
Аутор: Наталија Разувакина.
Саша – моја бол и моја песма, и не дај Боже некоме да прође оно што сам прошла са њим… Или -дај Боже, али додај и снаге.
Саша сада има седамнаест година и о њему се може написати цела књига. Он је просто невероватан. Да ли знате много деце која са своје две године својевољно до краја стоје на дугим манастирским службама? И то с таквим сјајем у очима и пажњом. Која са три године могу да се пробуде усред ноћи и да се моле Бога да не урачуна мами за грех што купује алкохол за тату. Која са шест година уче Псалтир напамет, плачу због туђег бола као због свог, који могу мирно да кажу, као о суседу: „Мама, Бог ми је управо рекао…“.
И то га све не спречава да од старије сестре узме и чита уџбеник физике и математике, да са пет година нашој маци говори о структури атома и проводи вечери са лемилицом у рукама над електронским штампаним плочама.
Али, сада о исповести.
Наставите са читањем