Зона психолошког комфора

Да би изашли из зоне комфора неопходно је променити наше ставове који нас ограничавају.

Да би човек почео истински да живи и да се радује од самог процеса живљења, он најчешће мора радикално да измени поглед на себе, да схвати какви процеси происходе у његовој свести, на која психолошка уверења се и даље ослања, а који не дају резултате. Усредсређена пажња на себе самог може да се покаже као напоран и болан процес.

Могуће је да се многима неће свидети оно што се спремам да кажем, али ја ћу то ипак рећи, зато што је схватање тога крајње важно. То је најтежа истина са којом се моји клијенти морају суочити пролазећи психотерапију. Могуће је да ће разумевање тога бити тешко и за оне који читају овај текст.

Дакле, ми се налазимо управо тамо где желимо да будемо. Наш живот је леп тачно толико, колико ми сами осећамо да заслужујемо управо то што имамо. Све је просто. Управо сада – ви имате тај посао, те односе, такве приходе у животу које ви сами сматрате за себе допустивим. Другим речима, ви се налазите управо тамо где ви желите да будете. То је реалност.

Ја већ предвиђам неслагања са мном. Ви можете рећи: али то није тако. Ја читам толико разних чланака о психологији и саморазвоју. Ја желим више радости, слободе и материјалног благостања…

Живот може да пролази у маштама. И сва енергија која је могла бити потрошена на стварне промене, у нашој свести се троши на пусте фантазије.

Просто фантазирати и правити за себе слике о бољој будућности je мало.

Ако у дубини душе, у самој њеној дубини, ви не осећате да заслужујете то што желите – промена неће бити. Тај осећај може бити сакривен веома дубоко – на несвесном нивоу. Али ми морамо до њега докопати се. Ако ви схватате да живите не својим животом, онда максимално искрено треба да истражујете све своје страхове и бојазни.

Многима је познат израз – психолошка зона комфора. О чему је ту реч? То је директно повезано с нашом неслободом, с неповерењем у себе. Говорећи о личносним својствима не можемо се не дотаћи и духовних својстава личности као што су – маловерје, малодушност. Управо постојање тога треба најпре да признамо у себи. То је признање своје немоћи, своје слабости. Признање малодушности у себи – може  да буде почетак промена.

Али овде се може учинити да постоји одређени парадокс. Како то? Ја признајем своју немоћ, признајем своју слабост, али како то може да утиче на промене у мом животу?

У ствари то је почетак искреног додира са сопственом реалношћу, са својим ограничењима. Схватање тога да смо до сада просто избегавали искрено гледати на себе. Човек се може сакривати чак у цркви, налазећи тамо зону комфора. Може се сакривати у властитим филозофским концепцијама, нпр. да ево он ради на себи, ради на развију своје духовности. И биће му тешко да призна себи самом, да он при том не живи. Он се крије од живота. Он све време као да се налази на периферији самог себе. Не у средишту, не у дубини.

Није потребан никакав посебан, нарочит рад на себи. Сам живот нам стално нуди задатке које је неопходно решавати. Ми се можемо крити од тих задатака, убеђујући себе у то да ја стварно духовно радим на себи. Али често то може да буде просто лажно схватање смирености – као малодушности. Ништа специјално се не тражи, не требате ништа нагло мењати. Треба само да будете максимално искрени. То је нарочито тешко да ураде они који за себе сматрају да су већ довољно духовно развијам… Нико осим вас самих неће моћи да одговори на та питања, неће стићи до искреног одговора. Наш его је веома превртљив и лукав. Промене ће почети само ако имамо храбрости искрено да признамо – ја се само бојим промена, бојим се да се прихватим нових послова, бојим се да мењам посао, свој живот, зато што су ми потребне гаранције… И моја духовност  је такав облик психолошке заштите од себе самог. То је моја лична зона комфора.

Истина је да гаранције нико и никада неће да да. И шта се дешава? Човек заглушује свој унутарњи глас, глас свог дубинског унутарњег ЈА. И бави се оним што у психологији зову – рационализација и интелектуализација. Почиње да себе убеђује, оправдава зашто живи управо тако. И то му добро успева. Он има право да води управо такав живот. Могуће је, да то и јесте његова мера. И нико никад неће моћи да га извуче из његове зоне комфора, док се глас његовог унутарњег ЈА не буде чуо јасно и захтевно: Ти си способан да промениш себе, свој живот, ти си у стању да се ишчупаш из тог затвора са условним називом – зона комфора.

Бег из зоне комфора

Како да одредимо да смо се заглавили, да је дошло време да излазимо ван граница онога што смо сада. У психотерапији све може да буде јасно и очигледно. Успркос спољашњој срећи, организованости, особа осећа тугу и незадовољство. Наравно да то није увек случај. Сетимо се психолошких заштита. Човек је способан да себе наговори, убеди… Али временом му таква стања веома загорчава живот. Он не живи. Он просто не постоји. Притом, он рационализира: Али код мене је све у реду. Код других је још горе. Ја имам ово и оно и још много тога. Ја морам да будем срећан.

Зашто је то самообмана? Он све време упоређује себе са другима. Он тражи оправдање за себе и свој живот. Психолошке одбране зато и постоје да би одбраниле наш его. Као што је познато, наш ум је лукав и превртљив. Њеми је веома тешко, скоро неподношљиво да призна да – ја лажем себе. Најчешће бива овако, да тежећи духовном развоју, учинивши то својим циљем, човек у ствари научи да контролише своја осећања, научи да потискује своје емотивне побуде. Али, тим самим је реално успео да ојача своје психолошке заштите, оградио се од свог истинског ЈА. Управо у таквом стању му је тешко да одлучи, шта у ствари жели. Управо у таквом стању осећа умор и губитак енергије. Понекад само снови одају колико је дубоко човек далеко од свог истинског Ја.

Људска личност – то је један постојани динамички процес. А то уопште не значи да тај процес мора ићи глатко и доследно. Понекад човек прави нагли преокрет у свом животу. Или чак скок, који је способан да измени њен живот. Али за почетак прво мора доћи до схваћања – да сам се заглавио у зони комфора.

Да би прешли  на нови по квалитету ниво у свом животу, ми морамо да се пробијемо кроз своју зону комфора и да почнемо да радимо за нас неудебне ствари. Треба да имамо на уму да ће се наш его томе противити.

Како рестартовати нашу свест, па да би допустили себи да живимо полазећи из свога истинског ЈА.

Једини начин да се ишчупамо из наше зоне комфора јесте да променимо своје мишљење, своја уверења. То значи да треба да нађемо друге критерије од оних на које смо се до сада ослањали. Тај критериј може бити наш унутрашњи глас. Наше ЈА. И наш задатак је да се научимо јасно да разликујемо глас нашег ега и нашег истинског ЈА. Сетимо се речи Христа: тражите најпре Царство Небеско. Оно је у вама. Најчешће то тражи велику храброст и одлучност. Као уосталом и то да се буде прави хришћанин.

Управо свест о томе да треба изменити своја уверења, да би се прошириле границе наше зоне комфора – способно је да радикално измени наш живот.

Навешћу пример једног таквог ограничавајућег уверења које често чујем на психолошким сеансама, а које задржава човека при доношењу одлуке:

„Када би ја сигурно знала да ће тај избор бити прави, онда би тако и поступила“.

У ствари то није ништа друго него пребацивање одговорности на другог. То је жеља да се контролише ситуација. Страх пред грешкама и жеља за сигурношћу. И иза свега тога стоји наш его. То он жели психолошки комфор и гаранције. То је њему тешко да подноси ударце по самољубљу у случају неуспеха.

Али понекад наступа моменат кад човек говори себи: Доста, досадило ми је више да се плашим. А шта се најгоре може догодити, ако ја почнем да излазим из своје зоне комфора? Шта ризикујем? Најчешће спокојни и здрави одговори на та питања кажу – ништа посебно. Да, можда и нећу успети. Али зато сигурно знам да сам урадио све што је било могуће. Прошао сам тај пут до краја.

Одбаците уверења која вас ограничавају

Позивам вас да истражујете уверења, који вас коче. Следећи пут када глас у вашој глави каже нешто попут „ма никад нећеш успети“ или „стабилна плата значи безбедност“ или „већ је касно да сада почињем нешто, превише ми је година“ – станите и размислите, колико те тврдње одговарају стварности. Могуће да су то само ваша уверења која вас ограничавају.

Када откријете уверења која вас ограничавају, поставите себи питања: Да ли је то стварно тако? Да ли је то увек тако и да ли је то непобитна истина? А шта би било, да се та мисао код мене уопште није појавила? Како би ја поступила, шта бих предузела? Како би се после тога изменио мој живот?

Одбацујући ограничавајућа уверења, ви ћете се одмах почети осећати слободним, схватићете да имате право да будете своји, да имате право да проживите свој живот. А такође имате право да погрешите и да будете у заблуди. Као и то, да идете даље, да одбаците своје заблуде и поново тражите свој пут према Истини или што је једно те исто – према самом себи.

Свако наше уверење које нас ограничава треба да се преиспита. Ми себи просто постављамо питања и тражимо искрене одговоре у дубини свога ЈА. И ако не можете да пронађете неке основане разлоге да би наставили да верујете у то, да је то истина, онда поставите себи изазов. Замените ваша ограничавајућа уверења са новим, која вам дају снагу. На пример: „Могу да дозволим себи да се бавим послом који волим. Могу да престанем да трошим свој живот на оно у шта не верујем и што ми не даје никакво задовољство и не доноси ми радост“ или „Помагање другим људима ме чини срећним и испуњује ме радошћу“.

Када та нова уверења замене ваша стара веровања, ваше унутарње стање, ваш унутарњи глас ће Вам јавити да ли је то заиста тако.

Важно је да напоменемо, да ће вам с временом савлађивање зоне комфора постати занимљиво, чак и привлачно. Јер се и споља и унутар вас заиста одвија жив и блистав живот.

PS. Мали коментар на чланак. Чланак је, као и сви моји текстови, писан на основу конкретног групног и индивидуалног рада. Уопште не значи да је сваком човеку обавезно потребно да излази из своје зоне комфора.

психотерапеут Марина Легостаева

https://vk.com/@4563130-zona-psihologicheskogo-komforta