Жртва Богу или стање жртве. Каин и Авељ. Унутрашњи конфликт

Библијска прича о Каину и Авељу говори нам о том, шта су браћа принела жртву Богу. Свако је нешто принео од свог труда. Али Каинова жртва није била прихваћена. Позавидео је свом брату Авељу и убио га. Питамо се, како се ова радња може довести у корелацију са нама? Обратимо се анализи ове библијске приче са становишта психологије.

Прво што треба да разјаснимо јесте шта је то жртва. Шта појам жртва може да значи, конкретно у нашем животу. Како да схватамо шта значи – жртва Богу? Многи од нас имају архаичну представу о жртви. А у 21. веку некако није уобичајено да се о томе говори. Хајде да размислимо.

Почнимо од тога да многа наша психолошка стања, када се осећамо као жртве, нису угодна Богу. То значи да су ова стања бесплодна, да их Бог не прихвата и да се ништа у нашем животу не мења, без обзира колико се ми осећали као жртв, без обзира колико дубоко ми ушли у образ жртве. Таква стања се пре могу описати као болесна, неуротична. Понекад постају хронична. У психологији су описани као негативни и захтевају обраћање специјалисту.

Истражујући своје поступке, као и реакције на догађаје, требало би да погледате дубље на мотиве, односно да сами себи одговорите на питање – чиме је изазван овај поступак. Шта стоји иза тога? Какве мисли и осећања су присутни? Односно, тражити – у чему је дубљи смисао, суштина мог поступка? При таквом приступу дефинитивно ћемо морати да се дотакнемо сфере уверења и вредности – на чему се темељи мој однос према себи самом, свом животу и другим људима?

Да бисмо боље илустровали речено, обратимо се конкретним примерима. Једне прилике сам морала да радим у санаторијуму за децу са инвалидитетом у близини Луге. Деца су тамо лето (или део лета) проводила заједно са мајкама.

Мој посао се састојао управо у психолошком раду са родитељима. Ово је сасвим разумљиво, јер, на крају крајева, ако се у породици појави „посебно“ дете, онда се то дотиче свих чланова породице. Често је и родитељима потребна помоћ психолога како би се на адекватан начин изборили са ситуацијом.

Након неког времена проведеног тамо, приметила сам одређене законитости, обрасце понашања. Као да су постојале две могућности, два приступа мајчинског односа према дететовој инвалидности, уопште, према проблему који је погодио целу породицу. (Наравно, било је више модела, јер су све породице различите, али ова два модела су се истицала). Суштинска разлика је била управо у томе како се мајка осећала из позиције жртве. Прва опција је када је у потпуности улазила у стање жртве. Чинило се да је донела одлуку да треба целу себе да посвети детету. Понекад је то звучало овако: то је мој крст. И у свакој њеној речи, у њеној интонацији, звучала је фаталност, осуђеност. Са таквом перцепцијом себе као жртве, мајка је по правилу брзо долазила до емоционалне и физичке исцрпљености, малодушности, депресије.

У другом случају, мајка је налазила начина како да настави да ради оно што је волела, свој омиљени посао. И наизглед се чинило се да се детету удељује мање времена, али време које је мајка проводила с њим било је потпуно другачијег квалитета.

На пример, сећам се случаја када се аутистично дете родило у породици музичара. Амбиције мајке у вези детета су одмах пропале. Брзо је схватила да од њега никад неће бити добар музичар. И тешко да ће уопште да буде музичар. Морала се помирити са овом реалношћу. Али она се није одрекла свог посла, није се одрекла свог позива. Показало се да је могуће организовати бригу о детету на такав начин да неко други преузме део одговорности за сина. (Остала родбина или бебиситерка).

Мајка је себи ослободила време за часове музике и концерте. А време које је посвећивала детету било је време испуњено животом и радошћу. Мајка је настављајући да ради оно што је волела сама добијала позитиван емоционални набој. Када је била са дететом, није била исцрпљена и измучена. Дефинитивно, таква мајка је била пожељнија за дете у свим погледима од мајке која је док је бринула о детету пребивала у малодушности, била иритирана и жалила се на свој живот. Чак и ако ово своје стање није споља манифестовала.

Такође се сећам случаја жене која има дете са Дауновим синдромом. Ова мајка је радила као тениски тренер. Ни она није напустила посао који је волела. А у санаторијуму је организовала часове за децу, са онима који су могли и желели да науче да играју тенис.

Морамо разликовати неуротично стање жртве од жртве Богу. (У исто време, као што сам већ рекла, потребно је одрећи се стереотипног архаичног схватања жртве).

У првом случају, ако говоримо о жртви као о неуротичном стању када се мајка потпуно преда детету, а да притом не узима у обзир чињеницу да је и сама такође вредна и важна у Божјим очима, могу се код читалаца појавити критичка размишљања. Како? Зар то није себичност? Не, овде се уопште не ради о себичности. Већ о том да свака особа треба да се односи према себи с поштовањем, као према Божјој творевини, и да схвати да постоји много различитих начина како може да реализује промисао Божји о себи, како да настави да развија своје таленте у себи управо у тим условима, у животној ситуацији у којој се налази.

Прво са чим треба почети јесте прихватити реалне околности свог живота. Можда у тако тешким, екстремним ситуацијама човек први пут схвати да није у стању да контролише све у свом животу. На тај начин човек почиње да разликује где постоји нешто што зависи од њега. А где од њега ништа не зависи. На пример, рођење детета са инвалидитетом не зависи од нас. Ниједна породица није имуна на ово. Али од особе зависи како ће се односити према овој чињеници, да ли ће размотрити ресурсе које поседује и какве одлуке ће на крају да донесе.

Размишљајући о овој теми и о томе која је разлика између истинске жртве и неуротичног стања жртве, размотримо у чему је била жртва – оне друге мајке. Испоставило се да је ово била прекретница у њеном животу. Рођење аутистичног детета, заправо ју је привело вери, помогло јој је да се ослободи осећања супериорности, сујете, смирило је њене амбиција, отворило јој је нове видике, такво разумевање љубави за које до сада није слутила да постоји. Да, жртвовала је свој его. Вероватно је то и једина потребна жртва од нас, која може бити угодна Богу. Ова мајка се морала одрећи многих ствари које су јој се тада чиниле најважније и највредније. Проживела је и бол и тренутке очаја, али је и много радила на себи. И ипак је одлучила да се врати својој професији. И то је била права одлука за њу.

Жртвовање свог ега, ступање на пут личне трансформације, вероватно и јесте та жртва коју је Господ очекивао и коју је прихватио. Након неког времена, ова жена је осећала дубоку захвалност Богу за ово дете. Унутрашње промене до којих је дошло код ње огледале су се у квалитету њеног живота и рада. Ова мајка је била пијанисткиња.

Насупрот томе, тешко да је Богу угодно када жртву заменимо неуротичним стањем жртве. Критеријум како да препознамода је дошло до замене. У овом случају, малодушност и чамотиња ће неминовно бити присутни у нашој души, а самим тим и огорчење на Бога. Чак и ако се ово незадовољство не изговара наглас. Чак и ако се свима наглас говори како ја носим свој крст или нешто слично.

Вратимо се сада причи о Каину и Авељу. Вероватно је Авељеву жртву Бог прихватио, јер је била жртва од срца. Нигде се не каже да је Каин жртвовао било какве плодове лошег квалитета или да је Бог више волео јагњећу жртву. Али читајући ову причу, може се претпоставити да Каиново срце није било чисто. Односно, да његов поступак није био потпун, није био од срца. Већ је то било пре нешто што је било неопходно учинити, ради реда. Треба се. И завист, и љубомора, па чак и недостатак смиреног прихватања чињенице да је братова жртва угодна Богу, а његова не – све су то плодови гордости, плодови хипертрофираног ега.

Каином је овладала жеља да уклони конкурента. И пронашао је најоптималније решење за себе – убио је свог брата.

Осећај конкуренције је добро описан у психолошкој литератури, где су истраживани и описани односи између браће или сестара. Понекад се та стања непријатељства и конкуренције из детињства настављају и у зрелим годинама. То је посебна тема која се може размотрити као једна из такозваних траума из детињства између браће и сестара сиблинга (енглески siblings – термин који се у психологији односи на децу истих родитеља), што на овај или онај начин захтева да се аналитички проради са стручњаком.

Али постоји још један важан аспект. Ради се о томе да и Каин и Авељ живе у свакоме од нас, у нашој души. Ово је тема унутрашњег конфликта, тема субличности које се налазе унутар сваке особе.

Говорећи даље о жртви, покушајмо да схватимо: шта нам омогућава да се помиримо са тим да нешто жртвујемо и да решимо овај унутрашњи конфликт у себи.

Хришћанство – заправо и говори о жртви. Али сада није реч о Њему, већ о нама.

Ево најважнијих питања која треба да себи поставимо. У име чега је моја жртва? Како то функционише сада, код људи 21. века? Можда ми нешто жртвујемо сада, за боље будуће. Одустајемо од тренутних хирова и угађања себи да бисмо свој живот учинили бољим? Можда је реч о свесном развијању дисциплине и одговорности код себе? Коме и са каквим унутрашњим расположењем се приноси наша жртва? Да ли ће бити угодна Богу, а ако не, зашто не?

Када размишљамо о неопходности жртве, о добровољном прихватању жртве, ствара се следећа слика. Када до краја размотримо тему жртве, када прихватимо њену неопходност, тада смо заиста спремни да се помиримо са реалношћу. У том случају, ништа више не стоји између нас и Бога. Дај крв, прими дух.

Што се више у животу опирем у својој жељи да избегнем жртву, то мој живот постаје све тежи и тежи. Када говоримо о начину живота који је у складу са тим како је устројен свет, о животу у складу са Богом. Ту је такође реч и о жртви. И тада нам се открива виђење пута, открива нам се – куда даље.

Резултат приношења нечега на жртву, многих жртава, јесте осећај слободе и радости. И такође захваљност Богу. Човек мора да дозволи да у њему умре стари човек, да ослободи простор у души, да би се у њему могао родити Христос. Да, то је жртва. Нешто слично Христовој жртви. Моја мала лична голгота. Али потом долази васкрсење – стање радости, пуноћа живота. Јасно је да су концепти Голготе и Васкрсења у овом контексту метафоре. Да бисмо постали у потпуности људи, немамо другог начина. То тако функционише. Други пут води неуротичном стању жртве.

Разумевање ове дилеме помаже нам да пронађемо одговор на питање, како и где у себи наћи сагласност на жртву – како то урадити?

А за то је потребно да се прође један део пута. Да дођемо до стања у коме је у души већ нешто сазрело, када нам је јасно и када смо свесни да желим да живим врлински, желим да будем са Христом. Не желим другачије. Искуство живота без Бога мени је познато. То је искуство смрти.

И тада се појављује унутрашња мотивација да се нешто жртвује, да би били живи, да би били са Њим. Отприлике тако. Жртве се од нас захтевају по нашим снагама. Ми сами себи понекад измишљамо прекомерне жртве, поводећи се жељом да имитирамо некога или полазећи из свог лажног мишљења о себи, својих надуваних могућности, како психичких, тако и духовних.

психолог Марина Легостаева

https://vk.com/@malegostaeva-zhertva-bogu-ili-sostoyanie-zhertvy-kain-i-avel-vnutrennii-k

1 thought on “Жртва Богу или стање жртве. Каин и Авељ. Унутрашњи конфликт

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.