Апсолутни услов љубави – отвореност

Апсолутни услов љубави јесте отвореност; у идеалном случају – узајамна, али понекад је отвореност једне особе која воли таква да је довољна за двоје. Отвореност нам се може чинити застрашујућа. Бити отворен значи постати рањив; када си отворен тада твоја радост и бол умногом зависе од друге особе. И то се може учинити само ако имамо довољно вере у другу особу…
Као прво, оне основне вере у човека, дубоког уверење да у свакој особи постоје светлост, истина и бескрајне креативне могућности; да ако му помогнете, подржите га, надахнете ли га, хаос који нас често плаши у човеку може да роди звезду. Такво увереност јесте убеђеност да у човеку постоји светлост, да постоји истина и да она може да победи. И нема наивности у овој убеђености, у овој вери; она расте са искуством, које се заснива на знању о себи и на знању о животу и људима.

Оправдање Бога

 

Желео бих да са пријатељима, на страницама ФБ-а, поделим једну историју која ми се догодила пре пет година, али која је оставила дубок траг у мом сећању и души. Управо јуче, за обедом у нашој цркви, поново је покренута била тема природе зла, страдања у овом свету и Божјег односа према овој патњи. Где је Он? – нимало лако питање. О томе је много написано, много разних углова, много размишљања. Добро је и лако говорити на ту тему када је с вама све у реду, када је код вас тихо и мирно. Али ако сте болесни и ако се зло дотакло вас? Како онда бити? Шта ћете изабрати? И уопште, хоћете ли било шта изабрати или ћете полудети? Постоји сјајан чланак о. Георгија Чистјакова „Силазак у ад“, написано тамо бих за себе могао назвати – кредо Александра Константинова. Бог који је описан у том чланку и јесте Бог у кога ја верујем. Али сада не желим да говорим о чланку, већ желим да поделим са вама своју историју, и молим вас не судите строго. Можете ме чак сматрати у тренутку као не сасвим адекватног – то је ваше право, можете и критиковати, пријатељи, не желим да вам одузмом то право, али ово је био реалан догађај и сећање на њега још увек живи у мени.
Па да почнем. Као што рекох, то се догодило пре пет година, не знам зашто се то догодило, али у том време су се пред мојим очима, мојим осећањима, одиграли неки важни догађаји који су ме веома снажно потресли.

Питање смрити и живота – Ирвин Јалом

Синоћ сам се чудом нашао на Zoom видео конференцији – интервју је давао Ирвин Иалом, познати психијатар, психотерапеут и писац, заслужни професор на Универзитету Станфорд. Интервју у организацији једне холандске образовне институције, позиву је присуствовало 5000 професионалаца из целог света.

Попут истинског научника, Јалом иде у својим истраживањима до краја. Тренутно има 89 година, не тако давно је чудом преживео снажан срчани удар миокарда, спокојно говори о сопственој смрти настављајући да ради са клијентима и пише своју следећу књигу. Пре годину дана је сахранио супругу коју је упознао када је имао петнаест година. Последњих месеци њеног живота били су апсолутно нераздвојни и заједно су писали Њихову књигу. Наизменично пишући поглавља о томе како она и он доживљавају њен предстојећи одлазак. Као што је Ирвин јуче рекао на састанку: „књигу смо назвали „А Matter of Death and Life“, парафразирајући познату енглеску фразу А Matter of Life and Death – питање живота и смрти, пошто књига говори о њеној смрти и мом животу“.