Улоге мушкарца и жене у породици – 2 део

Одговорност и прихватање – улоге мушкарца и жене у породици – Први део

Што више схваташ човека, то га више и прихваташ, више осећаш његове бриге, боље схваташ шта га тачно покреће на поступке, укључујући и оне „лоше“.

Због тога прихватање и јесте женска улога у породици. Безусловно прихватање, мајчинство, женственост.

Сада ове две улоге можемо пренети на сваки пар мушкарца и жене. Мушкарац подразумева одговорност, а жена безусловно прихватање. И када оба партнера максимално поштују ове улоге, њима бива лепо и онима око њих бива лепо.

Узгред речено, то је један од критеријума по којима се види да ли су људи погрешили што су ступили у заједницу. Када се пар спојио на правилној, „квалитетној“ основи, онда и људима око њих бива добро. Побољшавају се њихови односи са околином, они привлаче људе око себе.

Другачије бива када су се двоје спојили из протеста или из ината некоме. Тада је обома лоше и обоје су усамљени. На пример, једно од њих има проблем у односима с родитељима. И он је од тих родитеља побегао партнеру који га прима, теши и подржава у заједничком бунту. Код таквих људи односи са околином су и до тада били лоши и настављају се погоршавати.

Рекли сте да мушкарци имају развијену логику. А постоји и израз „женска логика“. Можете ли објаснити каква је то логика?

— Када се говори о некаквој „женској логици“, по правилу се мисли на интуицију. А на интуицију људи обично гледају као на неко врсту озарења. Као да се код жене одеједном појави неко осећање помоћу кога може нешто да предвиди, предосети и слично.

Али то није тачно. Интуиција је заправо конкретно искуство које је сачувано на нивоу осећања, а не речи или неких логичких конструкција. Жена је у некој прилици крајичком ока запазила како је њен малени син некако равнодушно погледао на аутомобил играчку. Можда то није ни проговорила, можда није ни зафиксирала у свести, али је то остало упамћено. И када она касније мужу говори: „Знаш, мислим да нашему сину не леже техничке науке“, – мужу то изгледа као озарење. А заправо је реч о животном искуству. Жене на нивоу осећања изводе уопштене закључке важне за живот.

Зато то мушкарцу изгледа и више него чудно.

— Да, мушкарци се често иронично односе према томе: «Ма шта ти пада на памет?» Мужу се чини да такво женино схватање није ничим поткрепљено. Њему су потребни докази.

Главно питање и камен спотицања у већини породица јесте – ко је у породици главни. По традицији се сматра да је мушкарац у одређеном смислу главни, а жена се бори да то оповргне, како би сама била главна или барем равноправна. Треба ли мушкарац да буде главни и у ком смислу?

— Проблем код свих тих разговора изазива реч „главни“. Шта значи „главни“? Онај који говори „Биће како ја кажем и тачка“, ко инсистира на свом мишљењу, само да би било по његовом? У том смислу нико не треба да буде главни. То је позиција која се не темељи на реалном ауторитету, великом животном искуству, већ на основу мањка самопоуздања и страха од тога да његови ставови и намере буду подвргнути реалном разматрању.

Али, ако у речи „главни“ постоји нешто разумно, то је управо та одговорност. На крају крајева главни је онај ко одговара за донесене одлуке. Муж и жена стижу на аеродром 45 минута пре лета. Жена говори: „Прошетаћу мало по продавницама“. Ако се муж сагласи, а они затим закасне на авион, он не сме себи дозволити ни најмању љутњу, не сме псовати и жалити се на жену. Он треба да каже: „Како сам несмотрен, следећи пут треба да пазим на време“. И наредни пут (или одмах, не чекајући такав „експеримент“) треба да каже жени: „Извини, али не може. Немамо времена да обилазимо продавнице, можемо да закаснимо“. Он преузима улогу „главног“ не у смислу да врши притисак, него у смислу одговорности.

Ако мушкарац треба да буде одговоран, како онда треба да се понаша жена да би му помогла да постане такав? Или од жене ништа не зависи?

— Oд жене много зависи. Како она може помоћи у томе? Хајде да се прво позабавимо другим питањем: шта омета мушкарца у преузимању одговорности на себе. Које је Ваше мишљење?

— Недостатак самопоуздања.

— Да. Недостатак самопоуздања, страх. Али овде треба појаснити од чега страх. На први поглед, страх од грешке или губитка. На пример, ако треба да пођем у школу да се расправљам са наставницима свог детета, бојим се да нећу успети. Чини се да је то страх од могућег неуспеха, али заправо није. Није то такав страх. Јер овај страх имају сви, укључујући и потпуно одговорне људе. Свако од нас зна да му се може десити грешка или неуспех. Значи, видимо да неодговорност није страх од сопственог неуспеха, већ од реакције околине на тај неуспех.

Да бисмо схватили које тачно околине, присетимо се чије су то реакције биле прве у нашем животу.

— Родитељске.

— Наравно. Сећам се једног свог саговорника – готово олигарха – који је као деветогодишњак у тешким совјетским временима раставио телевизор на делиће и није успео да га поново састави. Родитељи му нису упутили ни једну грубу реч, иако је телевизор тада био веома вредна ствар. Он је са 14 година већ радио као мајстор у сервису телевизора. А са 40 је већ био успешан бизнисмен.

Жена ће, дакле, помоћи мушкарцу да постане одговорнији ако, у складу са својом главном женском улогом, буде извор безусловног прихватања. Ако у свакој прилици буде реаговала не са критиком већ са саосећањем, нарочито у ситуацијама његовог неуспеха. Ако је он негде закаснио, некога изневерио, прихватио се погрешног посла – она не треба да реагује на његов поступак („Шта си то урадио?“) већ на његово унутрашње стање („Могу да замислим како си се изнервирао“). Тако ће се он постепено са годинама ослободити страха који му не дозвољава да преузме одговорност.

Навешћу пример из живота, како је моја жена од мене „правила“ човека. Сећам се кад сам добио на поклон дигитални фотоапарат, када су се они тек појавили. Онај танки, мали. Цела породица је учествовала јер нисмо имали новца. Ја се нисам одвајао од њега, снимао сам све редом носећи га око врата. И једном у гостима, седећи за столом, почео сам показивати тај фотоапарат комшији. И, пошто сам био припит, испао ми је у чинију са супом. И тако, ја ван себе од туге вадим из чиније апарат, са њега се цеди течност, а жена истог тренутка, без размишљања говори: „Саша, ти стално нешто снимаш, као да си на фронту, тако да се ово може сматрати ватреним крштењем“. Схватате, код ње је такав однос аутоматизован, нема потребе ни да размишља. То се зове безусловно прихватање.

У таквој атмосфери мушкарац постепено престаје да се плаши за себе. Он не престаје да се плаши својих неуспеха, већ реакција на те неуспехе. И почиње све више преузимати одговорност на себе.

Размотрили смо ситуацију у којој постоји договор, мушкарац је преузео на себе ту одговорност и одговара за последице. Али, шта је са самим процесом договарања? Како смо већ појаснили, код мушкараца превладава логика, код жена интуиција. Различити су и често желе различите ствари. Како да се договоре? Могу ли се наћи опште методе за постизање договора?

— Да, могу. Ту је најважније правилно поставити циљ. Обично се у тим случајевима чини да је циљ – убедити, наговорити, прогурати своју идеју. Постићи свој циљ. У суштини, да би се постигао договор са саговорником, тим пре – са противником, треба пре свега обезбедити истински пријатељску интонацију разговора. То је можда најтеже, али и најважније. Ако тога нема, ако је интонација повишена, саговорник нас и не слуша, не излази нам у сусрет већ се, напротив, труди да нас победи.

А за правилну интонацију треба имати у виду да циљ саговорника није да нам намерно противречи. Чак и ако нам се чини другачије, ако изгледа да он или она говори намерно, с циљем да нас повреди, то није тако. Иза његове (њене) упорности крије се неко унутрашње убеђење, реална забринутост, а иза раздражљивости или чак грубости – нека потреба.

Обавезно треба узети у обзир таква убеђења. Треба потврдити да видимо ту забринутост и да је поштујемо. „Мишо, кажи ми, зашто не дозвољаваш да сину купимо телефон? Мислиш да је то прескупо? Мислиш да ће то лоше утицати на њега?“ Ако жена ово упита са поштовањем, без прекоревања, са искреним интересовањем за његове ставове, напетост ће се значајно смањити.

Код мужа и жене је то у потпуности симетрично. „Машо, ти стварно мислиш да је важно да купимо сину тај телефон? Бојиш се да ће се иначе издвајати од друге деце у одељењу?“ Треба упитати без прекора и провоцирања. Тада ће даљи разговор омогућити мужу да изнесе своје супротне аргументе и да се нада да ће бити схваћен.

Добро, напетост смо отклонили. Али ипак, једно хоће ово, а друго оно. То значи да једно треба да попусти, да нешто жртвује.

— Ту већ не треба говорити о процесу преговора него о суштини односа који повезују то двоје људи. Дакле, треба схватити какав је њихов узајамни однос. У мушко-женским односима постоје два супротна начела, два потпуно различита осећања. Једно од тих осећања јесте потреба, да њој буде добро у оној мери у којој ја могу да утичем на то. И сасвим друго, супротно осећање – потреба да мени буде добро у оној мери у којој то од ње зависи (понављам, све то је симетрично).

У стварном животу, наравно, оба начела постоје у сваком човеку и код сваког пара. У суштини, то је потпуно нормално осећање, односно потреба да би мени било добро. Питање је само у пропорцији тих начела, у томе које осећање у датом тренутку покреће човека, тј. које од њих је више изражено. Тај однос зависи од човекове зрелости: што је човек зрелији, више је у стању да се усредсреди на партнера (жену, мужа, дете, пријатеља). Нажалост или на срећу, психа је тако устројена да партнер запажа само оно осећање које преовладава. Ако ја вучем покривач на своју страну, партнер не примећује (или му није важно) то што у неким другим ситуацијама ја бринем и о њему. И та стварна позадина међусобних односа излази на видело само у конфликтним ситуацијама, у случајевима сукоба интереса. Док су обоје предани обавезама које не угрожавају ничије интересе (куповина, одласци на састанке, јадиковање због лошег времена, клизање) ништа се не може рећи о правој природи њихових односа. Али када једно жели да спава, а друго да слуша гласну музику, ту се види коме је више стало до чијих интереса.

Испада да се у идеалној породици свако труди да оном другом буде добро?

— Да, у идеалној породици свако се труди да скине покривач са себе и угреје оног другог. Свако се стално брине да ли је оном другом хладно.

Што се мушкарца тиче, рекли смо да он треба да буде одговоран. И када испољава ту особину, он постаје глава породице. А у ком случају жена постаје глава породице?

— У нашем смислу речи, жена постаје глава породице онда када „узима на себе“ веома инфантилног мушкарца. Дословно узима, тј. свесна је његове инфантилности. И када бива дирнута, а не раздражена или разочарана том његовом незрелошћу. Она осећа његове потенцијале и жао јој га је. Она жели да му помогне у остваривању тих потенцијала. Она га узима на себе и почиње пажљиво и стрпљиво да га води кроз живот. У том случају жена постаје „квалитетна“, права глава породице. Она преузима одговорност за оно што се дешава.

— А постоје ли „неквалитетне“ породице?

— Наравно, мноштво их је. То је када се просто води борба за превласт. Рекао бих да је то случај са већином наших породица.

Зашто се то дешава? Јасно је да мушкарац по традицији себе сматра главом породице. Он се осећа као свој на своме када је главни. Зашто се жена бори за превласт у породици?

— Не знам постоји ли неки општи одговор, зашто се све то дешава. Мислим да постоји више различитих разлога. На пример, када се жена осећа спутано поред мушкарца, она се труди да се некако извуче испод оног што је спутава и да некако потврди своје право на мишљење, нпр. право на то куда да иде или не иде. То није борба за превласт, то је, рекао бих, борба за живот.

А има и оних борби за превласт у којима жена по темпераменту, по својим психофизичким карактеристикама представља потенцијално моћног вођу. Међу женама то није честа појава, али дешава се. И тада тај лидерски потенцијал на искривљен и погрешан начин почиње да се остварује у породичној борби за превласт.

Сигурно, постоје и неки други случајеви.

А шта је то „моћни вођа“, „истински лидер“ по природи?

— Истински вођа (тј. по природи, а не под утицајем нервозе) — то је човек који је по темпераменту склон структурисању ситуације, њеном побољшавању и унапређивању. Он има потребу за тим и ништа са тим не може да уради. „Хајде да другачије поставимо сто, више ће људи моћи да седне“. Он први говори: „Хајде да отворимо прозор, овде је загушљиво“.

Неправилан, неуротичан вођа се не брине за побољшање ситуације већ за своју надмоћ. Он такође може предложити отварање прозора, али само зато да би то први рекао, да би привукао пажњу.

А дешава се и једно и друго заједно. Најчешће се среће комбинована ситуација. То је када је човек са једне стране вођа по својој природи, по свом темпераменту – менаџер, организатор, руководилац. А са друге је, услед околности из детињства, остао невољен и несигуран. Због тога он налазећи се на месту вође пројављује значајне елементе које му диктира његова личност, нпр. нетрпељивост.

Тако и жена која се бори за превласт у породици може бити таква личност. Она може по природи бити добар вођа, организатор, менаџер, али психолошки нестабилна личност. И зато се њене склоности тако искривљено испољавају у породици.

Рекли сте да жена може помоћи мушкарцу да постане одговоран. А како мушкарац може помоћи таквој жени да заузме одговарајуће место у породици?

— Видели смо на који начин жена може помоћи мушкарцу – кроз безусловно прихватање. Мушкарац може на исти начин помоћи жени, играјући своју улогу – тј. да буде максимално одговоран, да „преузима на себе“. Тада ће се жена осећати заштићено и то ће јој помоћи да, са своје стране, безусловно прихвата њега.

Она често мушкарцу не оставља простор за преузимање одговорности. Она сама све одлучује, тако да он не успева да преузме одговорност. Сама одлучи и сама уради.

— По правилу, то се дешава када се мушкарац, наизглед негодујући због тога, у суштини ипак мири са ситуацијом: „Па добро, на крају крајева, шта је у томе страшно“. Ако он схвата да је то заиста лоше за све, па на крају крајева и за њу, он одлучно зауставља и преокреће чак давно започети процес, нпр. отказујући позване госте, пристајући и на новчане губитке, на отказивање путовањаи враћање карата.

Тако што каже жени: „Хајде да буде по моме“?

— Не, већ тако што каже жени: — „Хајде да заједно доносимо одлуке. Да не буде ни по твоме ни по моме, већ хајде да разговарамо и договарамо се. Иначе, даље нећемо моћи даље како треба.

— Какво је Ваше мишљење, да ли је правилна подела на мушке и женске послове у породици или њу треба свако да одреди за своју породицу?

— Наравно да је правилна.

— И који су то мушки, а који женски послови?

— Па, мислим да одговор на то питање није неопходно тражити код професионалног психолога. Он проистиче из здравог смисла.

У реду, онда се нећемо задржавати на томе. А шта ако жена има већу плату? Често се дешавају такве ситуације – или она има значајно већу плату, или има успешнију каријеру, познатија је, има већи ауторитет. Представља ли то опасност за породично благостање и, ако да, у ком случају?

— У нормалним околностима то не представља никакву опасност. Али, тачно је да се у реалности то често опасност. Зато што у реалности код већине породица постоји она борба за превласт о којој смо говорили.

Знам примере у којима жена зарађује, а мушкарац седи код куће и обавља послове по кући. Чак и тврди да му се то допада. Можемо ли такву ситуацију сматрати нормалном?

— Не. Да би се мушкарац добро осећао (као, уосталом, и жена), њему је неопходно да се бави неком делатношћу, да тражи путеве самореализације. Ниједно биће на свету не трпи статику: оно што се не развија, то неизбежно деградира. Ако мушкарац седи код куће и не развија се, то само накратко може да му се допада. Споља се чини да је све у реду: деца су збринута, стан уређен. Али из месеца у месец његов карактер почиње да се мења на горе. Он постаје све раздражљивији или све затворенији, све мање тема га интересује, очи се гасе… Ситуација у којој мушкарац седи код куће и ништа не ради, по правилу може да буде само кратка прелазна етапа у трагању за новим односима, послом, самим собом: када по старом више не може дејствује, а по новом не зна како.

57597 Bitte verwenden Sie das Motiv nur mit Quellenangabe Foto: djd/Jentschura International/thx. Verstoesse gegen das Urheberrecht muessen wir juristisch verfolgen. Bilder duerfen nur mit vollstaendiger Quellenangabe und im Zusammenhang mit dem jeweiligen Text genutzt werden. Wer Urheberrechte verletzt, muss mit erheblichen zivil- und strafrechtlichen Konsequenzen rechnen. Bitte immer bei Verwendung Abdruckbeleg/Veroeffentlichungshinweis an: djd, Bahnhofstr. 44, 97234 Reichenberg oder an info@djd.de

— А када жена седи код куће са децом, да ли се и са њом то исто дешава?

— Да, исто то. Штавише, доказано је да мајке имају гори однос са децом управо када су незапослене и седе кући. Делује неочекивано, али истраживања тако показују.

— Како да се жена развија, како да не деградира, ако је домаћица са двоје-троје деце? Да ли жена обавезно треба да ради или ипак може бити све у најбољем реду и ако је незапослена?

— Одговор је не. Жена се не може осећати добро, ако није запослена. Али то не значи обавезно да она мора да гради каријеру. Треба да тражи неку активност која јој највише одговара. Активност којом ће се она бавити са највећим задовољством и током које ће се осећати природно. Управо то се зове самореализација. Ако жена још увек не зна која је то активност, онда прво треба да почне да учи нешто. Било шта, само ради одржавања интелектуалног тонуса, нпр. рад на рачунару или историја сликања. За почетак је довољно 2-3 пута недељно по сат времена, на интернету, са инструктором или познаником. А најкорисније је учење математике и страних језика. Узмеш уџбеник математике за шести разред и решаваш задатке. Свим тим је могуће бавити се седећи код куће и васпитавајући децу.

Која смо важна питања пропустили када је реч о улогама у породици?

— Испустили смо макар једно, које ми сада пада на памет. Када ступамо у брак, веома често падамо у илузију да ступамо у заједницу с тим конкретним човеком – женом или мушкарцем – и само са њим. То је велика и опасна заблуда. Не ступаш у односе само са том Леном или Димом, већ са огромним комплексом чије је језгро та особа. Ту су и родитељи те особе, и њени односи са родитељима, и њени односи према послу, према новцу, према њеним бившим мужевима/женама, према деци из претходног брака.

психолог Александар Колмановски

Све је то важно да се схвати по могућности пре брака, да би могао извагати – желиш ли тог човека у стварној свеукупности његових околности. Да би брак био успешан, потребно је остварити однос са целим тим комплексом. И ако се нађеш унутар те породичне ситуације, твоја породична улога (сада говорим о женама) није само изградња односа са њим, већ помагање у развијању целе те кристалне решетке. Дакле, важно је пре свега да сама правилно изгради односе са његовом родбином. То је најважнија улога жене.

— А мужа?

— И за њега важи потпуно исто.

— А када је реч о деци? Да ли васпитавање деце представља дужност оба родитеља или жена има предност?

— То је обавезна улога оба родитеља. У принципу, улоге су веома сличне, узимајући у обзир појединости о којима смо већ говорили. Мушкарац у већој мери симболизује одговорност: „Нешто није у реду у школи? Отићи ћу тамо и покушаћу се договорити са учитељицом“. А жена безусловно прихватање, баш као што се каже: „Мајци је њено дете увек најбоље на свету“.

Из књиге Александра Колмановског коју преводимо.

Ако вам се свиђају текстови које преводимо, можете нас подржати… 

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.