште, родитељи су дужни да томе обучавају дете, како би могло поднети такве ситуације.

Но бива да човек бира једно од то двоје. На пример, дете бира одобрење, а не самосталност (самоизражавање): тако је безопасније. Али у конфликту одобрење-самосталност никада нема једнозначно правилног решења, оно се све време мења. У једној ситуацији је потребно изабрати одобрење, у другој самосталност. Ако сем ја – дете тромо, балаво, цмиздраво, тада ми је лакше отказати се од неке своје жеље и изабрати одобрење, да би ме похвалили и да би мало ојачао. А ако сам ја већ – ојачао, тада могу да кренем на ризик и да изаберем самосталност, добити по дупету и преживети то. Ако ми је после тога опита лоше, онда је потребно снова изабирати одобрење и снова се снажити. Та ситуација свагда изискује напетост.

При неуротичкој организацији опита човек хоће да се избави од напетости. Но здрав варијант је издржати ту напетост, зато што не постоји једно, јединствено правилно решење.

А када се изабира одобрење и отказ од самосталности (самоизражавања), тада происходи такозвана победа над собом (самозавоеваније), при којој би све требало да буде прекрасно. Но то је – «договор с ђаволом» који даје илузорну безопасност.

Зашто?

Зато што се послушно дете кога све време хвале, отказавши се од самоизражавања, одриче од истраживања света који га окружује. Он као да је у безопасности, но она није истинска. Зато што он све мање и мање разуме свет који га окружује.

И све су му мање разумљиви закони који дејствују у свету око њега?

Да. Ако је дете пошло да наспе супу и опрлио се преврнивши шерпу, тада је он схватио да супа бива врела, мама бива – љута, тата – разјарен, да родитељи бивају уплашени, да могу и казнити, а касније се извинити, да је опећи се – опасно, тј. он је много што-шта сазнао. Опет је где-то зашао – и опет понешто сазнао. Ако дете буде послушно и не буде упадао у невоље, онда ће се код њега формирати осећање да је у безопасним условима. А на самом делу он је у опасности, зато што мало испитује свет око себе, у то време док га друга деца испитују. Он не сабира опит и зато потенцијална опасност расте јер, видите, он је све мање приспособљен за свет (живот).

Трећи признак неурозе – неспособност орјентисати се у окружењу, у свету, док се вршњаци тог превише послушног детета сасвим добро орјентишу: знају на пример с каквом девојком вреди упознати се, а с каквом не, а тај дечко пита родитеље с каквом девојком да се упозна. Други дечак се већ опекао и схватио је од каквих девојака се треба држати подаље, а тај не схвата. Зато што су му родитељи говорили да не иде у дискотеку, и он није ни ишао, говорили не кради – и није крао.

Но, нећемо да подстичемо на крађу! Родитељи су у ствари говорили исправно?

konfliktНаравно, исправно. Но представите себи дете које ни једном није слагало, није украло, није појео прљавим рукама, и уопште ни једном није нарушио правила, која захтевају родитељи. А како дете може да зна да се не сме красти? Када је нешто тајно украо и преживео то задовољсто од власти (над ствари), затим муку савести, затим страх, увреду и љутњу, затим стид док прима казну, затим је видео емоције родитеља, следило је разјашњење односа при којем су родитељи и дете увидели унутарњи живот једно другог, правила и односи су престали бити формални. Поступак  – то је шанса за сусрет. Дело није у самим поступцима, него у томе како се ми према њима односимо, да ли долази до сусрета и унутарњег раста.

Четврти признак о којем сам говорио, то је самозавојевање – то је привремена победа добре самооценке (осећаја личне вредности), која постаје важнија од реалних односа. У том случају човек изабира самооценку, одобрење.

А зар то нису различите ствари: осећај личне вредности и одобрење, јер одобрење је оцена са стране (до стране другог)?

Осећај личне вредности се у почетним фазама формира од одобрења родитеља.

А у одраслих?

А даље се све на том темељу гради. На трећем признаку (неспособност орјентисати се у окружењу) се појављује узнемиреност. Зато што је дете које је чинио поступке, има опит односа са светом, и у идеалу – опит реалних односа с родитељима. У послушног детета или у детета без родитеља је све другачије. За њега су све ситуације приближно једнаке и све изазивају узнемиреност.

Зато што је пред њим неизвесност…

Да! А неизвесност је присутна зато што се он одрекао испитивања света, околине, нпр. зато што се одрекао до унутарње борбе, одлучивши да буде послушан и да прима одобрење.

Постоји такво мишљење, да је у неуротика ниска осећај личне вредности. И сам неуротик свето верује да је она у њега ниска. А на самом делу она је – висока. Човек с неуротичном организацијом опита је забринут за своју самооценку. За њега је она важнија од ризика.

А зашто је пошао разговор о самооценки? Какво она има значење?

Унутарњих конфликата је много зато што смо ми људи – противречиви. Но најранији конфликт с којим се дете сусреће јесте – конфликт међу одобрењем и самосталношћу, одобрење – то је висока оцена од стране родитеља или педагога, а самосталност – ризик истраживања околине. Даље се то одражава на отказ од самосталности, умишљеној безопасности, немогућношћу орентирати се и неурозом.

Онај ко је учинио такав избор је потпуно безнадежан или не? Да ли је могуће исправити га?

Није безнадежан! Ствар је у томе што човек с неурозом веома често није свестан да је код њега таква врста накупљеног опита.

А ако он то схвати?

Сва психотерапија је направљена на то да укључи светлост и тамном просторијама (свести).

У неуротика присуствује неуротичка гордост, сујета. Он верује да ће наступити момент када ће га неко из људи прихватити у целости таквим какав јесте.

Уопште, том формулом сви воле да се користе, ко није лењ…

На самом делу, она је довољно неуротична. Кога могу прихватити таквим какав је? Само дете. А одраслог – не.

Зашто?

Зато што ми дете волимо ни за што – то је рај љубави. А одрасле ми волимо због нечега. Ако је љубав према детету безусловна, то је љубав према одраслом – условна. Ако је у детињству «прихватити мене онакав какав сам» – сасвим природно, то је алфа и омега – почетак и крај, у одраслим годинама «прихватити мене онакав какав сам» – то је само алфа. Само почетак.

Почетак чега?

Било којих односа. На пример човек је навикао да где захтедне, тамо и врши нужду, чак и поред сопственог кревета. И, упознала се девојка с таквим момком. Она је – хришћанка, она га је прихватила таквим какав је. Шта ћеш, мама и тата га таквим одгојили, или је у шуми живео као Тарзан. И они тако недељу поживели и она му говори: «Ну, а сада се учи да идеш на вц шољу». А он: «Нећу, ја сам такав какав сам, прихвати ме таквог». Она: «Нећу! Ја сам те већ прихватила, а сада се ти мењај, учи се». То јест, у одраслим годинама немогуће је прихватити човека таквим какав је, и на том се зауставити.

Но дете је као пластелин, савитљиво, док одрастао човек има формиране навике, жестока правила итд. Може ли се он мењати? 

Може, ако хоће. Ако зажели, на почетку ће га примити таквим какав је (то је аванс), а потом ће му рећи како би они били задовољни када би се он мењао. Ако он то прихвати као разумно, он се може мењати у ту страну. То је закон одраслог света. И то што је у детињству прихватљиво, за одрасле не важи.

И тако, живот у унутарњем пространству – јесте неуротичка организација опита.

То јест човек као да је заостао у детињству, у етапама које су други већ давно прошли?

Не да се зауставио тамо, код њега је та етапа пошла укриво. Он је био дужан да је прође, све време балансирајући између похвале и ризика, похвале и самоизражавања, саморазвића. А он је изабрао похвалу и мисли: «Ја регуларно добијам добру оцену (похвалу) – код мене је све у реду. Добијо сам џек-пот – и све је у супер!»

А на самом делу он је упао у неуротичку замку. Психотерапеути говоре да је неуроза – «договор с ђаволом». Образно гооврећи, лукави пита:

– Желиш ли да будеш у безопасности, као у чоколади? Хоћеш да те сви воле, одобравају, да би код тебе у животу биле саме «петице»?

– Желим.

– За то ти је потребно само то, да просто слушаш маму и тату, и ништа више.

Човек се чуди: лукави учи да се слушају родитељи?!

– Да ли си ти сигурно ђаво?

– Сигурно.

– Договор с тобом је крвљу?

– Да, крвљу.

– И све ће функционисати?

– Да, све.

И подписали су. Маму и оца слуша, оцене свагда позитивне, сви га хвале. Као, све је одлично. А на самом делу он се одриче од испитивања света. Није познао свет, а то значи, све животне ситуације су му једнако неизвесне и све изазивају узнемиреност.

Заправо, он се налази у аду…

Резултат слика за Внутренний конфликт как шанс для роста (часть вторая)Формално су све тачке договора испуњене, но он живи у унуртарњем свету, и реално, то је – ад. Он је све време у опасности, све време се мучи. Његова оцена ситуације је чисто унутарња, зато што, ако се он одлучи да изађе напоље и нешто уради по своме, он ће одмах налетети на негативну оцену зато што не уме да живи у спољашњем пространству.

А он нема избора. Зато што, ако жели да има позитивну оцену од других, то је дужан да живи у унутарњем пространству, где он сам све време подржава своју позитивну самооценку.

Неки зачарани круг! То је ужасно!

Ми то називамо «ђаволска ловушка (замка)». Метафорички неуротична организација опита – то је догоовр с ђаволом: живи у унутарњем свету, напоље не излази и буди послушан. Постоји таква фраза у гешталт-терапији: «Ви желите, да деца буду послушна или да расту?

Како помоћи човеку који је упао у подобну ловушку?

Излазити из унутарњег пространства напоље, дејствовати, ризиковати (узгред речено, обраћање доктору – је такођер ризик), ићи намерно на лошу оценку (и оцењивати самом), преживљавати и живети…

Беседовала Елена Наследишева

http://www.obitel-minsk.by/_oid100109712.html

Advertisements

Од стреса ка неурози – Унутарњи конфликт (први део)

Беседа с доктором-психијатром, гешталт-психотерапетом Андрејем Бутко, чланом Свјато-Никољског православног братства.

Андреј Бутко

Андреј Бутко: Речју „неуроза“ ми називамо сва психичка растројства (поремећаје), који су везани са стресом. У току живота сваки човек на планети бар једном преживљава нервозу различитог степена интензитета… Овде је веома важан ниво свесности, зато што веома често људи трпе стање које се не сме (не треба) трпети.

Ако узмемо психичка растројства у целини, можемо их разделити на два дела: први – неуротичка, везана са стресом, и други – све остале болести везане са поремећајима метаболизма где биолошки, телесни узрок лежи у основи нарушења рада мозга.

Тј. нешто се сломило унутар организма човека – и он се разболео?

Да, то може да буде процес старења, трауматска повреда мозга, алкохолизам, дијабетис, хипертензија, могу да буду и наследне болести, када у мозгу постоје биолошки слабе карике које при већем оптерећњеу попуштају, тј. постоји предрасположеност (предиспозиције) к томе.

А психолошки условљене болести, неуротичка растројства су у првом реду везане са стресом и реакцијом на њега – на неке околности живота, односе с људима. Те се болести формирају као разултат неуравнотежености (дисбаланса) јачине стреса и отпорности на стрес. Када ниво стреса превазилази ниво те отпорности у конкретног човека, и он не успева да изађе на крај са животним проблемима, тада се развија болест. У тим случајевима мозак и даље ради, но у ствари је преоптерећен, као компјутер. Ако говоримо о биолошким болестима, ту је реч о оштећењу „жељеза“ – хард диска, матична плоча, меморијске картице. Када говоримо о неурозама, тада иде реч о софтверу.

У складу са тим, за биолошке болоести су нужни разноврсни медикаментни методи лечења. А када говоримо о неуротичким растројствима, и ако опет узмемо за поређење компјутер, они се лече програмним методама, тј. психотерапијом. То су си начини немедикаментозног лечења, које имају за циљ да измене мисли, осећања и понашање човека: лечење речју, звуком, светлошћу, мирисом, атмосфером.

Значи,  у случају биолошког растројаства само лекови, а у случају неурозе само општење с пацијентом?

На првом месту лекови, а на другом – општење. При неурозама обрнуто: на првом месту – општење, но не просто разговор, него контакт, при којем пацијент проживљава опит присутства терапеута, опит здравих односа. А на другом месту – лекови.

При неурозама се ми од почетку орјентишемо на пре-програмирање, на лечење програмских грешака. Медикаментна подршка је такођер нужна, ако због слабог физичког стања пацијент није способан да конструктивно општи с психотерапеутом. Тада су потребни лекови да би се смањила интензивност симптома.

Уопште, неуротичка, везана с стресом, соматофобна растројства – су најчешћа, најраспрострањенија од свих психичких растројстава.

Зар је све тако озбиљно?

Постоји лакша форма неурозе, због ње се не треба никуда обраћати. Док приближно четвртина становништва преживљава неурозу у клиничкоој форми.

Каква је то форма?

Када су нарушене основне животне функције – сан, апетит, дисање, рад срца. Тада се већ човеку препоручује обратити се лекару.

Како се по спољашњим признацима може препознати неуроза? Какви су њени симптоми?

Најчешћи симптом јесте узнемиреност (забринутост). Можете да се не сложит и питате: а ко се не брине? Ако је мама забринута због детета, шта, код ње је неуроза? Не! Постоји нормална забринутост, и патолошка. Оне се разликују само интензивитетом, по количинском критеријумо. Болесна забринутост, патолошка – то је та иста забринутост (узнемиреност), као и у здравог човека, само јача и дуготрајнија. Таква да нарушава сан, апетит, радну способност. Лекар тако процењује: Ако човек може да једе, спава, испуњава домаће обавезе, ради, тј. његово социјално функционисање није нарушено, условно се може сматрати да је он здрав. Ако се значајно снижава квалитет живота и социјално функционисање – значи, болестан је.

Симптом неурозе може да буде и пад расположења, које се ничим не разликује од таквог стања при депресији.

Узгреед да кажемо, да реч „неуроза“ даје такав утисак као да је човек који од ње страда дужан да буде нервозан, раздражив…

Но није обавезно. Јер ми речју „неуроза“ називамо све психичке поремећаје, који су везани са стресом. Ходао си по улици – уплашили те – и то је стрес. Оставила га девојка – стрес. И није важно у какво стање је после тога пао човек. Пад расположења – је такођер симптом неурозе. То снижење просиходи и при депресији, но разлика је количинска. Депресија – је тежи варијант. Ако снижење настројења прогресира и на неком свом етапу почиње да живи својим животом, што то значи? Стрес је отишао, а депресија остала.

Нека врста преображаја из једног облика у други?

Да, почело је као неуроза, расло-расло и у неки момент је настао прелаз из квантитете у квалитет, кад се расположење није повратило чак и после исчезнућа стресовог фактора.

Један из основних и честих симптома неуроза – малаксалост, умор, исцрпљеност (астенија). Када брзо понестаје снаге, происходи брза изнемоглост. И као последица – раздражљивост, човек постаје нервозан у буквалном смислу те речи.

А даље се могу навести специфички симптоми. Као на пример, истерички, најчешћи из њих су – нарушење моторике и осетљивости. На пример, девојка треба да положи испит. Веома се боји. И одједном она губи глас. Детаљно је испитују у болници и ништа не налазе. Девојци одлажу испит – и њој се глас враћа. Стресна ситуација нестаје и све се обнавља, успоставља. Или веома често отказује рука или нога. Опет иде на испитивање и ништа не налазе. Ослобађају од испита – ноге и руке почињу да функционишу. Ја лично сам такву пацијенткињу неколико пута носио на рукама у болницу.

И то се дешава!

Ту дејствују механизми психолошке заштите. Овде је психолошко растројство директно везанос са стресом.

Или бива нарушење осетљивости (осећања). Човек не осећа шаке – оне су као у рукавицама. Може се десити и хистеријско нарушење вида – човек слепи. Бива и хистерична глухота, или времена слабоумност, које потом потпуно, без трага, пролази. Све пролази зато што нема физичку основу,  него само психолошку.

Код неурозе бивају соматоформни симптоми, то значи – да личе на соматске. „Сома“ – значи тело. Неуротички симптоми који имитирају физичке болести.

Значи, на темељу стреса може да се појави какво угодно растројство, тај сами кашаљ?

Да. Бива неуроза срца. Срце ипитивали, само што га нису на кришке исекли – све прекрасно. А оно боли. Завршила се стресна ситуација – престао бол. Исто тако се може појавити и главобоља. Код једне моје пацијенткиње је тако било. Њој су чак урадии и неколико операција на мозгу, но све је остало као и пре: само што се појављивала стресна ситуација – глава боли, стрес се завршио – бол пролази. Бол може да се појави у било којем органу, на било којем месту. Пацијенти доводе свог доктора-специјалиста до белог усијања својим жалбама, ови ништа не налазе, а човек говори: „ви лоше тражите!“ То често доводи до конфликтних ситуација.

А да ли је могуће одмах увидети да је узрок бола – стрес?

Било који образован специјалиста, нпр. кардиолог, прегледавши пацијента и поговривши с њим, може да схвати, да узрок бола није у срцу, да је то – неуроза. Исто тако психијатар поговоривши с пацијентом може схватити да код човека није неуроза него заиста болест срца. Зато што се у нијансама те болести разликују. Ми гоовримо о опитним специјалистима који су мого година радили и хоће да се и даље развијају, да изучавају сродне дисциплине.

Следећи симптом неурозе – наметљиве (посилне) мисли и дејства. Када нпр. човек више пута проверава да ли је искључио светло, гас… То је компликованији симптом. Човек се спушта на дно зграде и код њега се појављује мисао да је заборавио закључати стан. Вратио се, проверио. Спустио се – опет мисао, да нешто није урадио. Када се вратио шести или седми пут то јасно схвата да је све урадио. А доле – опет мисао, да није искључио или није затворио. Он се осећа потпуним идиотом, но свеједно иде јер ако не провери код њега ће да расте узнемиреност. И њему је потребно много пута да проверава да би се избавио од те наметљиве мисли. У познатом филму „Авиатар“ у главног хероја се појавила мисао да се може заразити инфекцијом, и он је бесконачно прао руке – то и јесте неуроза наметљивих мисли (Опсесивно-компулзивни поремећај (ОКП)).

Колико су опасна подобна стања, чиме они могу да угрозе човека?

Ако нервоза кратко траје (мање од две недеље) и сама пролази, с тим не мора ништа да се ради. Ако то дуже траје и стање се погоршава, треба се обратити к специјалисту. Зато што нпр. неуротичко снижење расположења може да прерасте у клиничку депресију, а то је теже обољење, опасно могућношћу самоубиства. У наше време депресија је – бич планете.

Постоји опште правило, да се мање и краћа неуроза лако лечи, а већа и дужа тешко. Као и са зубима: мањи каријес се лако залечи, а пулпитис (упаљена зубна пулпа) већ прети вађењем зуба, круницама.

Може бити да све зависи од тога колико мучно стање преживљава човек? Ако је он у стању да трпи своју нервозу, тада је он и трпи…

Овде је веома важан ниво свесности, зато што људи веома често трпе стање које се не сме трпети. На пример, болесни од наметљивих мисли живе тако много година, долазе лекару када је већ прошло 5-7 година.

Дело је у томе што неуроза мења стил живота човека – он се научи да живи болестан, с неким ограничењима. И после тога лекари могу само нешто мало да поправе, но вратити човека у бивше стање више не могу. Још је важно отићи лекару специјалисти који има знање, разуме се, који је прошао одговарајућу обуку. У тој области знанцима себе сматрају „и баба и жаба“, неурозу лече хомеопатијом, урином, кодирањем, електростимулацијом мозга, сексом, биоадитивима, иду к врвачарама итд.

То је питае наше писмености и пажења, одговорности за себе. Ако боли зуб, то сви одмах иду к зубару и лече се толико колико је потребно. Но нико не критикује стоматологе што нису могли да им израсту нове зубе. Људи се задовољавају тиме што су поново способни да жвачу храну, а што се тиче психичког здравља образованост је у знатној мери слабија.

Уопште, та је област стигматизирана и везана с масом предрасуда, с пренебрегавањем и неопрезношћу.

И у односу прена болнима и према лекарима-психијатрима…

Унутарњи конфликт као шанса за раст (други део) – психотерапеут Андреј Бутко

http://www.obitel-minsk.by/_oid100109481.html

„Увредити се – то је агресивна реакција“

Зашто се неке људи веома лако увреде, а други, чини се, никада се не вређају? Ми стремимо томе да се не вређамо, но снова и снова у срцу налазимо горак укус тог познатог нам осећања. Зашто?
Увређеност. Оптерећујуће, мучно стање. Виновник увреде је већ одавно заборавио на речено или учињено, а срце увређеног може још дуго да се мучи и страда, као птица ухваћена у кавез. Увреда може да годинама тишти човека и да постане источником злих, осветничких поступака. Она нам је позната још из детињства, но и одраставши ко се од нас није осећао као дете којег су незаслужено увредили?

О природи увреда расуђује доктор психијатар Андреј Бутко, члан омладинског православног Свето-Николајевског братства (град Минск, Белосрусија)Obida
– Андреј Владимировић, с тачке гледишта доктора-психијатра, каква је природа увреда?
– После рођења детета почиње процес његовог васпитања када малиша прати своје родитеље и тражи одговор на питање: „Како да се понашам у овој или оној ситуацији“? Он је малецки, а родитељи као „богови“. Родитељи му својим понашањем и речима дају одговор на то питање у глобалном смислу. Свако од нас се тако учи одређеном начину реаговања.
Ако су многе околности у процесу васпитања биле неблагопријатне, дете се адаптира, приспособљава се. Код њега се формирају посебни механизми психолошке заштите. Формира се свој, уникални начин грађења односа с другим људима и са светом, алгоритми унутарњих реакција. Тада ми излазимо из своје породице у свет, и у том моменту код нас већ постоји формиран неки начин размишљања, осећања и понашања на који смо привикли.
– Као компјутерски програм?
– Да. И човек из навике, без особитог напрезања, живи по том програму. Мада њему остаје могућност да изађе за границе свог алгоритма и уради нешто непривично, ново. Но то ће за њега да буде нешто као ноу-хау и потребоваће неког усиља, биће праћено праском енергије.
У свих нас су различити начини грађења односа с другима. Ако узмемо за пример увредљивост, увреда је само део већег алгоритма развијеног у процесу васпитања. На пример, отац је био агресиван и дете није могло да директно пројављује своје неслагање, противљење оцу. Но он је развио увређеност као начин пасивне агресије. У општепсихолошком смислу увређеност (увредити се) – је ипак агресивна реакција.

– А какво васпитање може да искључи из понашања детета такву реакцију?
Мало је вероватно да се може искључити, чак није ни корисно, због чега смањивати асортиман реакција. Али зато, учинити је реакцијом не првог избора, сасвим је могуће.
Да би то успели, као прво, не би требало да родитељи у својим односима често демонстрирају увређеност.
Као друго, не би се требало бојати агресије на своју адресу, и дозвољавати детету да отворено говори шта жели и шта не жели, отворено спорити, уступати детету.
У исто време неке пројаве воље детета треба пресецати. И чинити то избиратељно (селективно), у зависности од дане ситуације. У једном случају дозвољавати пројаву директне агресије, а у другом – учити га да обавезно уступи. Овде се пројављује одговорност избора и вероватноћа грешки.
У хришћанском контексту се може рећи да је идеално васпитање – када родитељи васпитавају с расуђивањем. То одражава принцип: „Све ми је дозвољњено, али ми све није на корист“ (1 Кор. 6, 12). То је максимално широк, гибак спектар понашања, с много разних варијаната, у којем је по суштини прописано, да јеног шаблона, на све случајеве у живота, нема. Ту је много слободе.

Резултат слика за «Обида — это агрессивная реакция»
– А ако је васпитање другачије?
– Детету може да се наметне жесток шаблон, који претпоставља узак спектар варијаната понашања. На пример: Потребно је свагда подчињавати се грубој сили, дете је – роб, који испуњава све заповести родитеља. И тада је дете принуђено да се приспособљава том шаблону. Уз помоћ те исте увређености. Увређеност претпоставља да се у онога ко нас је увредио појави осећање кривице. Он ће се „кувати“ у томе и кроз неко време ће га осећање кривице привести томе да нешто учини за онога кога је увредио.
Често се такав механизам среће у породицама алкохоличара. Видео сам такве случајеве док сам радио у наркологији. Тамо су такви односи – посебно популарни међу супрузима. Муж пије. Он је агресор, а жена је увређена. Потом, када се он протрезни, може бити обрнуто: она је – агресор, прогонилац, зато што она напада, звоца мужу, а муж – увређени, несрећна жртва.
– То јест постојана смена улога…
– Да, у породици где постоје зависни односи, својеврсан фудбал – то у један гол се шутира, то у други. У том случају шема „увреда-осећај кривице-увреда-осећај кривице“ – је начин живота, начин функционисања односа, где је све време неко увређен, а неко крив.
– А ако се вратимо к увреди, обраћеној не на чланове породице, него нпр. на сараднике на послу. Каква је тамо корист уврдити се?
– Разни људи се вређају из разних разлога, тј. увређеност има разне функције у односима. Зрели, одрасли, одговорни односи претпостављају схватање тога да сам ја – личност и ти – личност. Ја могу нешто хтети од другог човека, а он може да ми то да или не да. А ако ми он то не да, тада ја са тим могу да будем незадовољан и могу да будем агресиван према њему.
На пример, ја имам текст и потребно ми је да ми помогне моја колегиница која уме да редактира текст. Она говори: „Добро, урадићу то, имам жељу и времена“. И ја сам задовољан, лепо ми је – душа просто поје.
Но она може и да откаже. Тада ја могу да будем незадовољан. Зрели односи – то је отвореност, директно обраћање к другом човеку и спремност да се прихвати било који варијант одговора. Ако такве зрелости нема, тада односи могу да буди и другачији… На пример, ја ћу да молим колегиницу тако, као да ми је она обавезна помоћи. У суштини ја покушавам да јој заповедим, наметнем своју вољу, но веома замаскирано. Ја разапињем једну врсту психолошке замке. Ја могу да кажем да је код мене компликована животна ситуација, и о томе како је за мене важна та молба, да је она малтене једини чвоек који ми може помоћи… То може да буде предложено како год угодно но суштина је у томе да ако она не испуни моју молбу, тада ће мени бити веома лоше и за то ће бити крива она. Ако колегиница „порджава“ такав тип односа, узима одгооврност за мој живот на себе, она ће то да уради за мене чак и на своју штету, и већ ћу ја бити крив, а она може да се „наслађује“ увређеношћу.
– Но то је све понашање на несвесном нивоу?
– Да, као правило и онај ко се увредио, и онај који вређа нису свесни истинских мотива свога понашања. Они чак могу да буду уверени да сви људи тако живе, да другачији односи уопште не постоје.
Још један пример: жена се љути на мужаи и, демонстрирајући своју увређеност, затвара се у купатило, алудирајући на то да ће нешто да уради са собом. Тако она хоће да издејствује своје, а ако се муж не сагласи, и ако се шта деси, онда ће он да буде крив, што ју је довео до тога да…

Резултат слика за «Обида

– То је значи чиста манипулација…
– Управо то. У другим случајевима увређеност може да игра и другу улогу. Она може да буде својеврсан начин да се сажалимо на себе. Ако се вратимо к сазависним (у породицама алкохоличара) односима, то су тамо свагда две неудовољене потребе. Једна из њих је – потреба у истинској, искреној бсликости, у истинском сагласју поступака, мисли и осећања, у томе да истински буду заједно. У суштини потреба за психолошким слијанијем (растварањем). То је једна од базних потреба човека – жеља бити заједно.
– Библиске речи „није добро човеку бити самом“?
– Да, у неком смислу. Та способност и потреба зближавати се лежи у основи истинске блискости двоје људи, у основи љубави, ако је посматрамо не у црквеном него у психолошком контексту. Мада се они негде могу и пресецати. У блискости нема „ја“ и „ти“, постоји једно цело, у којем постоји срећа од преживљавања „ми“, но истовремено постоји и сисно смућење од тога што се толико блиско један човек приближио другом!
Овде се пројављуе страх губљења сопствене идентичности, страх тога да ћу се ја сада растворити у другом, и мене као личности ће нестати. То је страх да ће нас други прогутати. Истинска блискост подразумева делимично растварање у другом. И праћњна је страхом губљења самог себе.
Идење у супротном правцу – то је потреба бити „ја“, жеља за аутономијом, слободом. Но када се ја одељујем и ничим нисам везан с другим човеком, тада се појављује страх усамљености. То су две крајности.
Само што су у сазависним односима обе те потребе хронично неудовољене. И ако је немогуће бити „ми“ у пуној мери и немогуће је бити самосталним „ја“, то свеза увреда-кривица регулише такве односе, обезбвеђује умишљено „ми“, илузорно једнинство. А агресивност која свагда присуствује у односима с алкохоличарем и његовом половином, изазива као неко замишљено разделење. Но на самом делу нема ни једног ни другог. То је илузорно јединство и илузорно разделење – када жена звоца алкохоличару или алкохоличар бије жену. У даном процесу увређеност – је механизам адаптације, начин регулисања односа.
– Из тога се може закључити да увређеност може да одигра и неку позитивну улогу?
– Да, она регулише односе. Све наше реакције су наш најбољи избор из асортимана реакција којим свако од нас влада. Само што је асортиман понекад исувише сиромашан…
– Реците, а човек, у којега се навика да се вређа формирала као заштитна реакција и стала неодељиви део душе, он шта – без увређености већ у принципу не може да живи?
– Ако код чевека постоји неки начин регулисања односа, ако он испуњава своју функцију – то је у реду. Слава Богу да смо способни да се адаптирамо на разне услове живота. Ако одузмемо од човека неки шаблон понашања и ништа му не дамо заузврат, за њега ће то да буде катастрофа. И он се неће тако једноставно отказати од својих старих шаблона! Важно је схватити да је то његов начни живљења, и он му реално помаже да живи.
Проблем није у самој увређеност као психолошкој заштити. Проблем настаје када је то – једнини начин регулисања односа с онима који га окружују. Када је у свим ситуацијама једна те иста реакција – увређеност.
– Но ипак је увређеност – мучитељно стање. И хришћанин је, уопште, призван да се учи да прашта увреде, да се не вређа. Ето и Васкрсно праштање нам сваке година то напомиње. Но зар је могуће у један дан одједном свима све опростити?
– Ја мислим да када ми гоовримо о Васкршњем праштању, то реч не иде о том да у један дан узмемо све – и опростимо. Пре ће бити да ми гоовримо о правци движенија (кретања) наше душе. Означавамо тај правац као нешто истинско, као значајно, битно, ауторитетно за нас. И колико је у нашим силама, можемо покушати да опростимо.
А сам чин Васкршњег праштања – на видљив начин изражава то да су наше мисли, осећања и поступци устремљени ка праштању увреда, израз наше жеђи и тежње за другачијим односима, односима заповеђеним Христом. И главно је да смо се трудили, старали се, покушавали, чак и ако нам није успело да опростимо.
– И тако, ви тврдите да је преодолети дефекте шаблона понашања формираних још у детињству, као на пример лака увредљивост, веома сложно. Значи, немогуће је човеку нагло се изменити на боље и преодолети своје комплексе?
– Ако човек одједном сам за самог себе реши проблем, на који би му требале године психотерапије, за мене је то – чудо. И може се претпостављати да нешто подобно происходи не без учешћа Господа.
– Значи – то је изузетак из правила?
– Да. Зато што ако родитиљи нису дете научили још у детињству, ако на сопственом примеру нису показали пример здравог понашања, ако сами то нису умели, тада њихово дете просто не зна како то може бити. Занимања, рад с психотерпеутом претпостављају осазнавање свог асортимана реакција и њихове мотиве, а такођер и добијање новог опита односа и самим тим ширење могућности. На то је потребно уложити много усиља и потрошити доста времена. Колико – то је свагда индивидуално. Ако се деси нагли прорив, помак на боље, мислим да то Бог на наки начин дарује човеку то, што је требало бити одстрадано и зарађено муктрпним радом.

https://www.miloserdie.ru/article/obida-eto-agressivnaya-reakciya/

—————————————–

Мали додатак чланку:
Ф. М. Достојевски у „Браћа Карамазови“ пише: „Увредити се, понекад је веома пријатно, зар не? И зна човек да га нико није увредио, него да је он сам увреду намислио и налагао ради украса, сам преувеличао да би саздао што јарчу слика, ухватио се за реч и од грашка направио гору, – зна то и сам, и свеједно се вређа, увређује се до пријатности, до осећања великог задовољства, а самим тим долази и до истинског непријатељства…“


Драги читаоци да ли се вама дешавало да сте уз помоћ увређености покушавали да достигнете неки циљ?
Ја ћу се, на пример, увредити, ако не оставите коментар.