Фактори који доприносе разводу

Примећено је да сам избор брачног партнера утиче на судбину одређеное везе. Као што су показали резултати многих студија, „пртљаг“, тј. скуп предбрачних фактора са којима млади људи улазе у породични живот, има значајан утицај на успех адаптације у првим годинама заједничког живота, на снагу породице, степен вероватноће развода.

Предбрачни фактори укључују неке карактеристике родитељске породице, социо-демографске карактеристике људи који планирају да ступе у брак, карактеристике периода упознавања док су у вези. Од карактеристика прапородице (родитељске породице) најбоље је изучен утицај следећих фактора; опште је прихваћено да развод родитеља повећава вероватноћу развода њихове одрасле деце (вероватноћа не значи фаталност, јер негативни фактори могу да се „покрију“ позитивним). Такође је утврђено да су разводи били чешћи код деце родитеља који нису успели у личном животу — на чврстину везе не утиче само одсуство једног од родитеља већ и сукоби у родитељској породици, негативна емоционална атмосфера. Вероватно у конфликтним и непотпуним породицама деца не добијају адекватан увид у модел успешних породичних односа. Такође, у породицама у којима постоје разведени чланови, може се развити толерантнији став према разводу („спремност за развод“). Од великог је значаја чињеница да су непотпуне породице у тежој материјалној ситуацији од породица са два родитеља, што заузврат утиче на смањење вероватноће добијања доброг образовања, професије и прихода; што је нижи ниво образовања, професионални статус и приходи мужа, то је већа вероватноћа развода. Међу предбрачним факторима који повећавају вероватноћу развода, западни психолози и социолози једногласно укључују трудноћу невесте (утицај такозваних принудних бракова).

Студије у САД-у су показале да је вероватноћа распадања породица са предбрачном трудноћом двоструко већа. Међу разлозима то се обично наводи нарушавање процеса адаптације младе и младожење за брак, „прескакање“ на следећу фазу породичног живота у вези са рођењем и васпитањем деце, погоршање економске ситуације супружника у вези са рођењем детета. Нису безначајни и мотиви ступања у брак: у овом случају, често је једини разлог за брак – скоро рођења детета (Фотеева Е. В., 1988). Вероватноћу развода повећавају и друге околонсти предбрачног периода живота: кратак период предбрачног познанства (од стране психолога се препоручује 1 – 1,5 година); озбиљне свађе и сукоби током везе; негативан однос родитеља према том браку (43% оних који су разведени нису добили одобрење родитеља да ступе у брак, а само 13% бракова заснованих без одобрења родитеља живи у стабилном браку). Фактори ризика су околности као што су сувише рани брак (пре 19 година), одлагање формалне регистрације односа (као знак неприпремљености за прихватање одговорности), разлика у годинама између супружника више од 10 година, значајна разлика у физичкој привлачности, неки мотиви ступања у брак (из материјалних разлога, брак из жеље да се осветите неком трећем лицу, брак са циљем да се побегне из омрзнуте родитељске куће) (Јаффе М. 1991). Негативан утицај на изградњу дугорочних односа имају неке особине личности, као што су лична (емоционална) незрелост, ниско самопоштовање (јер оно ствара несигурност у себе и љубомору, отежава односе изграђене на љубави и поверењу), прекомерна зависност (од родитеља), емоционална изолација (као немогућност показивања својих осећања и прихватања осећања другог) (Јаффе М. 1991).

А. Адлер је повезао зрелост појединца са вером у себе, са способношћу да отворено сусреће животне проблеме и решава их, са чињеницом да код човека постоје блиски пријатељи и нормални односи са суседима. Поред тога, важан показатељ правилног правца у животу Адлер је сматрао бављење корисном делатношћу и професионализам. „Некоме ко је лишен свих ових квалитета“, писао је он, „не веруј, јер није сасвим зрео за љубавну везу“ (Адлер, „Наука живети“). Од недостатака који повећавају вероватноћу неуспеха брака, Адлер је навео следеће: неповерење према објекту љубави, јер је то један животни став који доводи до сталних сумњи и они јасно указују на неспремност да се човек сретне са стварним проблемима у животу; жеља да се стално критикује и преваспитава друга особа; претерана осетљивост, што може бити симптом комплекса инфериорности; стално очекивање разочарења, што постаје узрок љубоморе у браку.

Треба напоменути да ови фактори ризика нису „фатални“ у прогнози будућих брачних односа, јер постоје успешни брачни парови са великом разликом у годинама, са веома кратким роком предбрачне везе итд. Сви ови фактори пре имају „кумулативни“ карактер, тако да се при њиховој акумулацији вероватноћа распада брачних односа повећава. На пример, према сведочењу М. Јаффе и Ф. Фенвик, ако се са једним психолошки незрелим партнером и даље можемо надати да ће се односи сачувати, два таква партнера су неповратно осуђени на неуспех.

Из књиге: Андреева Т.В. – Породична психологија