Десило се то давно, пре 15 година, тада сам била терапеут почетник и поступала сам онако, како сада не би поступала. На пример, сада на мојој првој консултацији деце, присутство чланова породице је обавезно од почетка до краја. А тада…
Дошли код мене родитељи и буквално «оставили» на консултацију девојчицу од седам година. Првашић у наочарима.
– Она не гледа људе у очи, – рекли су, – и страшно мучи нашу мачку.
– А како учи? – питала сам.
– Учи сасвим нормално, ништа лошије о других, – одговорили су родитељи.
– А има ли другарица? – било је моје следеће питање.
Родитељи су одговорили нешто неразумљиво и изашли, тврдо казавши да с девојчицом нешто треба чинити.
Остале смо насамо. Почела сам разговарати, постављати питања, што се зове, истраживати животну ситуацију. Наставите са читањем