Месечне архиве: фебруар 2021

„Мој муж је почео да се лечи када сам ја у глави средила ствари“

„Тренутно ми је најтеже не учити мужа како да живи и не бити му мајка. Било је невероватно тешко мењати се“

„Мислила сам да је трава само једна епизода из прошлости мог супруга.“

Сада Александра има 35 година. Осам година живи заједно са супругом, имају троје заједничке деце, а ту је и Сашин најстарији син из првог брака.

„Кад смо се први пут срели“, сећа се Саша, „знала сам да се у прошлости мој супруг лечио од зависности од дрога три или четири године, али нисам у томе видела проблем. У време када смо се упознали, мој супруг тек што је завршио двогодишњи курс рехабилитације и ресоцијализације.

Такође, као и многи људи, веровала сам да је могуће оставити супстанцу само ако човек чврсто одлучи да је не користи више.

Наставите са читањем

Кроз своје веру у човека можете да посведочите и да Бог тако верује у њега

Алкохолизам, као и наркоманија, као разврат, као безакоња, углавном се рађа из осећаја инфериорности и из покушаја да се та инфериорност заборави, затрпа или замени нечим. Морамо наћи неки начин да човеку дамо, ма какав он био, свест о његовој важности, достојанству.

<…>

Ако кроз своје веровање у човека можете да му пренесете да Бог може да верује у њега, можете му помоћи. Још мислим да је немогуће од њега створити религиозну особу путем убеђивања. Можда једноставно немам ту вештину, али то је моје уверење.

Срео сам огроман број људи, вероватно неких сто хиљада људи, са којм сам разговарао за ових четрдесет година мог свештенства, и дошао сам до убеђења да је главна тема следећа: човек мора да верује у себе. Све остало је плева. У тренутку када човек поверује у себе – не на глуп начин типа: „Ја могу све“, већ другачије – „у мени постоји нешто толико вредно, толико свето да то морам да штитим, негујем и узрастам!“ – тада му је све могуће. А док човек не верује у себе, тј. све док није пронашао особу која му верује до краја, а то значи да може да посведочити и да Бог тако верује, не може то постићи“.

Митрополит Антоније Сурошки

Разговор „О молитви Господњој“. Москва, 15. маја 1987

Зашто једни друге не разумемо

Често примећујем следећу ситуацију:

једна особа са другом дели нешто важно за њу (на пример, случај на послу), чини се да друга особа реагује и почиње да је подржава говорећи о свом сличном искуству, случајевима из живота. Прва особа љубазно клима главом и… полако покушава да „удаљи“. Блискости и разумевања постаје не више, већ мање. Звучи познато?

Шта се заправо дешава:

– прва особа је поделила неко своје искуство

друга особа:

– заборавила (или није не знала) да смо сви различити и да у сличним ситуацијама можемо искусити различита осећања

– није схватила каква осећања стоје иза приче саговорника, а није ни поново упитала

– почела је да говори о свом искуству, на основу (по њеном мишљењу) сличног искуства, и сопствених осећања

прва особа:

– није се осетила саслушаним и схваћеном (није добио очекивану подршку)

– била је још и принуђена да она саслуша другог и своју пажњу и емотивни ресурс потроши на туђу ситуацију. Резултат је умор, иритација, удаљавање.

друга особа:

     – не само да није добила очекивану захвалност (подржала је саговорника, желела је најбоље), већ је добила управо супротно. Резултат је умор, иритација, удаљавање.

Обоје су се разишли у неверици и збуњени. После неког времена, можда су уопште престали да разговарају о важним стварима…

Шта учинити да се ово не догоди:

 – упамтите да сте ви и друга особа различити.

 – пажљивије слушајте, покушајте да одвојите своја осећања и осећања другог. Генерално, више слушајте него што причате. Највредније у комуникацији је истинска, искрена пажња.

– немојте се ослањати на своју емпатију док још није истренирана, већ поново питајте да ли сте добро разумели каква су код саговорника осећања у вези са датом ситуацијом (чак и када је емпатија истренирана, свеједно треба поново да питате и проверите). И, када се човек осећа схваћеним постаје вам ближи и појављује се захвалност. А то је реципрочан процес.

Живот је пакао: како депресија отвара очи на свет око нас

Људи у депресији објективније процењују стварност, а жеља за срећом и позитивношћу може само да сакрије праву истину о свету – филозоф и психоаналитичарка Жјули Реше

Босх. Силазак Христа у пакао

Сећам се како сам проживљавала депресију. Било је то ужасно стање духа које као да никада неће престати. Сама помисао да морам устати из кревета била је испуњена ужасом. Унутрашње турбуленције, страхови и негативности по поводу будућности потпуно су ме лишили позитивног и оптимистичног става према животу. Осећала сам као да ми се ум изненада разболео и искривио. Нисам препознавала себе такву нову и питала сам се шта се догодило са оном ведром особом која сам некад била.

Наставите са читањем

НЕ МОРАТЕ да се слажете са мном

Како разговарати са наркоманом о његовој болести?

Већ неколико дана живим и размишљам о фрази Екатерине Савине коју сам чула на лекцији „Православне групе за сазависнике“: „Ја сматрам да си ти болестан, али ти НЕ МОРАШ да се слажеш са мном“.

Господе помилуј, стварно нико није дужан да се слаже са мном. Откуд таква чудна самоувереност у мојој души да сви мисле као ја. Или би бар требали да прихвате моје мишљење.

Поделила сам ову фразу са клијенткињом. Била је огорчена: „Не, ја морам да докажем мужу да је болестан“. Почела сам да се нервирам, да јој доказујем да сам у праву. И зауставила се, јер се ни она НЕ МОРА слагати са мном.

Наставите са читањем