ЧУВАЈТЕ БЛИСКОСТ НА СВИМ НИВОИМА

Из нове књиге „Како преживети растанак“

Права љубав не нестаје у потпуности. Она је попут Сунца – час се сакрије, час се поново појави. Тачније, она прелази на нови ниво.

Неопходно је помагати јој да се врати, константно додавати дрвца у ватру љубави: праштати, излазити у сусрет другом без обзира на све. Трудитe се да дистанца између вас не расте. Чим приметите и најмању хладноћу у односима, одмах се потрудите да кренете у сусрет другом, да загревате ваша осећања. Да сами тражите помирење не мислећи о томе ко је крив.

Треба чувати блискост на свим нивоима – на физичком, на душевном и на духовном. На физичком нивоу важно је одржавати тактилне контакте. У љутитом стању човек је веома напет. Та напетост се може одстранити обичним загрљајем, нежним додиром. Приђете и кажете: „Сунце моје“ – и нежном речју, вербалним контактом сте одстранили део напетости. Нарочито снажно оружје против наше сујете су три чаробне речи – „опрости“, „молим те“ и „хвала“. Ако је то још праћено додиром – отуђеност је прекинута.

Једанпут сам у возу обратила пажњу на то како је једна жена комуницирала са својим синчићем. Она је у њему видела личност и разговарала је са њим као са одраслoм особом. Он је, као и свако дете, постављао гомилу питања, а она му је одговарала: „Извини, сине, видиш како је бучно у вагону, ништа те не чујем.“ Или: „Сине, устани, молим те, овде излазимо.“ Кратко смо путовали заједно, свега две станице, али за то време је била видна култура комуникације! Нажалост, код нас чешће бива супротно.

Трећи, духовни ниво односа чини молитва. Када нас обузимају емоције против другог човека, ми, пре свега, треба да победимо зло у себи и ту нам помаже молитва.

Главно питање је – одакле се јавља та хладноћа? Отуд, што ми не умемо да изразимо своја осећања. Немамо културу комуникације. Ако ти се нешто није допало на другом човеку, не плаши се да то изразиш, не скупљај у себи незадовољство.

Верности нема без поверења. У једном од европских језика, чини ми се, у норвешком, постоји једна иста реч за означавање појмова „веран“ и „снажан“. Поверење једног према другом нас чини снажнима и храбрима. Ми не треба да се плашимо да једни другима кажемо: „Знаш, мени је веома непријатно што си тако поступио са мном.“ Треба умети деликатно рећи: „Боле ме такве ствари!“ Јер, други човек често и не слути да нас нешто боли. А када ми то говоримо, укључује се механизам саосећања и човек нам излази у сусрет. Он је мислио да си ти снажан и да те може оптеретити још и још; а сада почиње да схвата да си слаб и учи се да размишља о твојим осећањима. А ти тако схваташ да му можеш веровати: показаћеш му своја осећања и он ће те разумети.

Уместо тога, ми се у сличним ситуацијама најчешће љутимо: „Ти си тако грозан!“, јер не верујемо човеку и не очекујемо разумевање. Или трпимо, скупљамо у себи, чекамо када ће све то негативно прокуљати из нас.

Уопште, ми чешће говоримо о ономе што мислимо него о ономе што осећамо. И то ствара дистанцу, отуђеност између људи. А између најближих људи треба да постоји такво поверење да се ми не плашимо говорити о својим осећањима. Тиме блиски људи постају још ближи. Када с неким поделите нешто скривено, ви постајете своји. Ви почињете да разумете једно друго, сукоби су све ређи и ређи. Ви постајете јачи и заједно растете.

Ни ја то нисам лако научила. Једном сам код неког светог оца прочитала да приликом сваке увреде треба говорити „опрости“. И када ми је било непријатно, кад сам била увређена, попут папагаја сам бескрајно понављала: „Опрости!“, „Опрости!“ А сада могу да кажем шта ми се не допада. Како другачије? То су моји ближњи! И исто тако могу издржати сваки емотивни набој с њихове стране, они такође знају да ћу их схватити. Ја разумем да њихове емоције није изазвана нашим односом, већ да их, можда, нешто боли, брине, можда имају неки проблем на послу или у односима са неким другим. Они знају да мени могу рећи апсолутно све! И чак, опростићете, могу некога тамо и да испсују. Раније сам некако моралисала у тим ситуацијама: „Како можеш то да кажеш, то није лепо!“ И разговор не би имао смисла. А сада схватам да је човеку потребно да избаци управо оно што му лежи на души. Коме другом да се обрати тако?

психолог Ирина Рахимова

Ово се не односи само на супруга, него и на децу. Ако их не будемо слушали са саосећањем, они ће своје емоције исказивати неком другом. Ако ипак желиш да кажеш да човек није у праву поводом нечега, боље му кажи касније – тада ће све имати више ефекта. Ако си достигао ниво разумевања људи, онда ће и они тебе разумети и делити с тобом своје вредности и убеђења. Они никада неће заборавити да си их подржао и схватио у тренуцима када су оштро осећали своју слабост, када им је било лоше.

 

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.