„Понекад смо љути на неког ко нам је важан. Понекад немамо прилике да то разрешимо са њима. Можда су изашли из нашег живота или су можда преминули. Ово нас је можда мучило јер смо осећали кривицу и стид. Али морамо имати у виду то да су људи понекад желели да се наљутимо на њих. Желели су да постоји раздор између нас. То је био њихов начин да се забарикадирају од нас. На тај начин су избегавали рањивост. Понекад право питање не лежи у конфликту, него у сврси којој је конфликт послужио. Понекад је конфликт само њихов начин да се сакрију од љубави. Желели су да се наљутите на њих, јер им је то било лакше него блискост. Kонфликт није увек онакав како нам на први поглед делује.“
1. Имајте пуно поверење у зависника да он зна свој пут опоравка.
Ово је само његов пут, не упоређујте његове поступке са поступцима других људи који оздрављају – свако (укључујући и вас) има свој индивидуални пут опоравка. Ви, као сазависник који оздравља, не можете да разумете његов пут. Ни на који начин не контролишите његове поступке у вези са посећивањима састанака НА, писања корака, комуникације са спонзором, читања литературе НА и др. – то није ваша ствар. Бавите се својим оздрављењем и разговарајте са својим спонзором о својим страховима.
2. Трудите се да се не мешате (ни питањима ни саветима) у личне ствари зависника, чиме му пружате прилику да стекне сопствено искуство – искуство нових односа зависника у опоравку с реалним животом.
3. Трудите се да не постављате питања зависнику о било чему што се тиче његовог процеса опоравка, као ни о његовим личним делима.
Минесотски модел, као начин помоћи зависницима, почео је да се обликује у Сједињеним Америчким Државама у Минесоти, крајем 1940-их, у време када је ситуација са алкохолом и наркотицима у земљи постала веома критична. У оквиру овог модела, покушано је комбиновање програма „12 корака“ и достигнућа психологије, психијатрије, социологије и других наука. За овај модел је карактеан индивидуални приступ пацијенту, укључивање целе породице у процес опоравка и укључивање стручњака из редова оних који „оздрављају“, такозваних „консултаната за хемијску зависност“.
„Жеља је у својој суштини нешто пролазно и често проистиче из привремених и краткотрајних мотива, зато су покушаји да је побудимо обично узалудни. Мотивација је нешто друго. Наравно, једна од компоненти мотивације је нека врста „жеље“, али због њене друге компоненте – „сопственог интереса“, „користи“ или задовољства због успеха – мотивација је много јача од саме жеље, а пацијент се према њој односи озбиљније… Још један елемент игра важну улогу у мотивацији – спремност на акцију, којa може и да уопште не буде присутнa код обичне „жеље“. Можемо рећи да је мотивација активна жеља, нешто попут „обавезне жеље“ или нека врста „самообавезе“.
„Опоравак од зависности“ – Ева Војдило-Осјатинска
Како помоћи особи да пожели да се промени?
(Материјал са семинарa за рођаке зависника и стручњаке за помоћ зависницима.)
За почетак бих желео да дефинишем оквире изложеног материјала.
1. Желим да вас упозорим да понекад говорим и тешке ствари – пошто ово читате, желите да чујете мишљење стручњака, мишљење о озбиљном проблему, што значи да вас нећу смиравати и успављивати. Поред тога, у оквиру једног чланка не постоји могућност да се размотре хиљаде детаља за појединачне ситуације, а у овде разматраним питањима не постоје обрасци који се механички могу применити на било коју ситуацију. Стога ћу покушати да говорим о вектору, о концепту, о ономе што је непроменљиво, без обзира на ситуацију, а много тога може изгледати жестоко и оштро.
Познај себе 