Све што ме не убије, чини ме јачим! Тo је рекао Ниче, онда је полудео, а затим и умро. Зато што су то лепе речи, али неистина.
Све што нас не убије тог момента, убија нас помало, неприметно. Убија нашу доброту и поверење. Нежност и искреност. Отвореност, штедрост, ведар поглед и меко срце…. Превара, издаја, ниски поступци, незахвалност, немилосрдност, неправда, могу да нас убију не одмах, већ полако, кап по кап. Истрпећемо, издржаћемо, рана ће зарасти, али ће ожиљак да остане – кожа ће огрубети. И тако постепено том кожом ћеш зарасти, сам не приметивши како се то десило?
И можемо себе тешити – постао сам јачи! Да. Али у души се још једна струна покидала, још један кристални звончић је утихнуо. Нешто или неко је тамо умро у души – добра вила или мали анђео који су били део нас. Наставите са читањем