О растајању с илузијама

психолог Лариса Вертишева

Веома често се у различитим психолошким чланцима сусрећем с призивом на растајање са илузијама. То обећава оздрављење и истински живот, потпуну осмишљеност и радост. То је тачно и није тачно истовремено.

Из сопственог опита сам убеђена да је, избавити се од илузија, могуће само тада, када је код тебе накупљено довољно неопходног ресурса, како би могао прихватити ситуацију онаквом каква јесте, у свој њеној страшној истини. Зато што се истина показује управо као страшна, а понекад и неиздржива, иначе ми не би ни бежали у спасавајућу илузију.

Шта је то илузија по суштини? Сама реч се са латинског преводи као – заблуда, обмана. То је неко искажено прихватање некога или нечега, измишљено објашњење, неки нама створени мислени образ, насупрот реалности. И све је то призвано да служи једном циљу – олакшати битисање.

Када муж бије жену, а она то упорно «не примећује»,  а примећује само малене комадиће тамо неке случајне радости – ето доноси кући новац, ето чесму је поправио – то значи, да се она налази у илузији која се назива «Ја имам мужа, ми смо породица». То што истинске породице нема и никада је неће бити… не, она то наравно зна негде веома дубоко у себи, но претпоствља на то не гледати, зато што ако то увиди, са тим ће нешто требати да ради, а за то је и потребан ресурс. А ресурса нема. Зато што, када би га било, та би жена изабрала себи за мужа сасвим другог човека, с којим је могуће саградити истинску породицу.

Накупљање ресурса почиње у детињству. То су родитељи који дете воле и прихватају, здрава атмосфера у породици, разумевајући мудри учитељи, добра неагресивна средина. Идеална слика је нажалост веома ретка у реалном животу. У реалности све бива веома жешће. Неко је имао више среће, неко мање, но даност је таква, да се на пучину одраслог живота отискујемо са веома ограниченим могућностима да се супротставимо ономе што нам предлаже живот. У, с љубављу сабраном родитељском пртљагу, обично се може наћи низак осећај личне вредности, несигурност у себе, подављена злоба, гомила свемогућих забрана, посебно на изражавање осећања и мноштво страхова. Никаквог ресурса ту нема, то је камен који вуче ка дну. Управо због тога ми и бежимо у илузије.

Илузија бива појас за спашавање, и уопшт то је излаз. Илузија помаже да издржимо то што је апсолутно неиздржвио. Реалност без украса је понекад тако страшна и болна, да је гледати на њу без ружичастих наочара савршено немогуће, може се ослепети. И хтело би се сакрити не толико од других, колико од себе самог, од својих рана и зјапећих пустотом рупа, које желимо да попунимо чим угодно, само да не боли тако јако.

То се може упоредити са човеком који је сломио ногу и привремено се креће помоћу штака. Ако му избијемо штаке, он не само да ће пасти, него може опет да повреди ногу, па и другу да сломи. И тада би опоравак трајао далеко дуже.

Зато често размишљам над питањем – ако рушење илузија доводи од таквог крајњег ада у животу човека, да постаје сасвим немогуће то издржати, да ли је онда човек дужан да се лиши такве илузије и треба ли га к томе подводити?…

Ако растајање с илузијом открива снажан бол, толико снажан и неиздржив, да је то несместиво са животом, тада немојте да убрзавате то растајање. Не журите. Најпре накупите ресурса, снеге, унутарње стабилности, и добро би било да имате неког ко би вас подржао ако почнете да падате.

Растајање с илузијама је неопходно, но приступати тако одговорном делу потребно је под пуном ратном опремом.

Извор: https://www.b17.ru/article/48455/