Псовке као последица недостатка самопоуздања

Из књиге „ЊЕГОВАЊЕ САОСЕЋАЊА“ – Александра КолмановскогПочињући разговор о псовкама, прецизираћемо да не говоримо о оним људима којима се једанпут у години деси да опсују „за себе“, већ о онима који свој свакодневни говор употпуњавају псовкама. Такви људи се видно разликују од оних који не псују. Који су то психолошки узроци псовања?

– Те психолошке узроке је лако схватити на основу нашег свакодневног искуства. Шта је псовка као језичка појава? То су табуиране речи у неком језику, тј. речи које је забрањено користити. Изгледа нам чудно: зашто постоје речи којима је забрањено служити се? Ако мало боље размислимо о овој противречности, постаје јасно да су оне потребне да би се показало како ја рушим те културне баријере, ја их не признајем. Погледајте како сам моћан, снажан, како сам независан!

Може се рећи да је псовање код људи аналогно рикању код животиња, инструмент који регулише односе – и једно и друго су сигнали којима се упозорава: „Ја сам у опасности!“

Људи чешће псују када имају наглашену потребу за заштитом и самопотврђивањем. Псовка није одраз некултуре или претеране снаге. Напротив, то је грч због недостатка самопоуздања, то је стање у којем човек нарочито енергично прибегава својим спољашњим атрибутима. Једноставно речено, што су људи више уплашени, то више псују!

Уплашени можемо бити из различитих разлога. Из анализа „црних кутија“ познато је да последње што пилоти изговоре, схвативши неизбежност смрти, није „крај је“ већ псовка с аналогним значењем.

Ако питате за оне људе који псују, чини се, без икаквог видљивог разлога, у том случају узрок је други страх, који заиста не виде и не схватају чак ни сами „псовачи“, али који је такође јак. То је страх од несамодовољности, подсвесни страх који говори: „Ја сам лош и чека ме казна за то.“

Постоји и друга претпоставка о томе зашто људи псују: због „лошег примера“, од којег сви родитељи желе да заштите своју децу. Чини им се да, ако дете чује „много нових речи“ од пријатеља, пожелеће да га имитира, па ће и само почети да псује.

То је површно размишљање, јер примери псовања (и било ког другог облика агресије) су доступни мање-више свој деци и омладини на свету. Али такав пример не следе сви на исти начин и нису му сви једнако потчињени. Са великим ентузијазмом га следе људи којима недостаје самопоуздања. Што се човек осећа мање самодовољан, већа је жеља за таквим истицањем.

Да, постоје потпуно другачији примери истицања, како бити кул и самодовољан. Постоје интелигентни, паметни људи који су кул. Зашто од свих примера истицања будући псовачи бирају баш такав начин истицања?

– Њима је истицање важно управо као спољашња физичка заштита. Јер се плаше!

Вратимо се још једном на природу псовања. Какав утисак на нас оставља такав језик? Пре свега, утисак агресивности. Од псовке до ударца је много ближе него нпр. од фразе: „Баш си ме изненадио!“ И зато уплашени људи тако енергично псују. Као да кажу: „Не дирај ме, још мало и ударићу те!“ Зато и за децу која се осећају незаштићено и којима се „заслужено“ лоше обраћају, псовање представља веома примамљив штит.

А можемо ли претпоставити да на псовање утичу и други фактори, као на пример недостатак фонда речи? Човек не зна како да искаже своју мисао или емоцију и зато прибегава таквом изражавању. Је ли могућа таква веза: човек није довољно начитан и зато не поседује довољно средстава изражавања?

– Не, не постоји таква директна веза. Ако психолошки очуваном човеку недостаје фонд речи како би исказао неку суптилну емоцију или описао неку нову ситуацију, код њега се могу појавити потешкоће, може почети замуцкивати, али он неће имати потребу да псује. Тим пре што псовке попуњавају емоционалну празнину, а не смисаону, тј. оне не помажу саговорнику да боље схвати о чему се тачно говори.

У суштини, веза између некултуре и псовања постоји, али она није директна него, такорећи, посредна. Недостатак речи за исказивање тих финијих ствари и осећања јавља се због тога што дете те речи једноставно није имало прилике да чује. То су деца у чијој се породици углавном говорило о конкретним материјално-економским темама. „Додај ми со. Касно је. Колико пута треба да ти поновим.“ А разговора о суптилнијим осећањима није било, нити радовања лепом, ни саосећања са туђом несрећом. Значи да се у тој породици није говорило ни о осећањима тог детета, ни о том шта он преживљава. Тако се код детета формира недостатак самопоуздања, осећај да га не прихватају, који га касније подстиче да се „штити“ псовкама.

– Да ли је проблем лошег утицаја средине на психолошком и моралном плану, или то што сама та средина употребљава псовке што делује као зараза?

– То је једна те иста ствар. Споља може изгледати да отац псује, комшија псује па зато и наш пацијент псује. Али то није инфекција која се преноси ваздухом. Ова „инфекција“ се преноси на други начин. Ако отац псује, значи да код њега постоји појачана агресивност (а то је, како што смо већ установили, страх). А то опет значи да отац нема довољно разумевања, да се неће трудити да проникне у осећања свог детета, па чак ни жене. Зато ће се дете осећати незаштићено и уплашено и због тога ће имати потребу да псује.

– Како навика псовања утиче на способност човека да одржава блиске и дугорочне односе са драгим људима?

– Веома утиче, али не само псовање већ његови узроци. Исти ти психолошки узроци који провоцирају псовање такође кваре човекове односе са околином.

Близак контакт подразумева комуникацију у којој ми истински учествујемо. Када се истински приближавамо нашем ближњем, када разумемо њихова осећања, када се фокусирамо на њихову ситуацију. Када више слушамо него што сами говоримо.

Ако погледате ствари из тог угла, одмах ћете видети да саосећајни људи много мање псују од оних чије саосећање остаје на нивоу апстракције. Нећете наћи човека који уме да слуша и да се усредсреди на саговорника, а да при томе енергично псује. То су две различите појаве.

Дакле, човек који псује, у ствари, има тешкоће у успостављању блиских односа?

– Да. Не зато што псује, већ из истог разлога због којег и псује: због недостатка самопоуздања. Због тога он псује и због тога је мање укључен у живот другог. Његов сопствени психолошки дискомфор[1] је толико велики да му не дозвољава да се фокусира на дискомфор другог човека. Псовање као језички проблем одражава проблем његовог менталитета. Веома ретко се дешава да човек псује док некоме нуди помоћ. По правилу, псовке прате одбијање помоћи: „Носи се ти…“. Човек који псује је у првом реду негативан за околину, за укућане.

Постоји и друга страна овог проблема. Животни став човека који често псује сличан је ставу боксера. А треба рећи да људи воле или не воле код себе исте оне ствари које воле или не воле код других. Зато боксер подсвесно не воли себе. Он, по речима психолога, има негативно самоприхватање. Јер нико од нас, ни интелектуалци ни изразити псовачи, нико не воли партнера који стоји испред њега у боксерској пози. И зато, када човек живи у таквој пози, код њега се развија аутоимуна агресивност, он сам себе не воли.

Код нас постоји обичај да се жене на неки начин штите од псовки. Када неко псује, говоре му: Шта то причаш, овде има жена и деце!Можете ли то објаснити са психолошког аспекта?

– Мени се чини да ту постоје два разлога. Први је тај што псовка заиста представља неку увертиру у тучу, сукоб, физички контакт. А жене и деца се први евакуишу из таквих ситуација. Други узрок се крије у томе што псовке у 90% случајева садрже сексуалне алузије.

Данас видимо да се младе девојке често не устручавају да и саме псују. Како то коментаришете?

– Не могу прецизно рећи с чим је то повезано, али имам две претпоставке. Према једној од њих, то је логична последица феминизма као правца који је, по мом мишљењу, погубан за културу и психу човека.

Друго објашњење се односи на то да псовке данас прожимају целокупну културу, језик, укључујући и јавне наступе у знатно већој мери него што је то било пре 15-20 година. И, ако је исправна наша логика која каже да уплашени људу псују, онда је то резултат великих и наглих социјалних промена због којих је огромна маса људи данас уплашена. Стари животни принципи, на које смо били навикли, одбачени су, а нови не само да нису формирани него их нема ни на видику. И људи су изгубљени, те стога осећају наглашену потребу за самопотврђивањем.

Постоје различити начини да човек задовољи своје потребе. Неки од њих су здрави, а неки не. Псовка је један од начина задовољења потребе за заштитом и самопотврђивањем. И шта се тада дешава са том његовом потребом?

– Ништа добро. То је наркотик, а не витамин Ц.

Успут, реч наркотик нам се уклапа у контекст следећег питања: како се одвикнути од псовања? Знамо да је одвикавање од наркотика веома тешко и сви смо сретали људе који су некада псовали, а сада уместо псовки користе неке друге, чудне изразе, што у ствари представљају скраћени облик псовки. Гледаш га, озбиљан, одрастао човек, и чим почне да употребљава такве изразе, слика о њему се мења. Зашто им је тешко одвићи се и почети говорити нормално?

– Ви наводите пример чисто механичког избегавања псовке. Механичког, не садржинског. Дакле, човек је схватио да је боље да не псује и почиње да се бори с тиме на нивоу лексике, а не на нивоу узрока. Тада се неизбежно појављују различити еуфемизми, овакви или онакви. Понекад ти еуфемизми изгледају комично, а некад потпуно културно. На пример, човек почиње стално говорити „кобајаги“.

У чему се састоји садржинска борба против псовки као наркотика? То је заиста добро поређење. Док год наркоман не нађе, не напипа оно истински садржајно на чему ће радити, никакве хемијске нити медицинске мере неће дати дугорочне резултате. Он ће се брзо враћати на старо. И код псовки је иста ствар. Као што су настале због незадовољства собом, тако се тај негатив и одстрањује, тражењем начина како да будемо задовољни собом.

Пре свега, реч је о развијању сопствене саосећајности, навике фокусирања на другог човека који се појавио у видном пољу, укључености у његов живот. То је тешко. Што је више човек истрошен, то му је теже, али у превазилажењу те тешкоће се налази његово спасење.

Хајде да покушамо ставити себе у улогу тог човека. Он се држао за псовке као за неки штит од спољашњег света, био је попут склупчаног јежа. И одједном је збацио те иглице и осећа се го и незаштићен. Вероватно је уплашен: „Како ћу без псовки? Свако може да ме увреди.“ Како ће му саосећајност и укљученост у живот другог помоћи да промени однос према људима, да осети да они нису претња већ да, напротив, имају потребу за његовим разумевањем, заштитом и слично?

– Ваше сумње су оправдане. Значи, не треба почињати тако што ће снагом воље човек да држи себе за гушу и спречава псовке. То би таквом човеку било страшно и практично не би имао снаге. Он за почетак треба да, још док се одвикава од псовања, почне мисаоно да се усредсређује на саговорника. Треба да размишља о томе шта би тај саговорник желео да чује од њега у том тренутку. Шта он жели: да спава, да иде у тоалет, да исприча утиске о погледаном филму? На почетку ће то ићи веома тешко. Не треба силовати себе, треба учинити онолико колико је у том тренутку способан. Може да се ограничи једним или два питања и да на том заврши разговор. Што чешће буде предузимао чак и тако скромне напоре, то ће више расти његове могућности. То је попут затезања мишића. А псовке ће затим саме нестати.

Његовање саосећања упознавање с књигом.pdf

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.