Месечне архиве: новембар 2020

Како рећи „не“ – Типологија „одбијања“

  1. Одбијање као прихватање. Особа се у основи слаже са предлогом, али се из различитих разлога не слаже да то учини одмах (формално одбијање попут: „Да ли желите да попијете чај?“ – „Хвала, али не бих да вас узнемиравам“ или „Хвала, сада журим“ или „Идемо сутра у позориште?“ – „Са задовољством, али сутра имам изборни предмет.“)
  2. Одбијање као обећање. Особа се у принципу слаже са предлогом, али га тренутно не може прихватити. Овом опцијом се избегава конфликт. На пример: „Молим те, изнеси смеће“ – „У реду, изнећу га чим завршим домаћи задатак.“
  3. Одбијање као алтернатива. Овај облик одбијања не утиче на осећања предлагача и омогућава давање алтернативног предлога. „Хоћемо ли сутра на базен? „Не, не волим пливање. Боље прошетајмо шумом“.
  4. Одбијање као неслагање. Обично је усмерено на сам предлог или предлагача. Особа јасно ставља до знања да се ни под којим околностима неће сложити. Овде могу бити погођена лична осећања предлагача, може се увредити. Међутим, ова опција драстично смањује вероватноћу добијања нежељене понуде у будућности. „Да ли могу да оставим код вас неке ствари?“ – „Не, не желим да одговарам за ваше ствари“ или „Хајде да побегнемо са последњег часа?“ – „Не, остаћу – желим да поправим оцену.“
    Или можете да не објашњавате разлог свог одбијања: „Дај ми твој телефон да одиграм једну игрицу“ – „Не дам.“
  5. Одбијање као сукоб (конфликт). То је крајња опција одбијања. По форми агресивно, може садржати претњу. Ефикасно је у случају грубог негативног спољашњег притиска. „Ако наставиш да инсистираш, мораћу да престанем да комуницирам с тобом.

Типологија „одбијања“ по А.Г. Макеевој

Вера Чехова – Лудолф Мјуллер

На крају драме „Галеб“, на растанку са некада вољеним Треплевом, Нина, главни лик, каже: „Сад знам, разумем Костја, да у нашем послу није битно играмо ли на сцени или пишемо, није главна слава, ни сјај, ни оно о чему сам сањала, већ умети трпети. Умети носити свој крст и веровати. Ја верујем, и мене не боли много, и кад размишљам о свом позиву не бојим се живота“. Треплев јој одговара („тужно“): „Пронашли сте пут, знате куда идете, а ја још увек јурим у хаосу снова и слика, не знајући ради чега и коме је то потребно. Не верујем и не знам које је моје призвање“.
Овде се Чехов користи са три појма, иако међусобно повезана они, ипак, они не значе исто: вера, трпљење и призив.
Реч „трпети“ у овом случају треба разликовати од „страдати“, „патити“.
Патња значи физичко или ментално стање које нам се дешава без нашег учешћа. Трпети значи подносити патњу на начин који је описан код јеванђелиста Луке (Лука 14:27) .

Наставите са читањем

Молба

Молба (прозба) је један веома суптилан психолошки „организам“ који захтева дуго и деликатно педагошко обликовање у детињству. У овом су организму спајени у семантичко јединство нада и поверење, смирење и достојанство, искреност и самоспознаја, поштовање и вера, унутрашња потреба и слобода.

Ако само један од ових „органа“ изађе из строја, молба се претвара у своју супротност. Без наде, човек уопште не моли; без поверења он не моли другог, већ га тестира; без смирења не моли, већ захтева; без достојанства не моли, већ мољака; без схватања о унутрашњој неопходности онога што моли, о својој потреби за тим – не моли, већ тера каприц; без вере у несебичност другог – нуди трампу; без поштовања његове искрености – нуди мито; без признања његове слободе – лукаво манипулише или грубо уцењује.

Фјодор Ефимович Васиљук

Трка

За викенд сам трчао дуж Воробјовског насипа. Тридесет метара испред мене је жовахно трчало мршаво девојче. Почела је да тражи нешто по џеповима спортске јакне, и одједном су из џепа полетели неки папири на све стране. Она то није приметила, трчала је даље.
Додао сам гас, видим – новчанице пресавијене на пола. Не нешто много, можда око хиљаду – две. Добро је што нема ветра. Спретно сам их сакупио све и кренуо напред да сустигнем девојку. Када се растојање међу нама повећало, а ја се поштено задихао, почео сам да вичем: „Девојко, сачекај!!!“
Због мог дисања, глас ми је звучао некако злослутно и привукао је пажњу пролазника, неки су изгледали уплашили, неки збуњени.
А тркачица се није ни окренуо. Схватио сам да носи слушалице.

Наставите са читањем

Опседнута девојка. Ретке фотографије и њена историја

Веома необично лице, зар не?  По једној из верзија, та опседнута демонима девојка истовремено је постала светитељка.
На основу истинитих догађаја у вези са девојком Анелизе Михел, (21 септембра 1952 — 1 јула 1976.) снимљен је филм „Егзорцизам Емили Роуз.

 

Део обреда изгнања демона је био снимљен на камеру и ти су записи касније били демонстрирани на суду. У отвореном доступу су документоване фотографије.

Уопште, обреди егзорцизма (изгнање демона) се све до сада практикуеје и код католика и православних. Али  чак ни код свештеника нема сагласности о тој теми. Неки од њих заступају чисто медицинску тачку гледишта, неки говоре о феномену опседнутости демонима, но већина њих немају јасног мишљења и избегавају да се упетљавају у такве случајеве. Међутим, постоје свештеници који се специјализују по даном питању и, ако себи поставите за циљ, такви свештеници се могу наћи.
Препуручујем да погледате споменути филм, тамо се даје и мишљења оних који сматрају да је то чисто психијатријски, медицински феномен, и тачка гледишта оних што сматрају да случаји опседнутости демонима излазе из оквира компетенције науке. У целини, филм је биографски и одговара историјским фактима који су познати о Аннелизи Михел (у филму је зову Емили Роуз). Наставите са читањем

Религија vs психотерапија. Да ли је могућа синтеза?

Од аутора: Инспирисано личним искуством поклоничког путовања и насталих унутрашњих промена.

Околности су се сложиле тако да сам пре извесног времена, тада сам већ била практикујући психотерапеут, отишла на поклоничко путовање, хришћанску ескурзију по светим местима Русије.
Никада нисам била велики верник, у цркву сам ишла веома ретко, чак ни молитву Оче наш нисам знала сву напамет, већ само првих неколико речи.
Али у том периоду мог живота је код мене наступила криза, мучио ме је губитак смисла живота, кривица за смрт недавно преминуле вољене особе, и већи део мог живот ми је изгледао као узалуд протраћен. Уз све то, догодио ми се и лични женски неуспех, који ме је сасвим докрајчио. И самом психотерапеуту је била потребна помоћ. Ситуација, наравно, није претила самоубиством, али не мери се само тиме дубина кризе?

Наставите са читањем