Проблем умирања – први део

Вероватно свима који се у свом животу сусрећу с умирањем, због дужности које обављају и будући сведоци и очевидци, долази у главу мисао – постоји ли критеријум по коме се може оценити која је тешка, а која лака смрт.  Постоји ли критеријум по ком се може оценити тај труд који ми улажемо у умирућег болесника? Какву смрт можемо назвати „добром“, „лепом“, те можемо себи поставити „добру“ оцену?

Senior woman praying for sick man sleeping in hospital bedПре свега треба имати у виду да је смрт исто тако иднувидуална, као и живот.  Иако је наш задатак у првом реду да елиминишемо бол, схватамо да то није једино што можемо да урадимо за болесника.

Наравно, „лака“ је та смрт која наступи у стадијуму прихватања смрти[1], у тзв. стадијуму помирења. Заиста, што се болесник више бори за свој живот, то му је теже умирати, и што је активнија борба то је тежи смртни час.

Познато је такође да болесник треба да добије тзв. психолошку дозволу на смрт.

Ми знамо да пацијент треба да „сазори“ да би могао прихватити своју смрт и да дозволи себи да умре. Време када је пацијент спреман за смрт одређује он сам, а персонал о томе може само да нагађа. Неретко болесници одлазе не сами, већ у групама. Неретко се сусрећемо с феноменом када суседи у соби моле да их не удаљују од умирућег пацијента, чак и завесу да не стављају. Вероватно, таква жестока радозналост према туђем умирању на неки начин представља једну врсту упоређивања, мерења туђе смрти на себи. Разуме се да то није правило, и да смо се сусретали с пацијентима који су радије желели да око њих нема присутних док умиру, стидећи се те могућности, да њихова преживљавања током умирања буду видљива осталима.

IM0009-162Близина смрти често намеће питање о неопходности да се пацијент обавести о њеном доласку. Ипак, по нашам мишљењу, болесници сами добијају информацију о свом стању, и у многим случајевима је сами сакривају од окружења. Остао је у сећању пример девојчице с леукемијом. Много је цртала, а цртежи су јој били у црним, мрачним тоновима.  Једном приликом је нацртала светлао цртеж са сунцем, плавим небом, цветовима. Доктор се обрадовао и саопштио мајци девојчице, да ће вероватно доћи до ремисије, пошто се код њене ћерке примећују психичке промене.  Следећег дана девојчица је умрла. Мајка је касније признала да није желела да разочара доктора. Ћерка јој је објаснила цртеж овако: „Сунце сија у Цараству Небеском“. Веома чести бивају такви моменти олакшања пред саму смрт, последњи поздрав животу.

Болесник треба да добије „дозволу“ од својих рођака и блиских људи. То је довољно тежак задатак, пошто се контат остварује не на вербалном нивоу, већ трансситуитивно.

Рођаци који су, рекло би се, већ помирили с мишљу о смрти ближњег, одједном, у последњи моменат могу почети да сметају процесу и да покушавају да „задрже“ ближњег. Често смо били сведоци како су рођаци, седећи у постељи болесника, одуговлачили његову агонију. У таквим случајевима смо их молили да на неко време оставе болесника самог. Чак и тако кратко време раздвојености је било довољно да болесник умре.

Дозволу да умре, болесник је, такође, дужан да добије и од доктора и од медицинских сестара које се налазе поред њега.  Опет, болеснику се не говори да он умире, већ се то изражава за њега тада неопходним последњим додиром, држањем за руку, понекад читањем молитава (често не на глас, већ у себи). Све то је болеснику омогућавало да осети да се са њим опраштају и да му дозвољавају да оде.

590f75110758a779b4a409ec0ab7218bНеретко болесници имају потребу да добију разрешење од свештеника.  Примање светих дарова, крштење у последњем моменту живота, омогућују болеснику да добије опроштај за учињене грешке и дозволу да иде. На крају, најважније, човек мора да добије дозволу да умре од самог себе. Могли бисмо навести много примера, када је болесник умирао, доневши сам такву одлуку, иако му је његово здравствено стање остављало још времена за живот.

Остао је у сећању болесник који је сачувао оптимизам до последњег момента. Њему су се на крају, поред свега осталог, парализовале и ноге. „Ако је већ тако и више не могу да устанем, нема потребе и да живим више“, – закључио је он.  Исте вечери је умро.

Код умирања је веома важан појам чисте савести, када је опрашвање синоним праштања. Неисплаћени дугови, неотпуштени греси, неопроштене увреде сметају спокојном напуштању живота. Прошло се враћа и постаје садашњост, не дозовљава да наступи будуће. Често дуга и тешка агонија испуњена психотичним преживљавањима представља ту борбу због „лоше проживљеног“ живота.

Све фазе се изнова и изнова враћају, протичу кроз свест, од потискивања до депресије, док фаза помирења и сагласности са судбином не разреши борбу и постави тачку.  Све горе написано је, наравно, само шаблон. Стандарда нема, како у животу, тако и у смрти, ако човек постане слободан.  А он се заиста ослобађа… Као пример се може узети, рецимо, страх. Сав свој живот ми проводимо у страху. Страх од родитеља, неприхватања друштва, губитка посла, социјалног положаја, страх да нас неће волети итд. На крају крајева, све су то манифестације страха смрти. И када је смрт већ за вратом, када је неминовна, страх исчезава заједно са надом на спасење. То осећање слободе, као нека опијеност слободом, бива неочекивана за многе.  Слобода од страха може да се упореди само да слободом од страдања, слободом од изношеног тела.  Тада човечији дух шири своја крила.

Као што видите, стадијум прихватања смрти која органски у себе укључује тзв. дозволу за одлазак из живота, може да сведочи о довољно добром умирању пацијента.

Да би спокојно отишао из живота пацијенту је ништа мање неопхпдно осећање испуњеног дуга у односу према блиским људима. Да се опрости с родбином, поприча са ближњима, напише завештање (тестамент). Овде треба напоменути да појам завештање излази ван оквира просте расподеле наследства. Само понашање умирућег човека може да буде нека врста завештања, пошто служи као пример, модел за ближње. Храброст која човеку даје снагу да победи себе и да ближњем поклони бар мали осмех или поздрав, као и слабост и очајничко хватање за живот, остају у сећању и понављају се у своје време од стране оних што с болесником деле последње минуте живота.  Ту нема никакве мистике, као ни у томе што деца често понављају сценарије живота својих родитеља. Враћајући се на проблем завештања, укажимо на још једно осећање – лажни стид, који је присутан у односима између рођака и умирућег. Да, слажемо се с тим да сам разгоовор о завештању носи у себи вест о могућој блиској смрти, али сусрећући се са последицама таквог прећуткивања, чувања пристојности, желимо да вам откријемо другу страну те медаље. Ево једног од многих примера. Двоје старијих супружника су се посвађали због неке ситнице и развели се.  После месец дана, заборавивши увреде, поново су почели да живе заједно. Била их је срамота да поново иду код матичара, одлучивши да могу и овако да проживе остатак живота.  Ускоро је жена оболела од рака и завршила у хоспису[2]. Муж је је хтео да сачува жену од тешког предосећаја скоре смрти.  Одбијао је савете да поприча са женом на тему завештања. На крају је жена умрла. Муж, вративши се кући, већ није могао да уђе у стан пошто су вешти чиновници, знајући да није пријављен на адресу жене, бломбирали стан.  На рачуну покојне се налазила већа сума новца, али је и она већ склоњена и сада припада „држави“. Муж није имао новца ни да сахрани жену и одвезена је на анатомско резање као ником потребан леш. На основу тог и сличних случајева добро би било да се на другачији начин осмисли питање „стидљивости“ која се још недавно пропагирала као пример „доличног“ понашања.

Моменат позитивности завештања се може илустровати још једним примером. Млада жена од 40 година се разболела од рака груди и завршила на хоспису.  Породица је забранила да јој се каже истина тако да ју је она сазнала тек дан пред смрт.  Имала је петнаестогодишњег сина из првог брака. Бринући се за његову судбину, у грозници је почела да му пише писмо. „Драги мој сине, опрости ми што умирем.  Нисам ни размишљала о том да нећу моћи да те одгојим до пунолетства, али мораш да знаш, да сам те увек волела и била поносна на тебе. Поносна сам била што не пушиш, не псујеш, што имаш добро срце. Како само желим и верујем да ћеш заувек остати такав…“

Није успела да до краја напише писмо, али, добивши га, за сина је оно било истинским завештањем, звезда водиља у његовом даљем животу.

На такав начин последње речи умирућих људи постају посебно важне живима и сам процес праштања добија дубоки духовни смисао, како за једне, тако и за друге.

Занимљиво је да се завештања умирућих састављају с позиције продужетка живота. Наравно, трансформираног, али управо живота.

Човек у свом завештању покушава да боље устроји посмртну ситуацију што олакшава и украшава његове последње минуте.

Када покушавамо да оценимо тежину умирања, говорећи о релативно лакој или тзв, лепој смрти, не можемо да не назовемо један довољно поуздан критеријум, а то је – осмех. Када се за време смртног часа наши пацијенти не „повлаче у себе“, већ могу да се усресреде, не на себе, него на оне што их окружују и… када нису сурови према њима.  Када им се осмехују. Осмех у последењем тренутку живота је тај дар и признање којег се само мали број њих удостоји.

[1] По аутору текса, постоје следеће стадије: шок, одрицање, агресија, депресија, прихватање.

[2] Специјална болница за неизлечиво болнесне. https://hr.wikipedia.org/wiki/Hospicij

Из књиге: Гнездилов А. В. Психология и психотерапия потерь

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.