Игнорисање осећања као социјално одобрен начин самоубиства

(Ово је један ранији текст са мањим исправкама)

Када игноришете ваша осећања, ви игноришете себе. Зашто? Зато што се човек састоји од осећања. Ви сваки дан осећате да те и те емоције утичу на доношење одлука у вашем животу. То је та покретачка сила која стоји иза сваког вашег корака. Игнорисати своја осећања – исто је као и одрицати дисање, одрицати свој живот.

Најтужније је то, што се људи не рађају с таквим умећем, деца слободно изражавају радост, тугу, страх или незадовољство. И вама просто у тамо неком мементу говоре да не би требали да осећате то што тренутно осећате, да сте „просто“ сувише осетљиви, да само нешто „измишљате“, причињава вам се. У том моменту они ваша осећања игноришу, осуђују вас. И тако постепено почињете да верујете, да вам се „чини“ да осећате, постајете „удобан“ представник друштва, престајете да штитите своје границе када их нарушавају и наносе вам бол, више не вриштите када вас психички унизе или погазе. Ваша осећања у том моменту нису идентификована. А ако, не дао Бог, будете протествовали и говорили о своојим осећањима (преживаљавањима), осудиће вас, назваће вас „слабићем“, зато што се то сматра неприличним, нешто горе него ли разголитити се пред људима.

То представља фундаментални проблем насиља – не обраћање пажње на осећања. Када ваша осећања не признају, вас искоришћавају као ствар. А игнорисање својих сопствених осећања јесте – насиље горе од свих. Правити се као да се ништа није десило, одрицати свој бол, убијати способност да осећамо – значи не живети свој живот.

Када вас приучавају да не осећате (на безосећајност), насилно вас принуђују на обесцењивање својих сопствених преживљавања. То буквално своди с ума – сам факт да осећате је реалан и стваран, а вама говоре да то не постоји. И што је психа осетљивија то снажнија преживљавања она трпи. Игнорисање ваше реалности руши вашу самоувереност, а она опет руши ваш осећај личне вредности. То може да постане најстрашнији преступ који неки човек можа да учини против другог, а да притом није ни палцом мрднуо. То се чак и не сматра за нешто противзаконито или неморално. Физичко насиље – је нешто ужасно, али тело ће се исцелити, а одрицање осећања, „убиство душе“ – то је прекршај против човечности, а да притом и не представља нарушавање закона.

Одричући дан за даном своју реалност и своја осећања, живећи као да се ништа није догодило, ви издајете своје биће (суштину). Да, с вама је комфортно, с вама се може радити што угодно, али задајте себи питање – да ли је вама комфортно када дозвољавате другом да вам диктира како ви треба да се осећате? То није слабост, признати другом своја преживљавања. На самом делу, само снажан човек може да се сретне с интензивним осећањем, да га свесно прихвати, проживи, проконтролише и искористи у виду ресурса, који ће му побољшати квалитет живота.

психолог Елена Ракитова

Свесно испратити своја осећања, пројаснити узрок њиховог појављивања, и искористити их да би даље дејствовао, захтева истинску храброст. Дозволите себи да проживите то што осећате и не губите сувише времена на оне који се још увек боје суза.

https://www.b17.ru/article/55073/

4 thoughts on “Игнорисање осећања као социјално одобрен начин самоубиства

  1. Мург Аутор чланка

    Поздрав Срђане. Не знам шта ви подразумевате под „интеграцијом потиснутих осећања“. У последња два пасуса се могу наслутити неке препоруке, мада их аутор не даје изричито.

    Свиђа ми се

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.