Личне границе у породици (први део) – из књиге „Ја га Волим…“

Наравно, ви знате да се породица састоји од појединаца, да свако има нешто своје што не припада оном другом. На пример, чак и најблискији човек не сме да прочита писмо упућено мени или да прислушкује мој телефонски разговор, јер су моји односи са другим људима моја ствар. У њима има много дубоко личног, тј. интимног што се тиче само мене и њих. Интимно не значи неприлично. Људи „закључавају“ неке ствари у свом животу, не само из разлога што се боје осуђивања људи, већ пре свега зато што су те сфере живота веома нежне, танане, рањиве и притом могу бити несхватљиве другима. Однос са Богом је интимна сфера и однос двоје људи је интиман, био он романтичан или другарски. Зато када неко са стране упадне у ту сферу, чак и са најбољим намерама, здрав човек изгони незваног госта са своје територије. То је отприлике као да сте залутали у туђи дом, док се људи тамо баве својим стварима, не знајући уопште за ваше присуство. Шта ће даље бити, питање је њихове љубазности – или ће вам тихо рећи: „Извините, а како сте се ви ту нашли? Ово је приватна територија!“, или ће заурлати: „Марш напоље из моје куће, будало!“. Друга је ствар што понекад примамо госте, али само када смо спремни за њихов долазак. Ја могу да у своје односе са другим људима упутим своје пријатеље, духовника, мужа, али само делимично, у оној мери у којој ја желим, ни мање ни више. Њихово интересовање за мој лични живот је непристојно. Није лепо вирити кроз кључаоницу.

Мислите да су то очигледне истине? Уверавам вас да сам много пута патила због тога што су се људи без питања уплитали у моје односе са другим људима, читајући моја писма, дневнике (наглас, за столом, замислите само!), пратећи ме погледом и прислушкујући моје личне разговоре. Била сам разјарена и изборила сам се за признање да је то моја лична територија. Сада код мене долазе мајке наркомана и алкохоличара и, нимало не сумњајући у своју исправност, предлажу да прочитају писма своје деце (не упућена мени, наравно), предлажу да претражимо садржај њихових џепова и препричавају прислушкиване разговоре. Притом сматрају да племенит циљ, оздрављење наркомана, оправдава сва средства, укључујући и оваква. Мајке се чуде када одбијем да читам та писма и када их молим да не читају електронску пошту своје деце. „Ја сам тако и сазнала да је он наркоман!“, каже мајка. То је тачно, али не смете користити доказе добијене тим путем. Син ће се разљутити што су му нарушене границе и то ће за њега бити најважније. На крају ће разговор о наркоманији бити неуспешан, након чега ће се створити ланац међусобних увреда и сумњи и што мајка буде више тражила такве „доказе“, то ће их син лукавије скривати. Тај „кућни детектив“ горе од било чега, чак и од физичког обрачу- на и туча, уништава односе блиских људи.

С друге стране, мајка наркомана, такође, има своје границе. На пример, садржај свог новчаника, њен миран сан и речи којима је син назива јер је одбила да му да новац за дрогу; те речи, премда и оштре, за њу могу бити прихватљиве или не. Рецимо, за мене би у тој ситуацији била прихватљива уцена: „Сам ћу наћи новац на улици!“, зато што ја разумем да ће он то можда и урадити и свесно се у то упуштам, не дајући му новац за дрогу. Улична крађа је озбиљно кривично дело и надам се да ће се дете предомислити када изађе из куће. Ако се не уразуми, свеједно га не бих зауставила тиме што би му данас дала новац за дозу. Ако је он спреман да узме дрогу, то ће се пре или касније и догодити. Међутим, ја га нећу снабдевати дрогом, чак и ако га то за сада може сачувати од затвора. Таква или слична расуђивања као одговор на његову уцену помажу ми да му кажем: „Твоја ствар, али боље би ти било да пођеш да се лечиш“ и да затворим то питање. Мени је апсолутно неприхватљиво да вичена мене, отимање на силу, тим пре вређање и псовање. Нормална реакција на такве ствари мора да буде заштита мојих граница, по могућству на што мање љубазан начин. Мени, на пример, помаже иронија: „Какав мачо мушкарац…“. Она ми помаже да ме не увуче у своју игру, да се дистанцирам од надметања речима са њим.Међутим, нису сви људи исти и понекад иронија може да испровоцира негативне поступке. Не постоје конкретни савети. Одлучите у складу са ситуацијом, али своје границе морате бранити. Ако осећате да ће вас „мачо“ ударити, једноставније је дати му новац, али на такав начин да он схвати да га нисте дали својевољно („Узми и одлази и не прилази ми више“), и што је најважније – више никад не смете држати новац у кући! Зато што ће он сигурно покушати да понови „успешну“ операцију, а то не сме да се дозволи. Дешава се чак и да морате да се штитите од вољеног човека гвозденим вратима или чак уз помоћ полиције.

Узгред, о полицији. Наравно, ја износим своју тачку гледишта, али сматрам да је боље да се полиција не меша у ваше породичне размирице. Људи у униформи са пиштољем могу да уразуме наркомана који је изгубио осећај за реалност, али то никада не доприноси каснијим блиским односима. Зато ми се не допада коришћење полиције као аргумента у препирци. Постоје минимум два изузетка од тог правила. Као прво, када је угрожена физичка безбедност слабијих чланова породице (нека се јаки сами снађу), укључујући и моју. Као друго, ако полицију позове неко други (суседи) зато што се син понаша противзаконито, на пример, лупа усред ноћи на ваша врата, захтевајући да га пустите унутра након што сте га већ једном избацили напоље. Он лупа, јер рачуна на то да ће укућане бити срамота од суседа и да ће зато пустити безобразника унутра. Из тог разлога треба сачекати док полиција не стигне, чак и ако ће га због тога затворити. Он лупа на врата, а не ви, нека се сам сналази.

У животу се наше границе нарушавају на сваком кораку. Син-наркоман је дао моје минђуше у залог; дошао је у пет ујутру, не дозволивши ми да на миру одспавам; попричао је са мојом пријатељицом, оговарајући ме; дао је другу на читање часопис који нисам прочитала. Украо је и слупао очев аутомобил; ставио нас пред свршен чин када хитно морају да се отплате дугови од његових кредита, иначе ће суд продати његову собу, а наш стан ће добити новог сувласника. Критиковао и исмевао моје односе са мужем; подсмевао се мојој интелигенцији и рекао ми да сам будала. Ћерка је обукла моју вечерњу хаљину за клуб; појела је сама вечеру спремљену за троје и написала црним фломастером у спаваћој соби огромним словима по целом зиду: „Рођени смо да бисмо сутра умрли“ (тако!). Мислим да је довољно (Боље да не настављам)…

Генерално, треба рећи да су у свакој породици границе различите. У породици мојих родитеља, на пример, могла сам да узмем мајчину блузу ако је претходно питам и добијем дозволу. За накит нисам морала ни да питам. У породици моје блиске пријатељице две сестре су носиле исту одећу, а она је условно била „Ољина“ или „Ленина“. Некада су се свађале у стилу: „Ја сам то хтела да обучем, а ти си то носила и ниси опрала!“, али сама чињеница да се одећа узимала без питања је била нормална. Неко сматра да му у купатило може ући близак човек, а други се труде да закључавају врата. Понекад разлика у границама изазива шок. Мој познаник никако није могао да се навикне на то да је ташта разговарала с њим телефоном док се налазила у тоалету. Касније су се они некако договорили… Најважније је ипак то да код сваког човек постоје границе и да се оне не смеју нарушавати без његовог питања.

Нарушавање личних граница изазива емоционалну бол. Увређени смо, повређени, постиђени, одвратно се осећамо: како се усудио да тако поступи! Наша безбедност је нарушена и као да се сигурносни аларм активирао изнутра: боли! Та осећања не треба игнорисати, треба схватити шта она значе и повратити своју безбедност. Навешћемо неколико примера.

У нашем Центру посуђе је заједничко. Али ја имам своју шољу из које све време пијем чај. То сви знају и ја у шали некад истичем ту границу и нико је не узима. Ја сам генерално захвална што је наша спремачица пере, али ми је нелагодно јер је то моја шоља, могу ја то и сама. Када дођу гости, неко је узме са стола и ја проналазим своју омиљену шољу у рукама неког типа… (код мене се одмах појављују негативна осећања, злоба!), ја то трпим да не бих увредила госта, али је затим пажљиво перем и односим код себе у кабинет. Он, наравно, није знао да је то моја шоља! Не, ја нисам себична, радо ћу је дати некоме ако нема довољно шоља, али само ја располажем њом. Чини ми се да је чак и мојој шољи непријатно када из ње пију други људи, мада је то, наравно, фантазија.

Синоћ у 12 сати зачуло се звоно на вратима. Укључујем интерфон и видим непознатог човека. Хвата ме лака забринутост: ја сам сама, шта ли он хоће?! Испоставља се да је неки момак дошао код комшинице, њено звоно не ради, а он мени звони да га пустим унутра. Осећам раздражење, јер је могао да је позове телефоном, а не да мене буди у сред ноћи. Непријатно ми је да звоним на врата комшиници, можда спава, знам да има дете… И још схватам једну ствар, код комшинице долазе разни гости, често касно, а ја не желим да јој будем секретарица. Зато одлучно говорим момку: „Нажалост, не могу да вам отворим“ и одлазим да спавам. У метроу мушкарац око педесет година прекопута мене безобразно ме загледа. Одвратно се осећам, осећа се сексуална конотација. Немам куда, око мене је много људи, али да стојим испред њега сигурно нећу. Пробијајући се кроз гужву, одлазим, на мом лицу је гнев. Трпим тај гнев док не дочекам своју станицу и брзо ходам до пешачког прелаза да избацим ту негативну енергију кроз физички напор.

Касно увече завршавам посао у Центру и спремам се да идем кући. Телефонски позив ме је приморао да се вратим у канцеларију: „Да ли је то Центар? Како је добро што сте ту, да ли бих могао да се посаветујем са вама?“. „Слушам вас…“. „Не, сад ћу доћи, ту сам близу вас. Треба да попричамо лично“. „Шта се догодило?“. „Не могу да престанем да пијем, пре три дана сам се вратио на посао након последњег опијања, морам нешто да учиним поводом тога“. „Добро, али не могу да вас примим данас, хајде да се договоримо за неки други дан“. „Не, доћи ћу данас, ту сам близу“. „Извините, не могу данас да вас примим. Позовите унапред кад будете одлучили да дођете“, и прекинула сам разговор. У мом гласу се осећа чврстина, а снагу ми даје моја раздраженост.

Ситуација није хитна, касно је увече, а једино о чему он размишља је да је ту близу, а то што ће мени после бити касно да путујем далеко, њега не занима. Али ја ћу се сама побринути за себе и ако му је заиста потребна помоћ, позваће ме поново или ће позвати неког другог. Да је ситуација хитна, рецимо, да је у невољи, или да има јаку жељу за алкохолом или да жели, не дај Боже, да се убије, остала бих, јер сам ја сама господарица својих граница, а благостање тог човека би ми било важније од враћања кући касно увече. Али у овом случају ја сама морам да бринем о себи. Отишла сам кући.

Још један пример. У терапеутској групи за подршку субота је дан када радимо са домаћим задацима. Већ неколико састанака уназад нико не доноси написане задатке, преферирајући да раде с актуелним стањима. Ја водим групу, а игнорише се то што сам ја задужена за њен концепт. Када се задаци не доносе, ја сам приморана да радим нешто за шта је предвиђено неко друго време. На крају упозоравам групу да инсистирам да се испоштују моја права као вође групе. Следећег пута поново нико није донео задатке. Прошавши круг осећања, затварам групу, а њени чланови, не постигавши оно што су желели, приморани су да оду кућама. Многи се буне: „Зар смо узалуд устали тако рано у суботу и изгубили време у путу?“. Ја сам, такође, устала рано у суботу, али се чврсто држим свог става: „Група је предвиђена да буде са домаћим задацима, ако нема задатака, нема ни групе“.

То су врло прости примери, али на основу њих се јасно виде осећања која нам дају сигнал да нешто није у реду. Најважније правило овде јесте – не трпети та осећања, не потискивати бол, већ урадити нешто да би се ситуација нормализовала и да би бол престала. Често вам може поћи за руком да се одмах вратите у нормалу, да успоставите ред. У другим случајевима, пак, нећете моћи одмах да надокнадите штету, али ће те се макар заштитити у будућности: ако сте однели злато на посао, син више неће моћи да га да у залог.

Некад осећања ипак остају, не одлазе из душе, иако сте успоставили границе. Онда се запитајте зашто вас то толико дуго боли, да можда не „чачкате рану“ изнова и изнова, вртећи у глави ситуацију, љутећи се и негодујући? Можда вам то помаже да се осећате да сте у праву и да сте јаки (што је увек тако пријатно)? Можда причате о томе својим пријатељима, да би изнова и изнова добијали подршку? Онда ствар није у границама већ у вашем страху, несигурности у себе и нездравим односима. Попричајте о томе са неким у кога имате поверења.


ОБАВЕСТ

Одштампали смо три брошуре на тему зависности.

 

Мотивација за оздрављење је својеврсна глад, празнина у човеку, која тежи да се испуни. Зависник је у стању да чује оно што му други говоре о оздрављењу онолико колико је гладан. Зато је врло опасно чекати да се човек опија или дрогира и да дође „до дна“, јер може да промаши дно и да настави да пада све више, до саме смрти. Мотивацију треба формирати. Мотивација за оздрављење је способност да се усвоји оздрављење, човекова способност да на пракси усвоји оно што му други људи говоре или предлажу. За то је потребан сопствени напор, тј. способност да човек прихвати оздрављење.

Азбука оздрављења је упутство за маме, тате, жене, мужеве и децу, а такође и бабе и деде, и истинске пријатеље наркомана или алкохоличара, тј. за све оне који воле своје ближње, који су упали у страшну замку зависности. Воле их и због тога их не напуштају већ се надају да ће им помоћи, што значи да су спремни да предузму одређене кораке. У борби с алко-холизмом или наркоманијом свог ближњег често бивамо толико опседнути тежњом да га натерамо да оздрави да губимо из вида човека, престајемо да га доживља-вамо као личност. Видимо само себе и свој циљ.

Тврда љубав – Принципи тврде љубави помажу да се сачува здрав разум у случајевима када Вама блиски човек активно конзумира алкохол или наркотике. Исто тако, они помажу да не паднемо у „замке“ болести зависности у периоду оздрављења зависника. Пошто је болест зависности хронична и прогресивна болест, …јасно је да ће се у новом односу међу вама, чак и при условима стабилне ремисије Вашег ближњег, појављивати моменти који ће провоцирати рецидив. По статистици, 70% рецидива код зависника који оздрављају догађа се због неразумевања у кругу породице. Ближњи могу, по старој навици, да покушавају да контролишу наркомана или алкохоличара, да га ограђују, решавају његове проблеме, или насупрот томе, да му не дају апсолутно никакву подршку због старих увреда и накупљеног гнева, уопште не схватајући да таквим поступцима они провоцирају болест зависности. Потом зависник, који је био у фази оздрављења, пада и почиње опет све по старом: страх, брига, безизлазност, осећај кривице и стида, упропаштено здравље и психа. Поштовани родитељи и ближњи, ако бисте се замислили о томе да се можда проблем не крије у Вашем понашању и ако изучите принципе „тврде љубави“, далеко мање енергије и живаца бисте трошили на све то, што би довело до колосалних рeзултата, те наркоман или алкохоличар који живи с Вама и не жели ништа да мења не би могао да Вас искориштава.
Волети своје дете тврдом љубављу значи бринути о њему толико да бисте му могли рећи „не!“ као одговор на његову злоупотребу и бити спремни да узвратите на његове увреде.“

Брошуре, као и остале наше књиге, можете купити преко интернета на сајту манастира Дечани, у књижари „Ризница“ или код осталих наших сарадника.

Куповином наших књига помажете развијање сајта. Хвала.

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.