СТВАРАЊЕ МОТИВАЦИОНИХ УСЛОВА У ПОРОДИЦИ ЗАВИСНИКА

„Жеља је у својој суштини нешто пролазно и често проистиче из привремених и краткотрајних мотива, зато су покушаји да је побудимо обично узалудни. Мотивација је нешто друго. Наравно, једна од компоненти мотивације је нека врста „жеље“, али због њене друге компоненте – „сопственог интереса“, „користи“ или задовољства због успеха – мотивација је много јача од саме жеље, а пацијент се према њој односи озбиљније… Још један елемент игра важну улогу у мотивацији – спремност на акцију, којa може и да уопште не буде присутнa код обичне „жеље“. Можемо рећи да је мотивација активна жеља, нешто попут „обавезне жеље“ или нека врста „самообавезе“.

„Опоравак од зависности“ – Ева Војдило-Осјатинска

Како помоћи особи да пожели да се промени?

(Материјал са семинарa за рођаке зависника и стручњаке за помоћ зависницима.)

За почетак бих желео да дефинишем оквире изложеног материјала.

1. Желим да вас упозорим да понекад говорим и тешке ствари – пошто ово читате, желите да чујете мишљење стручњака, мишљење о озбиљном проблему, што значи да вас нећу смиравати и успављивати. Поред тога, у оквиру једног чланка не постоји могућност да се размотре хиљаде детаља за појединачне ситуације, а у овде разматраним питањима не постоје обрасци који се механички могу применити на било коју ситуацију. Стога ћу покушати да говорим о вектору, о концепту, о ономе што је непроменљиво, без обзира на ситуацију, а много тога може изгледати жестоко и оштро.

2. Оно што будем говорио у многоме је у супротности са вашим начином размишљања, иначе бисте и сами већ одавно решили своје проблеме. Ваше размишљање, ваш однос према проблему и ваши поступци нису били ефикасни, нису давали жељене резултате. Зато оно што ћете чути, вероватно, у многим аспектима неће бити пријатно за вас, имаћете отпор према томе, али моја професионална одговорност ми налаже да то чиним.

3. Овде нећу давати одговоре на многа ваша питања. Даћу само смернице у ком правцу треба ићи – где тражити одговоре.

4. Нећу овде давати алате које ћете одмах моћи узети и применити, већ ћу их само именовати и рећи вам како и где можете да их сами набавите те научите како да их користите.

5. Не могу вам гарантовати успех у решавању ваших проблема. Према искреној и трезвеној процени, као и према искуству старијих колега, што се сада потврђује и на основу мог сопственог искуства, 80% успеха је у вашим рукама, а само 20% јесте оно што вам могу пружити стручњаци. Ово је, дакле, само образовни материјал. Међутим, пут ка успеху започиње, опет говорим на основу свог искуства, управо тражењем информација у вези са питањима која вас муче. Потрудићу се колико могу да на њих одговорим и само вас молим да оно што кажем не одбијате пре него што испитате.

Хајде сада да дефинишемо један важан појам. Термин „сазависност“ (codipendenc, козависност) најчешће се користи у односу на рођаке хемијски зависних – алкохоличара и наркомана. Ја ћу, ради једноставности, такође чешће употребљавати овај термин у том смислу. У ствари, велика већина људи има читав низ деструктивних симптома повезаних са сазависношћу. Под сазависношћу стручњаци данас подразумевају основну личну дисфункцију особе на којој, као труло воће, расту разне врсте зависности и многи други дефекти личности, зависно од генетских карактеристика и услова микро и макро средине. Према томе, многе карактерне особине које се приписују особинама сазависне личности већина људи може лако пронаћи код себе.

ПОРОДИЦА И ЗАВИСНОСТ

Показало се да породица која се суочила с проблемом зависности с једне стране није у стању да се сама носи с њим, а с друге стране није у стању да призна своју немоћ пред овим проблемом. Чланови породице су немоћни да признају своју немоћ. Немогућност да се призна властита немоћ узрокована је, пре свега, општим трендом у друштву – маштањем да се све може контролисати, чак и живот и смрт. Такође, често се ствара и илузија о таквој контроли. Поред тога, унутар овакве породице, у овом или оном степену, присутне су неке принципијелне карактеристике. Ове карактеристике су затвореност, ригидна (крута) убеђења, двоструки стандарди и, пре свега, контрола.

Под контролом стручњаци овде не подразумевају скуп неких ефикасних алата, већ компулзивно (опсесивно) размишљање усмерено на покушај контроле околности и људи око себе (њиховог понашања, размишљања, погледа на свет), уопште, свега онога што се не може контролисати. Наиме, човек је оваквим начином размишљања и погледом на свет све време усмерен на друге људе, на њихово понашање, недостатке, потребе, на околности које још не постоје, а можда их никад и неће бити, на бригу о прошлости које више нема. Управо захваљујући овим компулзивним покушајима контроле, због ове неспособности да призна сопствену немоћ, породица се и не може носити са проблемима изазваним зависношћу, јер дуго времена није способна да отвори проблем и затражи помоћ.

Споља се ова контрола манифестује на различите начине и не увек експлицитним понашањем, речима и сл. Често је ово друга страна „контролишућег понашања“ – опаске, сарказам, напета тишина, осуђујући погледи, демонстративна огорченост, тихе претње, игнорисање и још много тога. Овде је најважнија унутрашња мотивација – променити другог, натерати га да се промени.

Ствара се зачарани круг – немоћ пред проблемом, немогућност да се то призна, нови покушаји да се поново преузме контрола над ситуацијом и опет судар са својом немоћи. Као резултат тога, ситуација са зависношћу у породици је скоро увек веома запуштена. И када рођаци зависника тврде да су наводно „нови наркотици“, који су се појавили последњих година, врло неочекивано довели зависника до ужасног и врло опасног стања или да су неке тужне, трагичне околности алкохоличара нагло довеле до деградације и свеопштег банкротства, током консултације би се увек испоставило да то није баш тако. Чак и када бисмо изоставили два главна аспекта зависности – генетски фактор и формирање зависне личности у детињству, испостави се да је породица (било која, како примарна, тако и новоформирана ) прилично дуго покушавала да ситуацију стави под своју контролу, што се манифестује, пре свега, у скривању проблема, у порицању, насиљу и „спашавању“. Упркос чињеници да све то изнова и изнова није доносило жељене резултате, ближњи зависника су изнова покушавали да преузму контролу над зависношћу особе и целом ситуацијом, да промене зависника према сопственој жељи. Јер другачије нису умели, другог начина нису знали. Тако, не признавајући своју немоћ, рођаци и блиски људи зависника невољно дозвољавају да се болест развије и напредује у за њу погодној средини – у сенци прикривања и у јавном или скривеном насиљу.

Зато је, уосталом, толико и примамљиво за ближње зависника да се, у ситуацијама када је зависност запуштена до крајњих граница, користе услугама анонимног нелегалног насиља. Они позивају шарлатане, који им обећавају да могу да промене ситуацију и против воље самог зависника. То је за њих позната парадигма – прикривање и насиље. Ово чува илузију контроле над ситуацијом. Међутим, то је само промена облика, али не и садржаја. А резултат ће бити исти – напредовање болести зависника и породична дисфункција.

Потребне су темељне промене у понашању, а то захтева промену мишљења и става према овом проблему. Што раније – то боље. Заправо, све почиње признавањем сопствене немоћи.

Немоћ пред проблемом не значи попуштање у свему, не подразумева губљење наде или одустајање од покушаја да се нешто учини. Немоћ значи да ближњи зависника морају што више да разоткрију проблем и да потраже помоћ споља. Пре свега – потражите помоћ за себе, јер цела породица треба да се промени. Промена може започети само тамо где постоји захтев за њом, где постоји бар неки ниво признавања проблема. Нада пак подразумева активне кораке да се поновно успоставе здрави породични односи и створе услови који могу помоћи да се зависник мотивише за опоравак.

Који су то услови и како их створити?

У ствари, нема ништа неприродно у стварању таквих услова. То је само усмеравање породичног система на прави пут – пут равноправне поделе одговорности, поштовања међусобних граница, признавања личне одговорности за своје поступке и понашање, пут отворене комуникације и слободе. У суштини је то само један искрен, слободан и одговоран живот, али, нажалост, за већину људи необичан.

ДЕМОТИВИШУЋИ УСЛОВИ

Прво ћу вам нешто рећи о томе који фактори демотивишу човека.

Свака одрасла особа сама сноси одговорност за свој живот, а љубав и брига често подразумевају потребу да се човеку омогући да се суочи са последицама свог избора, са животом какав јесте, да погреши и да на тај начин стекне своје искуство.

Ако неко током свог животног пута краде, врши насиље и друга кривична дела, он мора да се суочи са законом и да буде кажњен. Таква је животна логика и правда. Чак и ако се притом суочи са нечим негативним или незаконитим – са злоупотребом власти, са неправдом правосудног или казнено-поправног система, са криминалним насиљем – све су то такође објективне последице његовог начина живота. То је његов лични пут. Ако се човек напије током вожње, треба би да изгуби возачку дозволу. Ако својим понашањем штети психи и здрављу деце – треба да изгуби родитељска права. Ако не испуњава своју функцију у породици и штети јој – да изгуби породицу. Ако крши радну дисциплину – да изгуби посао. Ако не врати новац – да изгуби прилику да га поново узме и да сам буде одговоран за кредите. Ако издаје пријатеље – да их изгуби. Ако се јавно дрогира и опија – да га пријави у нарколошку службу итд.

Таква је животна правда. Она је посебно важна и неопходна за зависника. Упркос присуству болести зависности, особа је и даље радно способна. Нигде у свету ова болест не подразумева губитак човекове радне способности, а то значи да може бити одговоран за свој начин живота. Наравно, он сам себе обмањује на много начина, код њега је присутно мноштво илузија. Међутим, што више и дуже људи блиски зсвиснику самостално неутралишу последице његовог понашања, то је мање зависник у стању да сагледа истину о животу, самим тим и да почне да је мења. Што је још важније – из такве ситуације нема другог излаза, осим да му се препусти одговорност за његов живот и што се касније то учини – то ће бити теже и биће мање шанси за преживљавање.

Шта раде рођаци и пријатељи? Ево алегорије – стављају у инвалидска колица особу која може да хода, јер се плаше да не падне; свуда га возе, не дозвољавајући му да устане; кад се навикне, жале се да не зна да хода и настављају да га возе, а ако покуша да устане и прохода, обориће га истим тим колицима и он спремно пада назад. Резултат су атрофирани мишићи ногу, леђа и скелета. Зависнику су пак атрофирали савест, одговорност, искреност, вештине преживљавања и здрава комуникација, управо због особености породице, где је зависност „сазревала“, где особу „полажу у инвалидска колица“ много пре него што је почела да користи наркотике и алкохол.

 Сетите се, искрено, ко је бирао у које секције ће он ићи, с ким ће се дружити, коју школу ће уписати, да ли ће ићи у војску, са ким ће се венчати? Ко је инсистирао да се заврше студије? А онда – ко га је вадио из руку полиције, враћао дугове и зајмове, оправдавао га у школи и на послу, скривао проблеме од рођака и комшија и тако даље? А ако сте били у браку са зависником, колико сте деструктивности скривали од себе и других јер нисте желели да „износите прљав веш у јавност“? Да ли је то заиста почело у овој породици или је то било присутно и у вашој примарној породици, у вашем детињству? Такви услови демотивишу човека, у смислу да почне да води одговоран живот или да мења свој постојећи, да га исправља.

„Спасавање“, презаштићивање, сервилност, као и насиље, притисци, манипулације, лишавају човека слободе и спречавају га да стекне ново искуство, да стекне снагу и вештине потребне не само да би се развијао, већ и да би преживео. За зависнике – који због болести имају сломљени механизам психолошке одбране, што им отежава доношење закључака на основу чињеница и повезивање узрока са последицама – ово је посебно важно. Лишавајући зависника прилике да по хиљаду пута прође путем бола и губитка због свог начина живота, лишавамо га могуће шансе да пронађе трезан и срећан живот.

МОТИВИРАЈУЋИ УСЛОВИ

Сада да нешто кажемо о условима који мотивишу зависника да се промени.

Дакле, ако породица и рођаци желе помоћи зависнику да почне да оздравља, пре свега морају схватити нешто у вези са стварањем мотивационих услова:

1. То НИСУ методе директног утицаја на зависника и његов живот, способне да аутоматски или гарантовано промене његов живот; таква идеја је утопијска и опасна;

2. То је само природно стварање здравих граница у ВАШЕМ животу, поштовање ВАШИХ права, повратак здравог разума, како би ВАШ живот био целовит;

3. АЛИ то су услови у којима ће зависник имати много веће шансе него ако ближњи наставе лошу праксу претходних година.

Испада да ће ваш зависни рођак имати праву шансу да се промени тек када ваш циљ престане да буде – да промените зависног рођака и када се појаве нови смисао и стварни циљеви, који нису повезани са животом зависника. Ово није парадокс, како неком може изгледати на први поглед. То се чини парадоксалним само са „звоника“ илузорне контроле, на који се „пењемо“ зато што се плашимо.

ГРАНИЦЕ И ПРАВА

Због чега су потребне границе када говоримо о зависности?

1. Особа која је немарна према својим границама упорно ће нарушавати и границе других људи. На пример, мајка чита личну преписку свог сина, али се изненади када син узима очеве ствари без питања. Чињеница је да син не зна шта су личне границе, јер други непрестано нарушавају његове границе. Ово касније утиче на то да зависна особа, као и било која друга деструктивна личност, све мање поштује и брине о ближњима и уопште о другим људима.

2. То све утиче на то да се руше баријере које спутавају болест, што омогућава да се прекорачују принципи и норме. Стога су нејасне границе један од повољних услова за формирање зависног понашања. Поента није у томе како болест не би постојала да се поштују границе, него како не би могла толико да напредује, а човеку је лакше да пронађе излаз из ње ако у родитељској породици наилази на границе ближњих и ако научи да их разликује.

3. Када се породична дисфункција и болест запусте, границе постају важан корак ка исправљању ситуације, јер омогућавају да се подели одговорност и да се види животна реалност.

4. Свако има потребу за сигурношћу и право на сигурност. Сигурност дома, лична сигурност, сигурност својих ближњих. Према томе, свако има право да утврди границе дозвољеног у свом дому и да дефинише шта није дозвољено. На пример, „у мојој кући није дозвољена агресија, нема дрогирања, није дозвољено пијанчење, насиље итд.“.

Постоји неколико основних карактеристика граница у зависничкој породици.

• О њима се разговара, изговарају се наглас унапред, а не смишљају се у ходу. Ако сте унапред дефинисали своје границе, имате право да очекујете и захтевате њихово поштовање.
• Ако сте предвидели како ћете штитити границе у случају њиховог нарушавања, онда имате више шанси да их заштитите без сувишних скандала.
• Одговорност за заштиту ових граница лежи на онима који су их поставили. Ако су нарушене, онда сте ви ти који треба да предузмете кораке за њихову заштиту и обнављање, ви можете: позвати органе власти, тражити помоћ, избацити нарушиоца из куће, сами напустити кућу или нарушиоца подвргнути унапред договореним санкцијама итд.
• Притом, не треба да од граница правите један крути скуп правила. Нека буду флексибилне за вас. Дајте себи за право да их можете мењати зависно од ситуације, али о променама обавестите укућане. Дајте себи за право да сумњате како нешто не знате, да не разумете како се понашати; отворено о томе говорите када се суочите са за вас непознатом и неразумљивом ситуацијом.

Такође, веома је важно да схватите како ово није борба или рат. Чак и када примењујете санкције, ви не кажњавате вољену особу, већ омогућавате да истина о животу дође до те особе. Ово уопште НИЈЕ метода помоћу које ми желимо да директно утичемо на туђи живот.То је, с једне стране, ваше лично право, а са друге, обавеза према себи, ближњима и друштву. Обавеза да сачувате себе као личност, свој дом, као сигурно место за себе и своје ближње. Такође – ваше је право да не учествујете у самоубиству вољене особе. Због свега тога, успостављајући границе, истовремено пребацујете одговорност за живот зависника у његове руке.

ОДГОВОРНОСТ

Још једном да нагласимо – свака особа сноси одговорност за свој живот. Деца су наравно изузетак, али само делимично и само неко време. На адекватно одређено време. Неке особе са инвалидитетом су такође изузетак. Делимично такође. На крају крајева, свако има право да живи како жели, чак и ако је избор погрешан. То је његово право, право које се завршава тамо где почиње право других људи, до њихових граница. Слобода и одговорност су нераскидиво повезане. Ако сам слободан, онда сам слободан и правим грешке, aли морам и да одговарам за њих. Истински живот је само када постоји ова равнотежа. Дакле, човек стиче искуство и развија неку врсту имунитета. Лишавајући човека последица његових поступака, лишавамо га одговорности, одузимамо му, као што је горе поменуто, његовог искуства, могућности да доноси закључке и на тај начин му одузимамо снагу за живот. Само особа коју су пустили може научити да преузима одговорност на себе. Никад нико то не може учинити за њега. Као што га нико други не може променити.

Могуће је натерати човека да нешто учини, али, као прво, то га неће променити изнутра и, као друго, то је само на неко време. Постоје неке психолошке манипулације које могу утицати на мали проценат људи тако да човек, против своје воље, почне да размишља мало другачије. Такве методе користе секте и друге деструктивне организације. Међутим, таква не баш безазлена пракса нема никакве везе са помагањем човеку. На такав начин нико никада не постаје функционалан и срећан, док психа човека може да се оштети. Таква пракса може само да нашкоди.

О МОГУЋОЈ СМРТИ

Нешто о могућој смрти зависника. Као што је горе поменуто, сносити одговорност за живот друге особе је утопија. Тим пре, нико не може сносити одговорност за смрт друге особе, која је наступила као резултат његовог самосталног избора или грешке. Понекад се рођацима чини да, када се одвоје од зависника, овај сигурно неће изаћи на крај са животом. Цео његов живот ће се срушити и умреће на крају. Пошто здраве границе нису изграђене на време, код ближњих зависника је веома развијен страх за зависника, као за мало дете, при помисли да би се могао наћи сам са својим животом. То је увек само велика илузија.

Одговорност за смрт једне особе може сносити друга особа само у случају намерног изазивања смрти, намерног довођења до самоубиства или остављања у опасности. Многи рођаци зависника држе се необичног уверења да, одвојити се од зависника значи – оставити га у опасности. Ово је управо резултат одсуства граница, разумевања „где сам ја, а где је друга особа“.

 Одвајање од деструктивне личности не значи да је остављате у опасности, јер чак и ако особа није потпуно свесна шта чини, она уништава ваш живот, а самим тим и свој. Одвајање од такве особе ваша је одговорност према себи, према другим члановима породице, па чак и према самом зависнику. Претпоставка о смрти конкретног зависника оправдана је тачно онолико колико и у односу на било коју другу особу, болесну од смртоносне болести, или ону која води криминалан начин живота, или воли екстремне спортове, и уопште у односу на сваку особу. Тим пре, ако су је упозоравали на опасност. То је њен избор, иако погрешан. Штавише, одвајање није одбијање помоћи.

Многи зависници умиру, то је истина, али није тачно да их контрола ближњих спасава! То је само илузија, јер се много пута, у кратким периодима, сваки зависник, а посебно онај који је изгубио контролу над ситуацијом, налази на ивици трагичног исхода, па чак и смрти. Наравно, дешава се да се изненада у близини нађу блиски људи који га спасу (или их зависник само користи). То су само појединачни случајеви. Многи зависници умиру. Као и пацијенти са раком, као и оболели од хипертензије, возачи аутомобила, пешаци, па чак и сасвим здрава деца. Међутим, једно је када људи умиру, а друго је када ми томе доприносимо. Ипак, у случају зависности, заштићивање јесте допринос смрти особе. Главно је то да га наша контрола и спасавање, преузимање одговорности за живот зависника, свеједно не спасава, колико год се трудили. Наша помоћ може бити само помоћ у лечењу, на захтев зависника.

ПРАВОВРЕМЕНА И АДЕКВАТНА ПОМОЋ

Да видимо сада како се то може учинити, када је то могуће помоћи зависнику. Зависна особа се кроз живот котрља низбрдо у психолошком, социјалном, физичком, материјалном смислу и слично. На овом путу он покушава да се сакрије од истине, да сакрије своје пропадање од других и од себе. Међутим, с времена на време, зависник се суочава са очигледним кризама, које нагло погоршавају квалитет његовог живота. То су, на пример, сукоби са чуварима закона, одлуке ближњих да се одвоје (на пример, развод, лишења родитељских права итд), или претње поверилаца, напуштање пријатеља, отпуштање са посла итд. Ове кризне ситуације могу бити тренутак у којем зависник може одлучити да промени свој живот. Због тога, у свакој од ових тешких фаза, као прво, зависник мора у потпуности да увиди, осети последице свог начина живота, укључујући и могуће последице. Друго, блиски људи, ако је могуће, треба да скрену пажњу зависника на оно што се догађа, искрено називајући ствари својим именима. Треће, зависнику треба понудити одговарајућу помоћ или подршку у решавању проблема зависности, као алтернативу будућим негативним последицама (по аналогији са начином на који му се, за почињење кривичног дела изазваног зависничким начином живота, уместо затворске казне, може понудити професионални третман зависности – рехабилитација). Ако зависник не прихвата помоћ, тада ни у ком случају не треба неутралисати последице његовог избора, осим у случајевима очигледне непосредне претње његовом животу. Где постоји очигледна опасност по живот, а где не, моћи ћете то да схватите ако и сами будете тежили својој сопственој адекватности, искрености и здравом разуму, тј. оздрављењу.

„ОДВАЈАЊЕ С ЉУБАВЉУ“

Све раније речено односило се на то ШТА треба учинити, али на крају вам морам рећи КАКО се то може постићи, како ствари довести у ред. Процес преласка са дисфункције и неправилних породичних односа на здраве границе и поделу одговорности назива се „одвајање с љубављу“ и не настаје због спољашње примене онога што сте научили у животу, већ због ваших унутрашњих промена.

Овде бих желео да направим важну напомену. Оно што сам рекао о концепту одвајања, граница, делегирања одговорности и слободе у потпуности се односи не само на породице са зависностима или на интеракцију са другим деструктивним особама. Овај концепт је изузетно важан у било којој породици у односу на одрастајућу децу. Такође, границе, подела одговорности и одвајање важни су у сваком односу, како унутар микро-средине, тако и у било ком колективу и другим социјалним групама. Свака особа може постати инвалид, ако одрасте и не одваја се постепено од породице. Ми наносимо штету било којој особи и себи, у било ком колективу, ако дозволимо тој особи да нарушава наше границе, да их не означавамо или не заштићујемо, или ако желимо и чинимо за особу оно што је она могла и требала да учини сама. То су важни принципи сваке здраве комуникације.

Дакле, морате да схватите следеће – да би овај концепт могао да се примени у животу, а самим тим и да би био користан својим ближњим (не само зависницима), особа мора бити здравог разума, неумољиво искрена према себи и да непрестано ради на својим личним проблемима. Комплексан опоравак од сазависности помоћи ће вам да се одвојите. То је један читав пут који се састоји из малих корака. Немогуће је брзо променити себе, а тим пре је теже променити целу ситуацију. Не тражите превише од себе и не очекујте превише од других. Још боље  – не очекујте ништа од других. Радите на себи.

• Опоравак у анонимним удружењима је први лек за вас. Удружења „Дванаест корака“ су тренутно најуспешнији ресурс помоћи у погледу ефикасности и обима. Учествовање у групама и добијање помоћи су бесплатни. Ово је принципијелно непрофесионални програм заснован на међусобној помоћи и подршци – људи који су прошли и пролазе кроз исте кризе као и остали учесници, деле своје искуство проласка кроз програм опоравка „Дванест корака“, наду и узајамну подршку. Према признању стручњака, ово искуство има неупоредив терапеутски ефекат. То су удружења као што су Ал-Анон (рођаци алкохоличара), Нар-Анон (рођаци зависника од наркотика), АЦА (одрасла деца алкохоличара), Анонимни сазависници (CoDA). Такође се препоручује повремено присуствовање такозваним „отвореним састанцима“ заједница Анонимних наркотика и Анонимних алкохоличара.
• Поред тога, помоћ можете потражити код стручњака – психолога, консултанта специјализованог за терапију зависности. Међутим, мора се имати на уму да нису сви психолози и прави стручњаци за ову тему. Ипак, сазависност је врста зависног мишљења и понашања, па чак и, као што је поменуто на почетку, основа за друге зависности, и неопходно је да стручњак то разуме. Неопходно је обраћати се за помоћ психологу са основним образовањем и квалификацијом за питања зависности. Категорично се не препоручује интеракција са психолозима који у свом раду користе езотеричне, магичне концепте, сумњиве праксе као што су астрологија, нумерологија, неуролингвистичко програмирање, „трансперсонална психологија“, верске праксе итд. У начелу, немојте да због представљених диплома, сертификата и лиценци искључите критичко размишљање, будите на опрезу.
• Постоје програми рехабилитације у дневним центрима за сазависне особе. Обично је то у организацијама које помажу зависницима. То такође може бити врло добар вид помоћи.
• Поред тога, на интернету постоје видео-предавања, али има и пуно лошег материјала и злонамерних садржаја, који би вам се могли свидети на први поглед. Стога ћу именовати неколико стручњака које могу да препоручим са пуном одговорношћу и замолио бих вас да се најпре њих нагледате, наслушате, начитате, а затим, све што наиђе, одмеравајући према стеченом знању. Препоручујем стручњаке Валентину Новикову, Екатерину Савину, Елену Ридалевску, Валентину Москаленко. Такође, препоручујем књиге истих аутора[1]. Погледајте све њихово што нађете. Интернет ће вас упутити на неке друге стручњаке, не верујте им на основу њихове популарности; имајте на уму да оно што треба да знате, већини од вас се неће свидети.
• Послушавши предложени материјал, научићете да проналазите сопствени смисао и циљеве, који нису фиксирани на друге људе, нису зависни од понашања других. Ово можете почети да радите већ данас – почните да се бринете о себи, свом здрављу, одморите се, позовите пријатеље које сте били запоставили, идите у биоскоп, на базен, у планину на пикник, обратите пажњу на ону родбину у породици коју сте можда запоставили због своје концентрације на зависника, бавите се планирањем, хобијима, разонодама које се тичу вашег живота и које сте можда дуго одлагали.

АКО ЗАВИСНИК ТРАЖИ ПОМОЋ

Поменимо на крају нешто што вас сигурно мучи. Ако зависник, ипак, у неком тренутку зажели да промени свој живот и обрати вам се за помоћ.

Прво, покушајте да оцените ниво његове мотивације. Не треба да се задовољавате обећањима зависника. Ако говори на начин: „Променићу то код себе, али дугујеш ми то и то“, или „Пристајем да оставим пиће/наркотике, али нећу нигде ићи да се лечим“ или понуди неке друге одговоре са разним оправдањима, онда му понудите да под тим истим условима оде неко време негде другде да живи одвојено од вас. Морате схватити да, ако је заиста одлучио да промени свој живот, онда ће он сам, пре свега, понудити бар некакав план на који начин мисли да се мења, управо по питању болести зависности, и тражиће помоћ у остваривању плана. Мотивисаност за промену показаће и његова спремност на отворен разговор о својој болести и о томе шта конкретно на овом пољу жели да се промени.

Разумљиво је, али и веома тужно, видети радост ближњих којима пунолетан син даје обећања да ће се ускоро запослити или да је одлучио да се бави спортом. Они у томе виде будуће промене. Све то има исто толико смисла као да он, говорећи о променама, мења фризуру. Ни посао, ни учење, ни везе, ни свадба, ни деца, ни промена места боравка, ништа спољашње неће решити проблеме са унутрашњом болешћу. Само његово активно оздрављање. Зато, не поводите се за његовим обећањима. Постоје две могућности – или опоравак, у чему му се може пружити помоћ, или он не признаје своју болест, што значи да се, по његовом мишљењу, он може сам носити са животом и тада му помоћ није потребна.

Друго, ако је ниво мотивације висок, тада треба да организујете разговор са овим одраслим, од вас одвојеним човеком, зависником, о томе како му ви можете помоћи. Ако жели да иде на рехабилитацију, треба да: 

а) Заједно са њим одлучите где да се лечи;

б) Размислите да ли сте спремни да платите за њега онолико колико треба (чак и до бесплатног центра се мора некако стићи и понети ствари са собом). Нисте обавезни да плаћате за њега, постоје бесплатни ресурси за помоћ, а ако човек заиста то жели, онда му је све на дохват руке – Анонимни алкохоличари, Анонимни наркомани, програми дневне болнице за рехабилитацију у неким градовима. Постоје чак и бесплатни стационарни центри за рехабилитацију, као и групе на Интернету. Овакав начин лечења је сигурно тежи, али не и немогућ. Ако немате новца, онда га немате.

Да напоменем, ако наиђете на запослене у рехабилитационим центрима који вас убеђују да подигнете кредит за плаћање рехабилитације зависника, немојте их слушати и идите одатле. То су људи који негују вашу сазависност у своју корист. То није ваша обавеза! Ако вам је доступан износ, онда разговарајте са зависником и ставите му до знања да ово није само још једна бесплатна услуга, већ помоћ коју је он захтевао. Не чини он вама услугу, већ управо супротно. Добијени новац ће, на овај или онај начин, временом морати да надокнади. Уосталом, тако се разговара са одраслом особом која се обратила за новчану помоћ!

Треће, ако нисте спремни да платите за зависника или је он предложио план опоравка без стационарног центра и тражи да му обезбедите кров над главом и храну док буде радио на себи, онда морате да склопите неку врсту договора и пажљиво о свему да се договорите. Прво, то треба да буде привремено решење; друго, да буде по вашим правилима (до колико сати увече треба да се враћа кући, шта може да узима из куће, а шта не, шта може да ради, а шта не итд); треће, имате право на своју безбедност, што значи да можете, док живи у вашој кући, проверити има ли дроге и алкохола у организму; четврто, у случају рецидива или систематског кршења утврђених правила, обавезно морате поново да се дистанцирате и ускратите сваку подршку. То је ваша обавеза, између осталог, и према самом зависнику. Позовите консултанта да би вам помогао да склопите сличан породични договор.

Четврто,ако је ваш ближњи зависник почео мало по мало да мења свој живот, НИ У КОМ СЛУЧАЈУ НЕ ЗАПОСТАВЉАЈТЕ СВОЈЕ ОЗДРАВЉЕЊЕ! Напротив, додатно се ангажујте, активирајте се још више неко време по плану оздрављења, радите кораке, идите на групе, прихватите се служења, помажите новима у програму. Ово вам практично гарантује да ћете потпуно живети свој живот. Запамтите да само живећи свој живот можете бити ефикасни, што значи и корисни.

П.С.

На крају ћу навести неколико цитата стручњака који су много помогли у превазилажењу зависности, помагању породицама зависника и ширењу професионализма у овој области.

Мариа Косукхина (клинички психолог, специјалиста за проблеме зависности): „1. Родитељи који оздрављају од сазависности, пре свега, морају престати да доживљавају ближње зависнике као децу. Ово је један од првих принципа одвајања од зависника. 2. Одрасла особа не само да није дете, већ није ни ствар, ни пакет који се може „покупити“, „послати“, „узети“ итд. 3. Опоравак од сазависности, начелно, представља престанак контролисања и давање зависнику могућности да управља сопственим животом.“

Екатерина Савина (психолог, специјалиста за проблеме зависности): „Ако постоје границе, онда је могуће волети и бити вољен. Због тога вреди да престанемо да их контролишемо, да престанемо да им се мешамо у живот, да престанемо да их надгледамо и престанемо да захтевамо од њих оно што мислимо да је неопходно. То вреди ту цену изгубљеног права да им се мешамо у њихов живот, поштујући њихове границе и штитећи наше властите. Живећи са здравим границама, ја не играм улогу, ја живим свој живот, спасавам себе, а истовремено спасавам и друге људе, јер и они имају прилику да живе свој живот. И тада не дозвољавам насиље са моје стране ни према себи, ни са његове стране, ни према њему “.

Валентина Новикова (клинички психолог, специјалиста за проблеме зависности): „Трезвена, зрела, независна особа одговорна је за себе – и бира шта ће рећи, учинити и осећати у датом тренутку. Штавише, она зна да су слобода избора и одговорност за овај избор – две стране медаље, и ако се одлучите за нешто, будите љубазни да предвидите последице и у случају погрешног избора платите своје рачуне, без пребацивања одговорности на било кога другог.“

А сада размислите о следећој ситуацији: Налазећи се закључани у кући која гори, да ли ћете размишљати о томе како ћете изгледати у очима својих пријатеља или шта ће рећи они на послу??? Не, викаћете, вриштати, звати упомоћ! Нећете размишљати да ли је то пристојно или не – јер ће свака ћелија вашег задиханог тела знати да сте немоћни, да не можете сами да се спасете, погинућете ако вам не прискоче у помоћ. И само ако целим вашим бићем завапите за помоћ – наћи ће вас у огњу, чуће се ваш вапај, бићете спасени. Исто је и са зависношћу која вашу породицу прождире попут огња. Пре свега, морате се ослободити илузија и искрено себи признати: „Ја не контролишем ситуацију. Налазим се у кући која гори“. А тек онда, кад признамо да смо у невољи и да смо немоћни пред њом, коначно ће се десити нешто важно – у човеку као да се „ослобађа простор“ отворен за помоћ од људи и Бога“.

Ева Воидилло-Осиатинска (психијатар, психотерапеут, специјалиста за болести зависности): „Када радимо са породицама, фокусирамо се на помоћ рођацима зависника да се брину о себи, а не о зависницима. Суштински део помоћи су такође едукативне активности и све врсте обука, што доводи до тога да људи науче да преузимају одговорност за своје емоције, да изражавају осећања не вређајући друге, а такође да брину о својим потребама, узимајући у обзир потребе својих ближњих. У оквиру програма за породице, одрасли се такође уче да граде породичне односе засноване на поштовању достојанства себе и других, помаже им се да стекну способност преговарања и проналажења компромиса – то јест, уче се свему оном што из различитих разлога ови људи нису могли да се науче од родитеља.

Денис Злобин,

саветник за зависност,

породични саветник за превенцију зависничког понашања

---

[1] Преведене су неке од књига Екатерине Савине („Ја га волим“, „Духовном жеђу морен“, „Радна свеска – Кораци“ и Валентине Москаленко (Зависност – породична болест, која чека издавача)

https://trezvenie.kz/about-us/life-fund/obuchenie/385-cozdanie-motivatsionnykh-uslovij-v-seme-zavisimogo