Млитавост – А.П.Чехов

Пре неки дан сам у своју канцеларију позвао гувернату своје деце Јулију Васиљевну. Требало је да направимо обрачун.

– Седи, Јулиа Васиљевна! Рекох јој – хајде да срачунамо. Вероватно вам треба новац, а ви сте толико фини, да не бисте никада сами упитали… Дакле, госпођице… Договарали смо тридесет рубаља месечно…

– Четрдесет …

– Не, тридесет… Код мене стоји записано… Увек сам по тридесет плаћао гувернанте. Дакле, живели сте код нас два месеца…

– Два месеца и пет дана…

Тачно два месеца… Тако код мене стоји записано. Значи, вама следује, шездесет рубаља… Одузимамо девет недељних дана… недељом нисте имали часове с Кољом, већ сте само ишли да шетате… да, плус још три празника…

Јулија Васиљевна се узнемирила, само што не експлодира и хтела је нешто да каже, али…ни речи!..

– Девет недеља и три празника… дакле, укупно дванаест рубаља… Четири дана Коља је био болестан и није имао часове… Радили сте само са Вером… Три дана су вас болели зуби, и моја жена вам је дозволила да не радите после вечере… Дванаест и седам – ​​деветнаест. Одузимамо то… и остаје… хм… четрдесет и једна рубља… Је ли тако?

Лево око Јулије Васиљевне је поцрвењело и испунило се влагом. Доња вилица јој је задрхтала. Нервозно се закашљала, обрисала нос, али – ни речи!..

– За новогодишњу ноћ сте разбили шољицу од чаја и тањирић. Коштају две рубље… Шоља је скупља, породична је, али… Бог с вама! Каквих све штета није било! Затим, госпођице, под вашим надзором Коља се попео на дрво и подерао кошуљу… Десет рубаља… Слушкиња је такође украла Варине ципелице због ваше непажње. Морате на све да пазите. За то добијате плату. Дакле, још пет рубаља мање… Десетог јануара сте узели од мене десет рубаља…

– Нисам их узела, – прошаптала је Јулиа Васиљевна.

– Али, код мене стоји записано!

– Нека буде… у реду.

– Одузмемо ли двадесетседам од четрдесетједан – остаје четрнаест…

Сада су већ оба ока била пуни суза… на дугачком, лепом носу су се појавиле капље зноја. Јадна девојка!

– Узела сам, једном, – рекла је дрхтавим гласом. – Узела сам три рубље од ваше жене… Нисам више узимала…

– Да? Видите, то није ни записано код мене! Одузмемо ли од четрнаест три, остане једанаест… Ево вам ваш новца, мила моја! Три… три, три… један и један… Изволите, госпођице!

Дао сам јој једанаест рубаља… Узела га је и дрхтавим прстима га ставила у џеп.

– Мерси[1], – шапнула је.

Скочио сам и почео да ходам по соби. Обузео ме гнев.

– За шта мерси? – Питао сам.

– За новац…

– Али, ја сам вас покрао, дођавола, опљачкао сам вас! Украо сам вам! За шта мерси?

– На другим местима ми уопште нису платили…

– Нису? Није ни чудо!… Шалио сам се с вама. Очитао сам вам сурову лекцију… даћу вам свих ваших осамдесет рубаља! Тамо су у коверти спремљени за вас! Али, како човек може бити тако кисео? Зашто не протествујете? Зашто ћутите? Зар је могуће на овом свету не бити зубат? Зар неко може бити тако млитав?

Кисело се насмешила, а ја сам јој на лицу прочитао: „Може!“

Замолио сам је за опроштај, због тако сурове лекције и дао сам јој, на њено велико изненађење, свих осамдесет рубаља. Срамежљиво се удаљила и изашла… Погледао сам је и помислио: лако је на овом свету бити јак!

[1] француски – хвала

Чехов А.П. Размазня