Лична молитва

Када живиш у заједници и свакодневни живот је испуњен журбом и стресом, сасвим је неопходно одвојити време за мир, за осамљивање, да би се помолили и срели с Богом у ћутању и покоју. Ако ли не, „локомотиву“ активности нећемо успети да зауставимо и човек постаје  сличан обезглављеним кокошкама.

Мале сестре Исуса[1] имају правило молитве, осамљивања, када су разрешене од обавеза: сат на дан, пола дана у недељи, 1 недеља у години, година на сваких 10 година. Када живиш у заједници, узајамна зависност се повећава, али треба избегавати лошу зависност. Потребно је имати времена бити сам, сам са Оцем, сам са Исусом. Молитва – то је позиција поверења према Оцу, тражење Његове воље, тежња да се живи ради браће и сестара у љубави. Потребно је да свако од нас зна да се одмори и опусти у ћутању и сазерцању, „срцем“ бити с Богом.

„Немој да мислиш да ћеш, издвојивши се мало из активног живота заједнице, нашкодити јој; немој да мислиш да ће јачање твоје личне љубави према Богу ослабити твоја љубав према ближњем. Напротив, то ће је оснажити“[2].

Понекад, када сам сâм, у дубини мог бића се рађа светлост. То је слично рањавању спокоја у коме живи Исус. Управо у тој рани, захваљујући њој, ја поново проналазим друге без преграда, без тог страха и тог показивања агресивности који ме понекад обузимају, успевам да разговарам с другим без да ме преплављују таласи егоизма. Тада могу остати с Исусом уз невидљиво присуство мојих  браће и сестара. Сваки дан све више схватам неопходност тих момената усамљивања, да бих могао срести друге са оном великом истином и да бих прихватио своје слабости у светлу Божијем, своје незнање, егоизам и страхове. Осамљивање ме не издваја од осталих, него ми помаже да их волим са још већом нежношћу, реализмом и с умећем да слушам. Тако почињем да разликујем лажно осамљивање, које је бежање од других да би човек остао сам у свом егоизму и жалости, увређен, од оног истинског осамљивања која је разговор с Богом и с другима.

Свако треба да пронађе свој ритам молитве. За неке то могу бити дуги сати, за друге 15 минута и то само понекад. А за све то значи да треба да буду пажљиви на присуство Бога и Његову вољу у току целог дана. Неки имају потребу да се њихово срце ободри Словом Божијим и молитвом Оче Наш, други изговарањем имена Исуса и Марије.

Молитва је слична скровитом врту, направљеном од ћутања и унутрашњег преживљавања – то је место спокоја. Али тај врт има хиљаду врата и свако мора да пронађе своја. Ако се ми не молимо, ако повремено не ставимо тачку на наше активности и у нашем животу, ако не налазимо смиреност на скровитим местима нашег срца, где обитава Вечни, осећаћемо огроман терет док живимо у заједници, нећемо бити отворени с другима, нећемо бити градитељи мира. Живећемо само импулсима садашњег тренутка и изгубит ћемо из вида наше приоритете и осећај оног најважнијег. Још морамо знати да се очишћeње нашег бића, неких ћошкова нашег бића, дешава само уз помоћ Светог Духа, наше несвесно може да се осветли само захваљујући дару Божијем. Молити се – значи предавати цело наше биће Богу, дозволити му да узме на себе управљање нашим постојањем. Молити се – значи веравати, говорити Богу: Ево мене, слушкиње господње. Нека ми буде по речи Твојој. (Луки 1: 38).

Постоје две опасности које прете заједници. Неки чланови због самоодбране могу да изграде око себе зид (у име свог јединства са Богом, свог здравља и свог личног живота) или, разбивши главу, бацају се у загрљај необузданих разговора, причају о свим својим емоцијама у име размене и учествовања у животу један другога.

У првом случају чланови теже да живе за себе саме у лажној осамљености; у другом случају они постају прекомерно зависни од других, не постоје сами за себе. Равнотежу између осамљивања и заједничког живота тешко је наћи. Раније смо ишли на ризик да игноришемо дар живљења у заједници и учествовање у нечијем животу; данас ризикујемо да заборавимо наш унутрашњи живот и дубоке потребе људског срца. Да би се могло живети пуним животом у заједници, потребно је у првом реду бити, умети бити на ногама, бити способан волети. Заједница није склониште него скакаоница. Онај ко се жени само зато што му је то потребно, ризикује да се сусретне са тешкоћама. Женимо се зато што волимо некога и желимо да живимо и идемо с њим кроз живот, чинећи га срећним. Исто тако и ми улазимо у заједницу да би одговорили на позив Божији, да би били они који треба да будемо, да би живели с другима и заједно с њима нешто стварали. Али за то је потребно да свако од нас пусти властито корење. Ако не, онда нећемо да имамо ту унутрашњу свест која нам помаже да разликујемо вољу Божију, стварне потребе заједнице и наших браће и сестара, од нашег инстинкта, страхова и потреба. У том случају када нешто говоримо, не чинимо то да би препустили свој живот Богу, него да би се ослободили од нечега или проверили нешто. Не радимо с другима и за друге ради њиховог раста, него полазећи од наших властитих потреба за динамиком. Да би људски сазревали, да би унутрашње постали слободнији, потребно је истовремено да живимо с другима и прикључујемо се заједничкој молитви и да имамо времена за осамљивање, размишљање, понирање у унутрашњи живот и личну молитву.

Жан Вање

Жан Вање „Заједница – место праштања и празника“

[1] Мале сестре Исуса – католичка религиозна заједница (ред) сестара. Оснивач Маделена Хутин.

[2] Carlo Carretto, Oltre le cose

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.