Како побољшати односе с родитељима (други део)

(Наставак чланка Како побољшати односе с родитељима)Шта можемо учинити како бисмо више волели своје родитеља?

Можемо учинити много тога.

Прво. Прихвати их као своје родитеље, са свим њиховим манама.

Дубоко ми се урезао у сећање разговор с дечаком Русланом у дечјем дому. Иако је имао само 15 година, толико тога је већ видео у животу да је о неким важним стварима из сопственог искуства стекао дубоке и тачне податке размишљајући као зрели мушкарац. А и по физичкој снази није заостајао за многим мушкарцима.

Као већина његових другова из дечјег дома, родитеље је изгубио због пијанства. Али без обзира на то што је његов породични живот био трагичан, он каже: „У човековом животу су најважнији родитељи, за оне који их имају. Чак и за оне који их немају. У дечјем дому, ако опсујеш нечије родитеље, боље ти је да одмах бежиш. Родитељи иако су овакви-онакви, никакви, али су ипак твоји. Чак и да пији или су те тукли.

Човек је, фактички, скроз пропао, ако је „заборавио“ на родитеље. Ако родитељи и пију! Иди напоље, прошетај. Прошеташ, вратиш се – они већ спавају. Спремиш себи нешто да поједеш, одспаваш. Устанеш, ако родитељи још спавају – изађеш напоље. Прошеташ, вратиш се – опет спавају пијани. Тако пола живота можеш мирно да проживиш. А ако видиш вотку код своје мајке, пролиј је или баци. Моли своје родитеље да не пију.“

Код већине нас ситуација је ипак боља него што је била код Руслана. Али, да ли ми ценимо то што ми ипак имамо родитеље, иако су они понекад веома тешки? Да ли ценимо њихову љубав према нама и све оно што су учинили за нас, почевши од трудноће, бесаних ноћи док смо били бебе, па све до данас? Или више запажамо оно што сматрамо њиховим манама?

Ако не желиш да будеш гори од својих родитеља, немој их осуђивати због њихових мана, зато што постоји такав духовни закон: сам ћеш учинити оно због чега другог осуђујеш.

Како год било, то су твоји родитељи. Одбацујући их одбацујеш самог себе. Зато их прихвати са свим што они јесу. Реци себи: „То су моји родитељи! Волим их онакве какви јесу.“

Друго. Буди захвално дете.

Признајмо једноставну истину: човек другима може дати само оно што има. Родитељи ти дају те особине и могућности које сами имају. Желели би да ти дају више, али не могу. Кад пожелиш да научиш своју децу нечем добром, видећеш да не можеш то да учиниш, ако то добро немаш у себи, а стицање добрих особина захтева не мали труд.

Не заборави да целог свог живота нећеш моћи да узвратиш својим родитељима за све оно добро које су ти учинили. Користи прилику да им покажеш своју захвалност и љубав док су живи.

Треће. Поштуј родитеље и помажи им.

Поштовање родитеља није просто „застарела“ библијска заповест или обичај источних народа. То је норма људског живота, која нам помаже да будемо срећни. „Поштовање“ пре свега значи унутарње уважавања родитеља, насамо када смо, и у разговорима о својим родитељима, кад они нису присутни. У спољашњем понашању поштовање значи љубазно и пажљиво опхођење, послушање у разумној мери, трпљење њихових слабости, посебно у старости. Питај их за савет у важнијим питањима, смерно слушај критику и прихвати казне. Ако ниси крив, са истим поштовањем се брани, имајући на уму да је мање важно то што си у праву, него однос родитеља према теби.

Поштовање неће бити потпуно, биће лажно, ако се не буде огледало у жељи да им помогнеш, у бризи за њихово здравље и за то да поделиш с њима послове у домаћинству.

И не заборави: како се ти будеш опходио према својим родитељима, тако ће се и твоја деца опходити према теби.

Четврто. Стави себе на њихово место.

Чешће, поготово у конфликтним ситуацијама, труди се да ставиш себе на њихово место. Без тога је тешко схватити човека и изаћи ван граница свог ограниченог и егоистичног доживљаја.

Потруди се да сазнаш више о животу својих родитеља, о њиховом детињству, о животу својих деда и баба, о тешкоћама које су морали да преживе твоји ближњи. Живот није нимало једноставна ствар, посебно живот у нашој земљи, која је доживела многе ратове, репресије, окрутност и порочност власти. Свака драма се тешко одражава, не само на душе људи који непосредно учествују у њој, већ и њихове деце и унучади. Врло лако је могуће да ћеш сазнати такве ствари које ће ти дати повод за истинско саосећање према твојим родитељима. И ако ставиш себе на њихово место схватићеш колико им је тешко и болно у неким ситуацијама

Пето. Имај поверења у родитеље.

Немој непромишљено одбацивати ништа од онога што ти кажу родитељи.

Као прво, не говоре ти да би те изнервирали, већ да би се побринули за тебе. А из добре намере се често рађа разуман савет.

Као друго, имају више искуства.

Као треће, инстинкт, посебно мајчинског срца, често говори тачне мисли.

Шесто. Преузми одговорност за себе.

Многа деца користе политику „двоструких стандарда“. Захтевају да се родитељи о њима брину као о деци, али да им у исто време дају независност као одраслима.

То није поштено. Ако хоћеш да будеш независан као одрастао човек, преузми на себе одговорност у заједничком животу, укључујући и материјалну. Ради и доноси новац у породицу. А ако не чиниш то – немој да се правиш да живиш сам за себе.

Седмо. Моли се за родитеље.

Исти овај дечак из дома, Руслан, испричао ми је следећи догађај: „Мајка једног мог друга је раније пила. Онда је он почео да је преклиње да престане, молио се за њу, и она га је слушала, мање је пила. Али кад је престала да пије, већ је имала цирозу јетре и умрла је. Да је пре престала да пије, мој друг сад не би живео у дечјем дому“.

То што је мајка престала да пије захваљујући синовљевој молитви, није неко изузетно чудо. То је уобичајени плод усрдне и неуморне молитве. Помоћу молитве се могу учинити ствари које се ни на који други начин не могу учинити.

И пошто је Бог љубав, а молитва је обраћање Богу, природно је да је молитва веома важна кад је реч о љубави. Врло једноставну молитву „Господе, благослови моје родитеље“, можемо изговарати у себи, умно, много пута у току дана, кад наш ум није заузет радом или учењем. Ако се речи молитве изговарају искрено и са саосећањем, ниједна реч овакве молитве неће пропасти узалуд. Свака изговорена реч ће повећавати љубав између вас.

Наравно, треба се молити и за здравље родитеља, и спокојство, и побољшање ваших односа, и за друге заиста добре ствари.

А ако су родитељи умрли (јер смрт не значи да је наш конфликт с њима престао, ако није престао за живота), остала нам је само молитва. Наша молитва за њих је драгоцено благо које им је потребно изнад свега, и због којег ће нам они опростити све лоше што је било међу нама.

Питање је само, да ли ћемо имати довољно стрпљења да се постојано молимо за блиског човека. Ово је показатељ тога колико волимо своје родитеље.

Осмо. Буди оно што јеси, а не сан својих родитеља.

Многи од нас имају проблем несепарације (нераздвојености) од родитеља. Деца која се нису раздвојила од родитеља себе сматрају узроком проблема родитеља, а родитеље – узроком својих проблема. Да, ми и наши родитељи зависимо једни од других, али то није зла коб, није проклетство. И како одрастамо, тако почињемо да живимо својим животом. И треба да се одвојимо од родитеља како бисмо постали самосталне и пуноважне личности. Родитељи више немају права да нас кажњавају или да нам наређују, зато што у свим принципијелним питањима ми треба да се руководимо не оним што ће се свидети нашим родитељима, већ оним што сами сматрамо за исправно.

Овакав приступ те неће одвојити од родитеља, већ ће ваше односе учинити здравијима. Мајке више неће моћи да манипулишу тобом: „Разболећу се ако се одселиш“, „Нећу ти опростити, ако се удаш за њега“. Више нећеш на родитеље да пребацујеш одговорност за своје грешке. Одрастање је природан процес и не треба да нашим родитељима дозволимо да га вештачки успоравају.

* * *

Што више овај рад на себи буде напредовао, све лакше и лакше ће ти бити да трпиш родитељске недостатке, да им опрашташ и да се не гневиш. А ако ипак планеш у моменту и увредиш их – што пре их моли за опроштај, чак и ако у нечему нису у праву. Пут љубави који си изабрао, захтева да за мир чиниш све што је у твојој моћи.

Касније ћеш осетити да више волиш своје родитеље. Откриваћеш у њима добре особине за које ниси ни слутио да постоје. То ће утицати на твоје опхођење према њима. Родитељи ће осетити промене које су се у теби догодиле и они ће, такође, почети да се мењају.

Понекад је човеку тешко да моли за опроштај, пошто на то није навикао. Страшно му је да учини први корак у сусрет. Плаши се да поверује у добре особине људи.

Биће ти лакше да савладаш овај страх, ако одлучиш да у прво време не очекујеш од родитеља брзе промене. Њима је још теже да се мењају, него теби и мора да прође неко време. Немој ништа да захтеваш од њих, захтевај само од себе. А кад човек захтева само од себе, нико не може да га омете, нико не може да га заустави.

психолог Дмитриј Семеник с породицом

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.